Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.
Piše: Milan Đorđević
Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.
Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.
Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.
Odrasli ste i formirali ste ličnost na socijalističkim idejnim i vrednosnim pretpostavkama, koje do danas niste odbacili, a od početka 90-ih dosledno pripadate, nažalost, politički marginalizovanoj grupi vrsnih intelektualaca koja se u svojim brojnim novinskim i publicističkim tekstovima, ali i političkim aktivizmom, hrabro suprotstavljala nacionalizmu, militarizmu, autoritarizmu, primitivizmu, klerikalizmu i ostalim patološkim socijalnim pojavama koje označavaju negaciju većini njenog ljudskog i građanskog dostojanstva, ili kako vi u svojoj knjizi kažete predstavljaju smrt republike. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ i vladajuće kulturno hegemonijske revizije njene prošlosti? Koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima je uživala vaša generacija, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena i kako ostvariti tu zamisao?
Dragan: Socijalističko društvo je bio neupitan društveni okvir, ali na formiranje ličnosti utiče pre svega porodica. Za razliku od mog oca koji je bio obrazovan, ideološki pravoveran, disciplinovan vernik sistema, majka je bila taj spontani glas naroda, uviđala je nepravde, emotivno i strasno je reagovala na njih. Na samom početku, u svojoj mladosti, vratila je partijsku knjižicu „kad je videla ko sve ulazi u partiju”. Taj dinamičan odnos i dijalog u porodici, uz događaje na Novom Beogradu 3. juna 1968. kojima sam slučajno prisustvovao, u blizini čuvenog podvožnjaka, uticali su na moje formiranje mnogo više od ideološko političke propagande u školi ili na televiziji. To u stvari i nije bila agresivna i odbojna propaganda – to je bilo vaspitavanje, bajkovito i idealizovano – kroz knjige za decu biblioteke „Lastavicaˮ, razne dečije novine i filmove, pozorišne predstave. Ipak, stvarnost nije bajka i svako ko je imao imalo osećanja za istinu morao je da ima kritički pristup. Isto tako, očigledni su bili i svi uspesi te socijalističke države, ne samo u poređenju sa Kraljevinom nego i sa državama socijalističkog lagera pod kontrolom SSSR-a. Dakle, nisu dolazili u pitanje socijalizam i Jugoslavija, ali je postojala snažna kritička svest da društvo treba da bude mnogo bolje i pravednije.
Kad mislim o raspadu Jugoslavije obavezno se vraćam na istorijski period koji je prethodio Ujedinjenju, prvoj državi južnih Slovena. Mislim da je u same temelje nove države ugrađen pogrešan materijal. Nova država je proklamovana kao nacionalno ujedinjenje, a upravo je nacionalno pitanje srušilo tu zajednicu u dva navrata, i 1941, i 1991. Ispostavilo se da su u pravu bili i Svetozar Marković, i srpske socijaldemokrate sa Tucovićem i Lapčevićem, koji su tvrdili da nema nacionalnog ujedinjenja bez prethodnog samooslobađanja od sopstvenih, unutrašnjih okupatora – vlastite buržoazije, a da takozvana oslobodilačka misija može biti nova okupacija. Upravo je ta nacionalna buržoazija formirajući zajedničku državu imala pre svega svoje interese, koji su maskirani izmišljenim nacionalnim interesima, doveli do unutrašnjih sukoba, i do raspada.
Komunistička partija Jugoslavije je uspela da u posebnim istorijskim okolnostima, otporom prema nacističkom okupatoru, izvede i socijalnu revoluciju i izvrši pokušaj izgradnje socijalističkog društva. Taj pokušaj je davao izuzetne rezultate, ne samo u oblasti materijalne proizvodnje, nego i izgradnji društva – obrazovanja, zdravstva, kulture, sporta. I, što je posebno važno, samostalnosti i samoorganizovanosti lokalne samouprave do nivoa Mesnih zajednica i njihovih Saveta, koje su bile Ustavom i zakonima garantovani i propisani. Ipak, nacionalno pitanje nije bilo definisano ni rešeno, i pored Bratstva i jedinstva, koje nije bilo samo puka politička propaganda nego stvarno jedinstvo ostvareno u krvavoj borbi. Nacionalno je došlo u prvi plan, klasno i socijalističko u drugi plan. Tako da se može reći da je raspad socijalističke Jugoslavije počeo mnogo ranije, i da je jedinstvo održavala samo nesporna harizma Josipa Broza Tita. Posle njegove smrti, ranije pritajeni, ubrzano i otvoreno su počeli procesi nacionalnog „osvešćivanja”, dezintegracije, država i društvo su bili u poodmakloj fazi truljenja. U međunarodnim istorijskim okolnostima, Krstaškog rata protiv socijalizma i ideja komunizma koji je tinjao od samog kraja Drugog svetskog rata a postao otvoren dolaskom na vlast M. Tačer, R. Regana i Pape Vojtile, jugoslovenski nacionalistički političari su bili idealna prilika za osvajanje teritorije i važnog uporišta u rušenju same ideje socijalizma, kroz rušenje kompletnog socijalističkog bloka sa SSSR-om na čelu.
Najopasnija opozicija Savezu komunista od sredine šezdesetih dolazila je upravo sa levice. I upravo je tu došlo do istorijskog promašaja. Vlast se opredelila za nacionaliste koji su ušli u partijske i društvene strukture, a levičari koji su kritikovali stanje u društvu i zahtevali doslednu borbu za razvoj socijalizma, proglašeni su neprijateljima i marginalizovani. Posle je sve išlo lako. U filmovima, pozorišnim predstavama, književnosti, romanima i poeziji, bilo je normalno i poželjno da se sa socijalizmom sprda. Na primer, ne verujem da je Goran Marković imao nameru da svog junaka Flojda iz „Nacionalne klase” prikaže kao izgubljenog i promašenog lika. Od jednog luftiguza, alias Džimi Barke, napravio je simpatičnog gubitnika, antiheroja. Za razliku od tzv. Crnog talasa u filmovima Makavejeva i Ž. Pavlovića koji su ukazivali na tragizam stvarne situacije, sa jasnom umetničkom tendencijom da stvarnost mora biti bolja, Crni talas u koloru sa Flojdom Gorana Markovića, pa i Kovačevićevim Radovanom III postao je uzor za identifikaciju. To jest, i jedan i drugi autor, koje izdvajam kao primer, su sasvim tačno dijagnostikovali prototipove, ali su ih umetnički blagoslovili i maltene preporučili. Narod se u njima prepoznao, zavoleo ih i prisvojio jer su mu tako, sa simpatijama i prikazani. To je bio oblik izražavanja slobode, i to je bilo prihvatljivo. Radnički štrajkovi nisu bili prihvatljivi. Retki filmovi na ove teme su marginalizovani. „Crni talas u koloru” nastao je upravo kao neka nova kulturna politika posle obračuna sa kritikom društva koja je dolazila sa levice – uklanjanja sa Univerizeta profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu i obustave izlaženja časopisa „Praksis” u Zagrebu.
Dostignuća jugoslavenskog socijalizma su fantastična u mnogim oblastima – privrednim, kulturnim, društvenim, međunarodnim – i zaista je potrebno napraviti jedan detaljan popis u više tomova, ne samo kvantitativni nego i uporedni, analitički. Mnoga dostignuća u današnjim uslovima izgledaju fantastično. Nisu to samo ogromni brojevi proizvedenih traktora, kombajna, mašina, brodova, automobila, televizora i bele tehnike… angažovanja građevinske operative u celom svetu, nego i proizvoda visoke tehnologije, aviona, naučnih instituta, čak i prvih kompjutera. Jugoslavija je bila i svetska prestonica kulture, kad se setimo festivala filma, teatra, džeza, likovnih izložbi… Ali nabrajanje bi nas daleko odvelo.
Nemoguće je u današnjim uslovima bilo šta od svega onog što je porušeno ponoviti i obnoviti. Ali, postoji jedna oblast koja je u socijalizmu začeta, a koju bih ovom prilikom izdvojio jer mislim da bi i u današnjim vremenima bio moguć i efikasan način borbe za obnovu demokratije i Republike, protiv svih oblika nasilja i samovolje države. Ta oblast nije na odgovarajući način razvijana ni u socijalizmu, ali danas može biti početak u obnovi Društva. Mislim da je to reafirmacija osnovne jedinice lokalne samouprave – Mesne zajednice. One su Ustavno definisane kao osnovno pravo građana. Ali, zakonskim rešenjima u poslednje dve decenije to osnovno pravo je relativizovano, pa su izbori za Savete Mesnih zajednica ostali samo kao mogućnost, „ako to građani žele”. Naravno, budući da država ne želi da postoji ovaj vid neposredne demokratije, ona je sve učinila da se želje i potrebe građana onemoguće. Ukinute su mnoge kancelarije Mesnih zajednica i radna mesta sekretara. Tamo gde su ostale kancelarije, nema Saveta i služe samo za sprovođenje volje lokalne vlasti. Nekada, u socijalizmu, bila je potrebna saglasnost Mesne zajednice za projekte na njihovoj teritoriji. Saglasnost je davao Savet izabran od građana, a po potrebi su organizovani i Zborovi građana. Tako su, na primer, organizovane Javne rasprave u urbanističkim planovima, Generalnim i detaljnim. Upravo posle ovog antidemokratskog puča koji je prvi izvršila Srpska radikalna stranka u Zemunu 1997. godine, ukidanjem Mesnih zajednica u gradskom području (oko 150.000 stanovnika), bilo je moguće lako i bez otpora uzurpirati javne površine za potrebe investicionog urbanizma. Kao rezultat te politike imamo stalne spontane pobune građana zbog zaštite parkova, drveća, šume u Košutnjaku, malih hidroelektrana…
U Savete mesnih zajednica građani mogu direktno birati svoje predstavnike a ne one koje kandiduju političke partije. To je osnovna razlika, i to je osnovna opasnost za politokratiju. Saveti Mesnih zajednica imali bi ustavne i zakonske nadležnosti da onemoguće divljanje kapitala u urbanizmu. Očekujem da brojne pobune građana, koje se dešavaju kad je već kasno, dobiju politički smisao u zahtevu za obnovu neposredne demokratije decentralizacijom države, jačanjem lokalne samouprave, osnivanjem i biranjem Saveta Mesnih zajednica. To je početni politički korak ka obnovi društva – čitaj socijalizma – koji nije ideološko-politički projekat „Državnog socijalizma” sa svim opasnostima zloupotrebe i totalitarizma, nego je svakodnevni proces borbe za pravdu … Savez mesnih zajednica Stare planine može biti primer za to. Znam da se o tome ozbiljno razmišlja u Novom Sadu. Lokalni front u Kraljevu je nastao na toj ideji. Lokalna samouprava je prva linija fronta, tu je moguća neposredna borba, prsa u prsa, za kontrolu i preraspodelu Budžeta, za sprečavanje nezakonitosti i nasilja osionih partijskih moćnika.
Neka to bude moj odgovor na pitanje koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja bi trebala da budu obnovljena – dakle, samouprava!
Da li mislite da postoji potreba stranačkog obnavljanja i udruživanja autentične socijalističke levice na ex-YU prostorima, da li bi ona trebala da bude radikalna, i da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističkom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?
Dragan: Svaki oblik saradnje i udruživanja građana pojedinaca i njihovih udruženja i organizacija na prostoru Jugoslavije je ne samo dobrodošao, nego i neophodan. Jugoslavija kao država je posle oba tragična iskustva nemoguća, ali je jugoslavenstvo najbolji način povezivanja privrede, ekonomije, kulture, sporta, „od golubara do planinara” – do politike kao uslov opstanka i razvoja svih pojedinačno. Treba uvek imati u vidu onu tezu Dimitrija Tucovića da se pre svega treba osloboditi unutrašnjih okupatora da bi se moglo ravnopravno udruživati na širem, političkom planu. Povezivanje i saradnja, razmena ideja i iskustava, zajedničke Deklaracije, povodom bilo kog oblika ugroženosti ili inicijativa, treba da postanu stalna praksa. A najvažnije je da mladi ljudi putuju i upoznaju se, da vide kako su „oni tamo” ljudi kao i mi ovde, da ne nasedaju predrasudama i političkoj propagandi mržnje koju šire političari i Crkve.
Moram priznati da sam skeptičan prema modelu postojećih političkih partija i stranaka. Mislim da je to politička ideja građanskog društva, nastala u klasnom društvu, kao reprezent klasnih, posebnih interesa u podeljenom društvu. Ideja Komunističkog manifesta je želela da to prevaziđe Komunističkom partijom koja se bori za ukidanje svih klasa, a samim tim i ukidanje potrebe za stranačkim partijskim delovanjem. Parlamentarna demokratija sa političkim partijama je kroz razna iskustva dovela do stanja hipokrizije u kojem se ni jedna partija više ne bori za interese nekog društvenog sloja, nego se sve, bez obzira na ideološki predznak bore samo za vlast. Od najdobronamernijih motiva i namera partijski politički angažman se, da bi bio uspešan, po svojoj prirodi, otuđuje i postaje svoja suprotnost. Očiti istorijski primeri za to su mnoge partije, počev od Narodnih radikala do SPS-a i SNS-a u Srbiji pa od Musolinija i NSDAP Adolfa Hitlera, do iskustava sa Pol Potom…
Svaka Partija podrazumeva hijerarhiju, disciplinu, negativnu selekciju … koruptivnost, razne taktike i strategije, laži i pretvaranja. Sve u cilju pridobijanja biračkog tela i učešća u vlasti. Zbog mnogo toga iz ličnog iskustva ne verujem u postojeće modele partijskog organizovanja. Ipak, svestan sam da se bez političke organizacije i učešća u parlamentarnoj demokratiji, danas ne može. Ne verujem ni u mogućnost nekakvih revolucija, masovnih gibanja koja će da svrgnu vladare i usreće narod… I ta iskustva su poznata.
Politička partija u nekom novom smislu može imati opravdanje ako je ona rezultanta širokog građanskog aktivizma – ako su njeni kadrovi delegirani od građana i ako imaju osnovu u građanima i njihovim zahtevima.
U Španiji, koliko znam, postoji široka mreža lokanih organizacija građana koji ne žele da se bave politikom, ali koji ne odustaju od prava na društveni angažman u svojoj životnoj sredini. Zovu se Indignadosi. To su građani koji su se realizovali u svojim profesijama i kojima politika nije potrebna da bi se lično situirali. Politička partija Podemos upravo počiva na ovim temeljima. Mislim da taj mogući model političkog rada, života i borbe koji treba dobro proučiti i videti da li kod nas postoje uslovi za njegovu primenu.
Pogrešno razumevanje savremenog života i potrebe za novim oblicima političke borbe jeste kopiranje poznatih obrazaca političkog rada i istorijski nasleđenih ideoloških obrazaca i imena političkih partija. Tu posebno mesto zauzima najnovija odluka Kongresa SDU da promeni ime u Partija radikalne levice. Radikalizam je istorijsko-politička pojava koja bez obzira na predznak, levo-desno, u sebi nosi energiju (ili želju za njom) zahteva za brzim, korenitim promenama. To je, pre svega, semantički, glagolski prilog za način. Dakle to ne imenuje ideju, viziju, nego samo način nemilosrdne političke borbe koja zahteva primenu svih sredstava. Istorijska iskustva govore da radikalizam, kao politički program, da ne bi bio prazna priča, nužno ide u populizam, nacionalizam, u sve vrste saveza i primene političkih sredstava koja opravdavaju cilj. Radikalizam je po svojoj prirodi nedemokratski, i ne može se nikako osim demagoški predstaviti kao konstruktivna politička opcija. Retorički oni će biti nazivani „Levi radikali”. A istorija bešćašća Radikala u Srbiji u od Pašića do Šešelja (i Vučića) je takva da je ne mogu oprati nikakve leve namere. Kad se danas građani skandalizuju zbog spomenika Stefanu Nemanji, treba da znaju da je to logična posledica postavljanja spomenika radikalskoj političkoj legendi Nikoli Pašiću, posle koga je postavljen i spomenik caru Nikolaju Romanovu. Demontaža postojećeg političkog sistema i ideologije će početi kad se ovi spomenici sklone u neke šume ili manastirske porte. U Gradu im nije mesto.
E, sad, naravno da politički zahtevi Levice u današnjim uslovima moraju biti radikalni i to tako da obuhvate najširi krug stanovništva. Ali, radikalizam nije u uličnim protestima, galami, psovki, molotovima i kamenicama. Radikalni su legitimni zahtevi za izmenama Zakona o radu kojim bi se garantovala 42 časovna radna nedelja, slobodne subote, regulisalo ograničeno vreme produžnog rada, rada nedeljom, i uvećanja cene radnog sata za ovaj rad 30-50 od sto. Ili, zahtev za ravnopravnost svih oblika svojine i mogućnost da zaposleni (radnici) preuzmu upravljanje – i odlučivanje o ostvarenoj dobiti – preduzećima koja su privatizacijom uvedena u stečaj, a vlasnici ne uplaćuju državi porez i radnicima dopronose za zdravstveno osiguranje i penzioni fond. Dakle, radikalan je zahtev za osnivanje Agencije za nacionalizaciju! Naravno, radikalan i revolucionarni zahtev je i pomenuta obnova izbora za Savete Mesnih zajednica… U ovim, današnjim uslovima, već bi to bio pomak na putu levice da stekne poverenje građana. Naravno, kad se takvi zahtevi za ustavnim i zakonitim pravima ne ispunjavaju, kada je slepilo diktature i represije neosetljivo i bahato, onda tek ide ulica. Ali, tada ulica ima iza sebe ideju, program, konkretan i svima jasan zahtev, donosi emancipaciju.
Ne vidim u opozicionim zahtevima ni jedan od radikalnih zahteva koji je istinski subverzivan za postojeću vlast. Zvanična opozicija je samo pozicija na trenutnom odsustvu sa vlasti.
Maksimalistički zahtevi i očekivanja sa idejom „da mi dođemo na vlast, pa ćemo onda mi da…” su neostvarivi po njihovom modelu partijske borbe za vlast. Da bi se tako došlo na vlast potrebno je „prodati dušu đavolu”. Nova politika ne sme da se vodi za sledeće izbore nego za obnovu vere i nade, za mobilizaciju najšireg stanovništva i svakodnevnu borbu za male pobede protiv nasilja vlasti. U zbiru, što veći broj malih pobeda, mora jednog dana dovesti do promene društva. To jest, do ponovnog uspostavljanja Društva koje je danas uništeno. Dakle, za Novi socijalizam. Ime partije nove levice treba da bude odgovor na pitanje šta i ko a ne na pitanje kako. Socijalizam u nazivu bi bio mnogo radikalniji, a bojim se da će radikalno ime biti samo privesak na ogrlici buržoaske parlamentarne demokratije. I, na kraju, praktično pitanje: Koji koalicioni kapacitet, na celoj levoj sceni, može da ima partija koja sebe naziva Radikalna levica? Nikakav. Ona sa ovim imenom ima ekskluzivitet i odbija sve druge moguće saveznike.
Da li pratite savremenu domaću i regionalnu muzičku i generalno umetničku produkciju i šta mislite o emancipatorskim mogućnostima i realnom značaju njenog socijalnog i političkog angažovanja u današnje vreme, kao oblika i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja utopijski nastoji da promeni vladajući idejni i materijalni poredak i povesno ostvari humanije društvo?
Dragan: Privatno živim drugačijim životom, zašao sam u „zlatno doba” i priznajem da sam van tokova i da se ne bavim se aktuelnom umetničkom produkcijom u toj meri da bih o njoj argumentovano sudio. Tu i tamo nešto i ispratim. Generalno, mislim da je umetnost još od sredine prošlog veka izgubila svoju revolucionarnu, emancipatorsku suštinu. Ušla je u sistem kapitala, profita, tako da su sva buntovna iskakanja brzo komercijalizovana. Umetnost je postala industrija zabave, a u „najboljem” slučaju, „kreativna industrija”, što je takođe jedan oblik kastracije i kolaboracija sa kapitalističkim sitemom. Za mene umetničko delo treba da razotkriva laži i prevare, u našim individualnim životima pre svega, a onda i u društvenim odnosima. Takva dela postoje, u filmu, teatru i muzici, ali, ona su podzemna, katakombna produkcija, i za njih se ne zna. Najizrazitiji primer je ignorantski odnos prema političkom teatru Zlatka Pakovića. Postoji čitav jedan nepoznat svet i život koji se odvija tu pored nas, ali koji nije tema savremene zvanične i svima vidljive umetnosti. Savremena umetnost živi u svojim kulama od slonovače, u pseudointelektualizmu, u samoreprodukovanju, u tradicionalizmu… Naravno, država neće finansirati umetnost koja je podriva, ali neće finansirati ni elementarnu infrastrukturu kulture, jer joj ni to nije u interesu. Iz školskih programa su sklonjeni Ibzen i Breht! Manifestacije koje traju nekoliko dana, ma kako one bile atraktivne i posećene, samo su obmana, paravan koji pokriva svakodnevnu kulturnu pustoš.
Hajde da kažem otvoreno. Retki su bili stvaraoci, ličnosti, poput Džonija Štulića i EKV. Rock&roll je imao energiju pobune i slobode, ali je ona ograničena na pojedince i marginalne društvene grupe. Uglavnom su se momci prihvatali gitara i bubnjeva da bi, u pubertetu, bili neke face i lakše došli do nekih stvari za odrasle. I, to je u redu. Ali, u većini su to bili samo imitatori. Maljčiki su postali marketinški magovi i plaćenici, savetnici vladara. I zato nije čudo da su nekadašnji buntovni rokeri, tada bez dlake na jeziku, danas postali četnici, pravoslavni mističari ili ofarbani matorci koji još uvek recikliraju staru, jugoslavensku slavu. To jest slavna vremena velikog jugoslavenskog tržišta.
Rokenrol i džez su postali novi opijum za mase, ali ateistički, u dolini beznađa. Mnogo je efikasnija i masovnija estrada Granda i Splavova. Čak, i „moralnija”, jer se ne foliraju. Oni su to što jesu, nabildovani, napumpani, istetovirani, direktni u porukama, razulareni, sa jasnim ciljem, da uzmu što više para. U tom svetu droge, kriminala, strasti i ubijanja ogleda se oficijelni, ušminkani svet.
Gde je naš jugoslavenski Manu Čao? Ja ga ne vidim, i ne čujem. Na uspomenama jednog ludog, kišnog leta, iz čiste utopije, u blatu na Vudstoku, posle tri decenije, iznikao je – Exit! I brojni festivali piva. Od mita do profita samo korak nas dijeli.
Dakle, sve što danas valja, nevidljivo je. Skriveno je u malim podrumima, ili se može naći i u lavirintu interneta. Kao neka pilula, lek. Umetnost se iz umetničkog dela seli u način života. Umetnost treba živeti, od života treba praviti umetnost. A to je uvek bila, i ostaće, Borba. Ne individualna borba iz američke holivudske produkcije, nego stvaranje Zajednica koje se bore, u kojima pojedinci, kao antički rapsodi, kroz poeziju, muziku, teatar i film, u svom vremenu, šalju važne poruke.
: Dragan Stojković){kind=link}