Danas je sve nekako šizofreno i mnogo je teže nego ranije odrediti protiv čega se konkretno boriš… Smeta nam nepravda, nedostatak empatije, kulturološki elitizam… Samo mikrosistemi mogu doprineti ozbiljnim promenama na makro nivou. Revolucija sada ne može da se dogodi

Pita i fotka: Bojan Božić

Znate za onu priču: rodite se u šezdesetim, sedamdesetim ili osamdesetim, odrastate na Ramonesima, Sex Pistolsima, Clashu, Joy Divisionu… Pregurate tako četiri-pet banki, i onda čujete neke nove klince, sa opako dobrom energijom. I bude vam super njihova svirka, ali ne skontate priču, tekstove. I zapitate se zašto su se ova deca toliko povukla u sebe, zašto su tako introvertna, mračna. A onda se desi ludilo sa koronavirusom gde se i vi, hteli to ili ne, samoizolujete i pozabavite introspekcijom. I naprasno vam postane sve jasno. Đinđićevski rečeno, dok su nama žabe dolazile na gutanje postepeno, jedna po jedna, njihova generacija je rođena u najgoroj baruštini, sa svih strana okružena žabama i punoglavcima. Čiji broj svakodnevno raste, a bara sve više zaudara. To smo im u amanet ostavili upravo mi.

Naravno, to je samo jedan ugao posmatranja, ali je neophodan ako želimo da razumemo aktuelne generacije. Jedan od najboljih izdanaka tih nadolazećih snaga je beogradski sastav Šajzerbiterlemon: Jovan Sibinović (vokal, gitara), Mario Marković (prateći vokal, bas) i Ana Đurović (bubnjevi). U maju prošle godine objavili su sjajan debitantski album „Iza naših zidova“. Bend je jedan od produkata ambicioznog projekta Hali Gali, koji je iznedrio niz sličnih grupa (Johanbrauer, Vizelj, Gazorpazorp…). To su sastavi koji predstavljaju sadašnjost, ali i budućnost srpskog rokenrola. Za sve njih neretko se kaže da su nastali pod kišobranom Repetitora. Da bismo ih razumeli, treba da ih slušamo. I čujemo. Šajzerbiterlemon (zajedno sa kolegama iz Johanbrauera) slušali smo u novosadskoj knjižari Bulevar Books. A sada da ih i čujemo…

Razumem da se muzičari uzajamno podržavaju i pomažu. No, upravo je neko od vas na tonskoj probi „koketirao“ sa Vladom Georgievim. O čemu se radi?!

Jovan: Da pojasnim, Pavle iz Johanbrauera je sad na tonskoj probi otpevao Vladu Georgieva (pesma „Anđele“). Mislim da je to najgenijalnija stvar koja se ikada desila nekom pevaču. Recimo, ja volim Vladu Georgieva. Kao lik mi je super zanimljiv i simpatičan, ima onaj Twitter profil gde stalno piše statuse sa hashtagom #opušteno. To je najjača stvar na svetu.

Da li i devojčice vole Vladu Georgieva?

Ana: Što da ne. Dobar je za promenu, da ne bude uvek monotono.

Mario, ti si poslednji došao u bend. Jesi li ti, možda, doneo taj duh Vlade Georgijeva u Šajzerbiterlemon?

Mario: Naravno, i ja volim i cenim Vladin trud. U srcu i duši, a i poreklom sam Crnogorac.

Mladi ste, tek ste prešli dve decenije života. Kako ste tako brzo ušli u duboki mrak?

Jovan: Ja mogu da ti kažem da sam prve pesme, koje sam pravio još kada je bend počinjao sa radom, potpuno spontano izbacio iz sebe i tada sam shvatio da ja drugačije i ne umem. Ne mogu da kažem da je to bilo ciljano i smišljeno na taj način, već da tako izlazi iz neke možda i podsvesne intuicije. No, to ne znači da se u nekoj perspektivi stvari neće menjati. Možda će nove stvari imati manje mraka, a više nečeg drugog.

Mario: Znaš kako, kada sa 14 godina počneš da razmišljaš o smrti, onda se lako stigne do ovakvog izraza. Ali, ne mora da znači da, recimo, treći album neće biti skroz pozitivan, da se nećemo pretvoriti u neki tehno bend.

Jovan: Da, Mario bi voleo da odemo u elektroniku.

Ana: Nemoj da spojluješ, Mario. To treba da bude iznenađenje.

Jovan: Sada znamo da bi sigurno bilo dosadno da uradimo sledeći album sa istom vrstom energije kao i ovaj. I sigurno je da se tako nešto neće desiti.

Aha, zato vi i eksperimentišete sa Vladom Georgievim?

Mario: Pa, naravno. On nam je omiljeni lik.

Da pojednostavimo stvar i kažemo da je to što vi svirate neka vrsta panka, pošto je pank nekako neizbežan deo odrastanja svima kojima je električna gitara bliska. No, u zlatno doba panka bilo je prilično jasno protiv čega su pankeri. Kod vas se, takođe, primećuje bunt, ali je on nekako previše apstraktan.

Jovan: To jeste ista vrsta energije kao što je i nekada bila, s time što smo se mi, i ne samo mi, već cela naša generacija, malo povukli u sebe. Sve je nekako šizofreno i stvarno je mnogo teže nego nekada odrediti neku konkretnu stvar protiv koje si ti, protiv koje ćeš iskazati svoj bunt, i onda u celom tom ludilu možda je i logično okrenuti se sebi i iskazati taj neki introspektivni protest. Mi hoćemo da menjamo stvari, ali smatramo da u tome treba poći od sebe. Tako su i ovi naši tekstovi i energija neka vrsta preispitivanja samog sebe, da bi ti kasnije odredio protiv čega si. U nekom smislu, to je bunt i protiv samog sebe.

A šta je onda to što vam u okruženju najviše smeta, šta vam to bode oči?

Ana: Nepravda, na svim nivoima.

Mario: Nedostatak empatije, pre svega. Zapravo, sve mi bode oči, nije to samo neki čovek na vlasti ili slično tome. Mnogo je to dublja priča, mnogo ima nekih stvari koje mi možda i ne primećujemo, a koje su su se u poslednjih 10-20 godina dogodile, ubrzale, promenile i koje utiču na naše živote.

Recimo da su starije generacije, uključujući i ovu moju, postepeno uvlačene u živo blato: rat, inflacija, bombardovanje… Vi ste se još od rođenja našli u tom kumulativnom haosu i smeću. Kako se nosite sa time?

Jovan: U određenoj meri je zaista neophodno povlačenje u sebe. Znaš šta meni najviše bode oči? Sam sebi, kada se ponašam na određeni način i onda se pokajem zbog toga. Ili kada se previše opterećujem oko nekih stvari. Takođe, bodu mi oči kulturološki elitisti koji misle da nije u redu slušati turbo folk i slično tome, koji nisu shvatili da su devedesete odavno prošle. Bode mi oči i Vučić, ali to je sada već kliše. On svima bode oči zato što je odvratan, ali to nama nije ni jedina ni najveća briga.

Nakon povlačenja u sebe, šta vidite kao neko rešenje za aktuelne društvene probleme? Kakva je vaša vizija?

Jovan: Mislim da je cela ova Hali Gali priča jako dobar primer šta se dešava kada imaš jednu generaciju pank i rok muzičara koji se povuku u sebe, pa onda malo promisle o svemu i naprave jednu stvar koja je mnogo bitna i koja će, potpisujem, za 20 godina biti u udžbenicima. To je jedan pokret koji će obeležiti ovaj period u undergroundu. To možda zvuči pomalo i egoistično, pošto sam i ja deo te priče, ali taj pokret je bukvalno za godinu dana prešao put od jednonoćnog festivala do kulturološke institucije koja je apsolutno deo neke šire slike, a tek će to biti. To su ti mikrosistemi koji treba da nastanu iz našeg povlačenja u sebe i samo na mikro nivou dolazi do promene, ja ne verujem na promenu na makro nivou. Samo veliki broj mikrosistema, okupljanje u komune i organizovanje nekih sitnijih stvari u perspektivi može doprineti ozbiljnim promenama na makro nivou, ali to se sve dešava postepeno. Revolucija ne može da se desi u ovom periodu.

Jesi li siguran da to nije samo vaša trenutna fascinacija?

Jovan: Apsolutno je moguće da jeste. Ali, što smo mi više ubeđeni u to, to je bolje. Bilo da je to realistično ili ne. Ja želim da budem što ubeđeniji u to.

Gde su žene u toj priči?

Ana: Ima nas sve više. Recimo, baš je puno devojaka prošlo kroz ceo Hali Gali projekat, naročito na bubnju, i sve su fenomenalne. Nadam se da više neće ni morati da se postavlja pitanje gde su one i gde im je mesto.

Mario: Nije više feudalizam, to su naše žene i najbolje su na svetu. Nadovezao bih se na ovu priču o haosu. Svaki problem, pa i taj haos, treba rastaviti na više manjih delova i tražiti rešenje. Eto, baš taj Hali Gali je samo dobra organizacija koja je falila sceni, da nas usmeri u taj neki mikrosistem.

Jovan: Šta je još bitno reći za Hali Gali… Ne postoji spoljni faktor u njegovom nastanku, napravili su ga mladi ljudi, sami bendovi.

Ana: Da, to se nekako organski dogodilo, bez ikakvog pritiska i spoljnog faktora.

Mario: Može se desiti da to dobije velike razmere ili da ode u drugu krajnost i da bude apokalipsa. Gledajući iz naučne perspektive, svet je uvek na ivici ponora. S obzirom da mi ispoljavamo te naše mračne emocije i motive, takav je i naš individualni osećaj. Recimo, probudim se u 5 ujutro i krenem da sviram gitaru. I nastanu ovakve pesme…

Mnogo je vas koji ste nenormalno besni. Kada bude došlo do kulminacije, oslobodiće se ogromna količina energije koja će i dalje biti nekanalisana.

Jovan: Tako je. Iako se treba truditi da se ta energija kanališe, mislim da je velika čar svega ovoga baš u tome što ta energija ne zna gde će, ide na sve strane.

Mario: A mogu li ja da postavim jedno kontrapitanje?

Jovan: Hahaha, Mario voli novinarima da postavlja kontrapitanja.

Mario: Kako je nastao svet?

Velikim praskom, da ostanemo na istom energetskom kursu.

Mario: Ok, onda da verujemo nauci.

Ana: Da, Mario voli tu Balkan Info tematiku (smeh).

Kada ćete izaći iz sebe?

Jovan: Mislim da je to u pripremi. Ne možeš biti stalno u sebi, pa ni u stvaralaštvu. Prirodno je da će ta naša energija dobijati i neke druge oblike na narednim projektima. To sve dolazi spontano i mislim da će i za nas same biti iznenađenje. Jedino što zasigurno mogu da kažem je da će se to desiti, da je taj proces polako krenuo, da će potrajati, ali u kom smeru… To još niko od nas ne zna.

Mario: To se menja, iz dana u noć, iz noći u dan, od sumraka do svitanja…

Ako uopšte ima smisla, da probamo da dešifrujemo naziv benda. Elem, to o čemu pevate je mračno i gorko (biter). No, to nije bilo dovoljno, nego mora da budete i govnjivo (šajzer).

Mario: Bukvalno tako, govnjivo i gorko. To je to.

Jovan: Ime je potpuno slučajno nastalo. Niko od nas u bendu nije tvorac imena, već je to moj drug Rade koji je prvi krenuo da svira sa mnom, pa je Ana potom došla. Čovek je lupio to ime, potpuno random, ali nam se dopalo i želeli smo da tako ostane.

Mario: A put do pakla popločan je dobrim namerama…

Ana: Definitivno treba da smislimo neki lažni backstory o tome kako je nastalo ime.