Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.

Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Značajan teorijski i praktički doprinos u borbi protiv društveno dominantnog istorijskog revizionizma dali ste svojim stručnim radovima, novinskim tekstovima i predavanjima o kinematografiji, književnosti, muzici i popularnoj kulturi SFRJ, kao i dramaturškim promišljanjima njenog kraja i humanističko-emancipatosrskog nasleđa, zaključno sa pozorišnom predstavom „Jugoslavija moja dežela/otadžbinaˮ.

Ko su, po vašem mišljenju, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ, koje kriju akademski i medijski proizvođači nacionalističkih istorijskih falsifikata i neokonzervativne kulturne hegemonije? Ako kritički uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne posleratne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena?   

Ivan: Ja sam pristalica teorije o unutrašnjim protivrečnostima i tenzijama u SFRJ kao prvenstvenim uzrocima njenog raspada. Kapitalizam i nacionalizam su zatekli socijalizam i jugoslovenstvo u takvom stanju nereda i nemoći da su ih razorili  u paramparčad. Takozvani pritisak spolja jeste bio veliki, ali socijalistička Jugoslavija od tržišnih reformi 1960-ih praktično nije izlazila iz krize. Kriza je trajala od studentske pobune 1968, preko etničkih tenzija i „čvrste ruke” Partije tokom 1970-ih, čuvenih problema u federaciji koje je izazvao Ustav 1974. i sve veće slabljenje federalne države, do kulminacije konflikta 1980-ih u potpunom gubitku kredibiliteta kako federalne Vlade, tako i Partije, uvođenju „mera štednje”, porastu nezadovoljstva socijalnim položajem, sve jačim elementima kapitalizma… Pad Berlinskog zida SFRJ je dočekala u ekonomskom nacionalizmu svoje tri vodeće republike, sa oportunistima koji su postali lideri Partije, s jedne, i konzervativcima s druge strane, i tako je sama Partija, Savez komunista Jugoslavije, paralisana u okoštaloj strukturi koja se slomila na pitanju demokratskog centralizma. Dok se SKJ slamao, došlo je do strahovitog porasta popularnosti desnice, pre svega crkve i šovinističke kontrarevolucionarne emigracije u Hrvatskoj i Srbiji, u narodu poznate kao ustaše i četnici. Podsticanje vojnog rešenja krize zauvek je zakopalo nade da se mirnim putem mogu rešiti nagomilane tenzije, i ratno rešenje postalo je poželjno i jedino moguće. Dojučerašnji komunisti, udruženi sa mračnjacima svih fela, zapravo su pripremili rat, privatizaciju i dugoročni savez sa kolonijalnim upraviteljima.

Kad je reč o drugom delu pitanja, ukoliko se deklarišemo kao zagovornici nepostojećih ili urušenih ideja na ovim prostorima, kao, dakle, jugoslovenski komunisti, u vrlo čudnoj smo situaciji da zagovaramo istorijski korak unazad. To je upravo stoga što su ključna dostignuća socijalizma poništena u tranziciji. I kad kažem „dostignuća socijalizma” ne mislim samo na SFRJ već i na principe države blagostanja, koje je socijalizam izborio i unutar kapitalističkih zemalja, poput besplatnog zdravstva i obrazovanja ili prava glasa na radnom mestu. Za ove prostore takođe se dogodila jedna nezapamćena emancipatorska modernizacija, a zemlja je i kulturno i diplomatski izašla iz provincijskog, perifernog položaja i barem ambiciozno pokušala da predvodi izvesne oslobodilačke procese u svetu, poput dekolonizacije. To su, mislim, nesumnjiva dostignuća socijalističkog projekta na ovim prostorima.

Međutim, ja i dalje ključnim smatram pitanje vlasništva. Društvena svojina, na primer, kao ideja gotovo je nepostojeća, a ključna je za neko novo preispitivanje socijalizma. Možda živi donekle u ideji commonsa, sa slabim odjekom. Trenutno je levica po tom pitanju dosta zakucana u taktičko zagovaranje državne svojine, antikorupcijskih politika i regulacije privatnog sektora, a sve to u ovom trenutku i u ovom kontekstu može da ima značajan, ali ipak ograničen domet. Zato mi se čini da utopijska imaginacija treba da bude obnovljena. U trenucima klimatskih promena, globalnog pregrevanja i nezapamćenih ekoloških kriza, treba nam politička imaginacija koja se trezveno bavi onim što je sada i ovde, ali i ona koja ide ka utopijama, a može doći zaista odasvud sa levog spektra: od socijaldemokratskih politika, tržišnog socijalizma, političkih rešenja u zemljama tzv. socijalizma za 21. vek, eko-socijalizma, anarhizma, čak i raznih vrsta religijskog promišljanja socijalizma, zašto da ne?

U čemu vi kao član Predsedništva Partije radikalne levice i veliki poznavalac problematike vidite glavne prepreke za stvaranje i udruživanje moćnih antisistemskih levih partija na jugoslovenskom prostoru, kao ispravnog načina rešavanja identitetskog i bitno ljudskog pitanja dehumanizovanih tranzicionih gubitnika? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, popularnost desnice, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Ivan: To vam je kao u pesmi Elvisa J. Kurtovića – dabogda crkla levica kad je svako zastupa! Treba da prihvatimo kritiku svi mi koji smo se upustili u stvaranje levih antisistemskih organizacija na jugoslovenskom prostoru da smo slabo organizovani, da nam ništa ne ide na ruku, i da nismo pokazali baš neku političku sposobnost koja bi predstavljala čudo gerilske taktike u nemogućim uslovima. Ali isto tako smo sačuvali vatru borbe, izvojevali neke pobede, neke teme nametnuli u javnosti, odbranili ugrožene, izašli na crtu fašizmu i istorijskom revizionizmu i sastavljali pokidane veze.

Treba priznati da je levica na ovim prostorima izgubila tzv. velike narative, kako naratolozi kažu, ili master narative – moćne priče koje objašnjavaju situaciju u svetu, orijentišu vas politički i motivišu na akciju. Jednostavno, priča o klasnoj borbi, revoluciji i dolasku besklasnog društva se istrošila, a protiv nje se ionako decenijama borilo svim raspoloživim oružjima desnice i kapitala. Moderna desnica i u svom umivenom i u ekstremnom obliku zaista uspeva, dobro podmazana istim tim novcem globalista koje toliko kritikuje, da mobiliše gomile ljudi. Ona nudi borbu za kolektivni identitet koji, šokantno ali istinito, ljudima i dalje deluje opipljiv (pre svega nacija – nacija nikada nije nestala kao borbena ideja i očito je da se i dalje ljudi s njom identifikuju pre nego sa svojim drugim identitetima), ona nudi borbu protiv zajedničkog neprijatelja (elite, „globalisti”), a često je udružena sa religijom koja je, ma šta postmodernisti govorili, pokazala da veliki narativi nisu mrtvi i da će ljudi motivisani borbom protiv „nevernika” u raznim oblicima biti spremni i da žrtvuju svoje i da oduzmu tuđe živote.

Zato je toliko bitna imaginacija levice da ponovo oživi ili stvori nove velike narative. Ta imaginacija mora ići udružena sa napornim radom da se dobro organizujemo pa i da u političkoj areni ponudimo politička rešenja koja glasačima deluju ostvarivo i kredibilno, poput većih radnih prava, strože regulacije kapitala, nacionalizacije strateških resursa i njihovog stavljanja pod demokratsku kontrolu i slično.

Šta mislite o emancipatorskim mogućnostima i značaju muzičkog i generalno umetničkog socijalnog i političkog aktivizma neojugoslovenske orijentacije, kao oblika i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja utopijski nastoji da promeni vladajući idejni i materijalni poredak stvarnosti i povesno ostvari socijalno pravednije društvene odnose? U kome na jugoslovenskoj umetničkoj sceni prepoznajete aktere takvih povesnih tendencija i kakva su vaša iskustva i teorijski uvidi o moći angažovane filmske, teatarske i muzičke prakse?

Ivan: Takav kulturni aktivizam služi prevashodno za povezivanje i umrežavanje ljudi sličnih ideja, što nije baš mala stvar i ne treba je olako odbacivati s prezrenjem. Druga stvar je da se na mestima na kojima je takva angažovanost uopšte moguća čuva kakav-takav glas nove levice, odnosno njenih ideja. Reč je uglavnom o autonomnim kulturnim centrima, retkim javnim ustanovama kulture i malim, nezavisnim medijima, festivalima, školama… Na njima su, doduše, često i u publici i na bini ljudi koji se već opiru dominantnoj ideologiji slobodnog protoka robe i kapitala na štetu slobode izbora radnog i siromašnog naroda, i takva, angažovana, umetnost nema veliki odjek u javnosti i ne dovodi mnogo novih ljudi u borbu, ali zasad imamo to što imamo i treba da to čuvamo i razvijamo.

Kad je reč o konkretnim stvarima, ja sam u muzici uvek voleo angažovani levičarski punk i hardcore, i toga još uvek ima dosta. Međutim, najjači angažovani stih koji sam čuo desio se u srpskom trepu, i dolazi od Mimi Mercedez: „Ako ne znaš da se kurčiš, ti nauči da se kurčiš / Pod parolom ‘snađi se’, ako ne znaš – nauči!” Nema bolje angažovane političke poruke.

Damir Imamović je, pak, za mene muzičar po kom mislim da će se pamtiti ovo vreme i ovaj prostor. On mi je takođe i primer najefektnije angažovanosti. Putem izvođenja, preoblikovanja, prilagođavanja i oživljavanja sevdaha Damir uspeva da na neverovatno ubedljiv i suptilan način provuče brojne emancipatorske poruke a da ih ne nameće, da ne docira i da skoro nikad ne izađe iz okvira muzike.

Kada je reč o teatru, tu sam zasigurno pristrasan, jer sam njihov već dugogodišnji saradnik i prijatelj, ali izuzetno cenim spisateljicu i rediteljku Olgu Dimitrijević i reditelja Marka Misiraču, za kog po pitanju poruka i političkog značenja njegovih predstava važi što i za Damira Imamovića. Misirača je po svetonazoru i praksi, i po svom umetničkom stavu, pa i poreklu, pravi jugoslovenski reditelj, politički mnogo provokativniji i kompleksniji od veoma izvikanih i „angažovanih” reditelja.

U filmu sam toliko mnogo i dugo da bi se nabrajanje otelo kontroli, ali recimo da mi u odgovor na tvoje pitanje odmah padaju na pamet ljudi koji su u poslednjih 4-5 godina snimili sjajne angažovane filmove – uglavnom dokumentarne i eksperimentalne: Igor Bezinović, Hana Jušić, Senka Domanović, Srđan Kovačević, Ivan Mandić, Doplgenger artist duo, Ivan Ramljak, Kosta Ristić, Marta Popivoda, Dane Komljen… Cela jedna generacija vrlo osobenih autora i autorki!