Nikada nisam bio u Vladimircima, čak nisam ni prošao blizu njih, tako da ništa ne znam ni o prošlosti, a ni o sadašnjosti tog mačvanskog mesta. Jedino što znam jeste da moj prijatelj Živko iz njih potiče. On o Vladimircima dosta toga zna, a naročito onaj deo koji i mene zanima: o muzici naše mladosti. Dakle, o rokenrolu.
Piše: Zoran Ilić
Šta još reći na samom početku?! Možda činjenicu da je Živko bio član dva vladimiračka rok benda: The Black Chickens Four i B.M.B. & K, kao i da se “K” u nazivu drugog benda upravo na njega odnosi i da znači Kameleon. To je bio Živkov nadimak u Vladimircima krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošloga veka. Veka koji je označen brojem dvadeset.
To je bio njegov nadimak sve do vremena kada je zauvek napustio Vladimirce. Prvo je sledio odlazak u JNA, a potom u obližnji Šabac gde će fabrika Zorka biti njegova sudbina narednih četrdeset godina. Sve do penzije.
Još ostaje da pomenem treći vladimirački bend iz tog davnog vremena. Zvali su se Grešnici. Međutim da bi nastala prva lokalna super grupa, i Crni pilići i Grešnici su morali da se raspadnu, da prestanu da postoje.
Priču o počecima rokenrola u Vladimircima, Živko mi je ispričao u Nišu. Nas dvojica smo bili na džez festivalu Nišvil, i delili smo istu sobu. Ona se nalazila na jedanaestom spratu Studentskog doma.
Nas dvojica smo neprestano bili zajedno. Preko dana to su bile uobičajene aktivnosti: odlasci na doručak, ručak, sedenje po kafićima, dok bi uveče pratili muzička dešavanja u Niškoj tvrđavi. Na Mejn i Ejr stejdžu. Živko je davao prednost ovoj drugoj bini. Ejr stejdž je bio mera njegovog muzičkog ukusa. Blues and rock’n’roll. Nije bio baš ljubitelj džeza. Rekao mi je da jedva podnosi zvuk trube. Ali je zato električna gitara za njega bila zakon.
Leto je bilo pakleno vrelo, a naši razgovori su pripadali više prošlosti nego sadašnjosti. Šta o sadašnjosti ima da se kaže? To se živi, preživljava… Ostavlja se da se taloži, da fermentira… A iz tog taloga se možda jednoga dana nešto i pojavi? Iskrsne? Međutim u ovom vremenu ono je nevidljivo.
– Žile, reci mi koji si intrument svirao? – upitao sam ga.
Mada smo se poznavali desetak godina nikada ranije mi nije pominjao da je bio i muzičar. Tako da sam ga doživljavao kao promotera rokenrola, kao nekoga ko se druži sa muzičarima, čita knjige posvećene muzici i kasnije o tome piše. A još kasnije, svoje tekstove objavljuje na veb portalu koji ja uređujem. Jednostavna kombinacija: on je bio moj vrli autor, a ja njegov pedantni urednik.
Ali, eto, prošlost je bila ta koja je otkrivala nove, nepoznate detalje iz naših prethodnih života. Šta smo bili i čime smo se bavili pre dolaska Internet ere.
– Svirao sam bubnjeve – odgovorio je Živko.
– Da li se sećaš koje ste pesme izvodili? Domaće ili strane?
– Svirali smo, na primer, Osmijeh od Grupe 220 i Love like a man od Ten Years After. Toga se sećam.
- I ja pamtim da su kragujevački Džentri imali tu kompoziciju na svom repertoaru.
Engleski gitarista Alvin Li je suvereno vladao tim vremenom. Vremenom gitarskih rifova.
Ime ili pre nadimak koje je Živko češće pominjao od ostalih bilo je Baron. Istovremeno, to je bilo prvo slovo u nazivu vladimiračkog super benda. On je bio neka vrsta frontmena kako Crnih pilića tako i B.M.B. & K. Živko bi za njega govorio:
– Baron je bio apsolutni sluhista.
– Koji je instrument on svirao?
Očekivao sam da će odgovoriti “solo gitaru”. Međutim, Živko je odgovorio:
- Bas gitaru.
Nazvati grupu B.M.B. & K meni nije delovalo mudro. Ko će to da pamti?! Međutim ko će i kako da se vrati u prošlost da to ispravi? Odgovor je niko! Zato što je prošlost nedodirljiva. Ona je isklesana, oblikovana, i dleto je davno odloženo.
Tek svršeni srednjoškolac Kameleon i njegovi nešto stariji drugari su vežbali u lokalnom Domu kulture. Trebalo je da pripreme dvadeset pesama da bi im direktor Doma dozvolio nastup. To je za njih bio nedostižan broj. Prevelik. Vrteli su se tu negde oko sedam-osam pesama.
– A onda smo se navulki na alkohol. Stariji iz benda su me slali do obližnje prodavnice da kupim piće: rakiju ili vinjak. Tako urađeni više nismo ni bili za svirku. A i pušili smo preko svake mere.
Prvoj vladimiračkoj super grupi se nije dobro pisalo. Rokenrol je postao sredstvo za određeni način života, a ne cilj kome su četvorica mačvanskih mladića težili.
– Kako si dobio nadimak Kameleon?
– Obožavao sam koparsku grupu Kameleoni, i imao sam sve njihove singlove. Tako su me prozvali Kameleon.
Mogao sam da mu odgovorim da je njegov izbor bio prilično dobar. I danas mogu da slušam neke od pesama tog slovenačkog benda. Pogotovu “Sjaj izgubljene ljubavi”.
U svakom slučaju, vreme je isticalo za Kameleona i njegove drugare.
Jednoga jutra (Ah, jutra?! Živko je obično ustajao oko podneva) majka mu je rekla:
– Sine, na kuhinjskom stolu ti je poziv za vojsku. Treba da se javiš u vojni odsek.
Protiv toga se nije moglo. To je bila obaveza koja se nije smela ignorisati. Sa komunistima nije bilo zezanja. I tako je moj drug Živko iščezao iz Vladimirca. Put ga je vodio u Bosnu, u Sarajevo.
Petnaest meseci kasnije kada se vratio sa odsluženja vojnog roka, njegovih drugara iz benda više nije bilo. Baron je bio u Africi, ostala dvojica u Beogradu…
I Kameleon se iz JNA vratio izmenjen. Trebalo je potražiti posao, odseliti se od roditelja. Zaboraviti na rokenrol. Odložiti bubnjarske palice zauvek.
Nekolika dana kasnije obojica smo napustili NIš. Ni sâm ne znam da li je priča o prvoj vladimiračkoj supergrupi ostala nedovršena ili nije?! To vi procenite dragi čitaoci. Neka nešto bude i na vama…
