Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.

Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Iako si samo deo svog detinjstva proveo u SFRJ, ličnost si u potpunosti formirao usvajanjem njenog pozitivnog nasleđa i idejno-vrednosne orijentacije. Kako i zašto si postao komunista? Koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja su poništena u tranzicionom procesu, a smatraš da bi trebalo da budu obnovljena i kako ostvariti tu zamisao? 

Srđan: Iz današnje perspektive, rekao bih da je osnovno što sam poneo iz kruga svog detinjstva i odrastanja to da komunizam nije tabu, da je moguće javno reći da si komunista, zatim jedno znanje o tome ko je u Drugom svetskom ratu bio antifašista, a ko kolaborator, te na kraju jednu otvorenost prema istraživanju levičarskih, marksističkih ideja. U kontekstu potpune opijenosti antikomunizmom nakon pada Berlinskog zida, to nije malo.

Ali ipak, nije ni mnogo. Ono što me moja sredina nije naučila jeste da Jugoslavija nije bila besklasno, pa ni socijalističko društvo. Uništenje SFRJ je, drugim rečima, prekinulo mit da živimo u socijalizmu, a ne sam socijalizam, jer od osnivanja ove države poluge moći nikada nisu bile u rukama radničke klase.

Suštinski, moj put ka sadašnjim ideološkim pozicijama počinje kada sam se u studentskom uzrastu  susreo sa ekonomskim parametrima koji su nedvosmisleno pokazivali da se od ere Regana i Tačer nejednakosti u zapadnom svetu neumoljivo produbljuju. Ovo me je nateralo da preispitam svoje poimanje društva i progresa i na koncu dovelo do zaključka da se svet može menjati nabolje samo kada su obespravljeni spremni da stupe na put revolucije. U tom smislu, cela istorijska epizoda koju smo imali sa „državom blagostanja” i sa „istorijskim socijalizmima” nisu rezultati neumoljivog progresa ka kome hrli čovečanstvo, već postignuća radničkog pokreta i Oktobarske revolucije, koja su se nažalost pokazala kao prolazna.

Istorija nas uči da za revoluciju nije dovoljno da postoji određena kritična masa aktivista koja želi nešto da promeni. Potrebno je to što vladajuća klasa i sama ne igra po pravilima koje je postavila da probudi revolt masa. Mi i dalje živimo u istorijskom periodu duboko određenim Francuskom revolucijom,  njenom idejom da su ljudi jednaki i da se – da citiramo prvi član Deklaracije o pravima čoveka – društvene razlike mogu uspostavljati samo u cilju ostvarenja opšteg dobra. Zbog toga kapitalisti već dva puna veka pokušavaju da nas ubede da ćemo od njihovog bogaćenja zapravo svi imati koristi. Danas sve veći broj ljudi shvata da je ovo laž i da društvene nejednakosti kojima svedočimo nije nikako moguće opravdati sa stanovišta opšteg dobra – to je naša prilika da pokrenemo mase i da ih usmerimo ka revolucionarnim promenama.

Ti si bio aktivan u Združenoj akciji Krov nad glavom, kao i jedan od istaknutih članova organizacije Marks 21. Od maja ove godine član si nove organizacije, Radnički glas, koja u svom glasilu, u formi podcasta, centralno mesto daje razgovorima sa radnicima i sindikalnim aktivistima. Da li je moguće u Srbiji objediniti sve organizacije levice u jednu partiju, da li bi ona trebala da bude radikalna, i da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističkom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Srđan: Moje mišljenje – koje delim i sa drugaricama i drugovima u Radničkom glasu – jeste da je u ovom trenutku potrebno postaviti pitanja eksploatacije radničke klase kao centralna politička pitanja. Živimo u vremenu u kome je kapitalizam ubedio radnice i radnike da su njihov materijalni položaj i uslovi rada njihova privatna stvar, nedostojna političke sfere, u kojoj, pak, treba pričati samo o stvarima kao što je demokratija, korupcija, građanske slobode. Ove teme u određenim situacijama mogu biti okidači promena, ali organizovanje samo oko njih ne može dovesti do realne političke moći u rukama radničke klase.

Istovremeno, radnica u Juri svaki dan na poslu nosi pelene, radnica u samoposluzi svaki dan radi prekovremeno bez naknade, radnik na građevini svaki dan nema zaštitu na radu, sindikalista koji je dobio otkaz svaki dan živi bez plate – i to moraju biti naše političke teme svakog dana. Jer da bismo se organizovali na radnom mestu mi prvo moramo da prepoznamo našu zajedničku poziciju u sistemu. A zatim i da prepoznamo da udruženi imamo moć: moć da stupimo u štrajk, moć da prekinemo zgrtanje profita vladajuće klase. U ovom procesu dužnost komunista je da pokažu da su spremni da se bore sa radnicima za stvari na terenu koje su njima važne – da li je to pauza za toalet, poštovanje radnog vremena, sigurnost radnog mesta, bolji uslovi rada. Svaka pobeda koja nam se možda čini malom, zapravo je ogromna jer će osnažiti organizovanje radničke klase,  graditi odnose poverenja i pokazati da su promene moguće kada moć temeljimo u masovnosti.

Drugi problem koji stoji pred nama jeste da naučimo da se postavljamo prema vladajućoj klasi. Levica je toliko dugo na margini političkih procesa da smo zaboravili kako se principijelno postavljati prema predstavnicima države i kapitala. Primer kapitulacije Sirize je sada već poslovičan, ali smo vrlo sličnu stvar videli i ove godine sa pregovorima vlade i Udruženja radnika na internetu. Mi nikada nismo partneri vlasti, mi smo uvek u ratu – klasnom ratu. Naša politička moć je uvek u masama, našoj mogućnosti da ih pokrenemo i našoj dužnosti da ih predstavljamo. Jednom kada iza zatvorenih vrata sednemo za sto sa predstavnicima kapitala i kada prestanemo da budemo odgovorni ljudima koje predstavljamo – ne samo što je nestala bilo kakva moć koju smo imali, već smo likvidirali organizovanje koje smo gradili. A na kraju, naš cilj uvek mora biti dvojak: ne samo da dođemo do ustupaka, već i da osnažimo radnički pokret za borbe koje nam tek prestoje.

Građenje partije preko pukog zbrajanja malih levičarskih kolektiva ne rešava nijedno od ova dva pitanja. Partiju ćemo moći da izgradimo kada budemo imali i radničko organizovanje i druge društvene pokrete okupljene oko klasnih pitanja koji će biti spremni da stanu iza ta partije. Ovo može delovati kao pesimističan, pa čak i apatičan stav jer je ta situacija naizged daleko – ali je zapravo sve samo ne to. Radnička klasa u svojim rukama ima oruđe borbe, kada ga bude upotrebila nedelje mogu zameniti godine.

U knjizi pod naslovom „Mapiranje stare Srbijeˮ, zastupaš tezu da narodna pesma kao koncept ne postoji bez nacionalizma, da i danas, slično kao u 19. veku, predstavlja državni i crkveni ideološki projekt i bit fašističko-kapitalističke društvene nadgradnje vladajuće klase. Šta misliš o mogućnostima i značaju socijalnog i političkog angažovanja muzike u današnje vreme, kao oblika bunta tranzicionih generacija i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva udružene nove levice i kako je odvojiti od kapitalističke logike proizvodnje i potrošnje? Kakvo je tvoje iskustvo u tom smislu sa antifašističkim, horom „Naša pjesma”, koji se u javnom prostoru suprotstavlja postojećem nacionalističkom idejnom i vrednosnom poretku stvarnosti?

Srđan: Narodna pesma u smislu „nacionale pesme”, pesme koja predstavlja i omeđuje naciju, naravno ne postoji bez nacionalizma. Međutim, postoji i drugo značenje pojma narodna pesma, a to je pesma koju pevaju, ili barem poznaju, mase. Ono što bismo mogli nazvati „pučkom” pesmom. Otvarajući svoja vrata za sve zainteresovane, hor „Naša pjesma” pretenduje da peva upravo ovakve pesme – masovne, radničke, antifašističke, revolucionarne pesme, drugim rečima, pesme koje opisuju iskustvo radničke klase, makar neke od njih bile stare i više od veka, što je ujedno opipljiv dokaz da se sistem neće promeniti sam od sebe. 

Ono što horovi koji pevaju masovne i antifašističke pesme ne smeju da postanu jeste mesto komemoracije – borbe se dešavaju danas i odgovori koje nudimo moraju da budu informisani istorijom klasne borbe, ali usidreni u sadašnjem trenutku. Zbog toga mi ujedno neprestano adaptiramo i nanovo tumačimo pesme koje pevamo. Takođe, zadatak „Naše pjesme” je i da nas ohrabri da artikulišemo svoje političke stavove u javnom prostoru – na ulici, na podijumu – ne samo tako što ćemo zapevati, već tako što ćemo i nešto reći o pesmama koje pevamo i objasniti zbog čega ih pevamo.

Ali ni ovo nije dovoljno – naša okupljanja su pre svega mesta političkog organizovanja, pa tek onda pevanja. Na naše događaje, poput obeležavanja Dana oslobođenja Beograda koji sada već tradicionalno organizujemo, mi pozivamo ne samo druge horove i muzičare, već i društveno angažovane kolektive u nadi da ćemo zajedno izgraditi široki front borbe za bolje društvo.

Ne postoji neki magični muzički sadržaj koji treba proizvesti kako bi muzika bila levičarska. Od toga da li će neko svirati pank, rok ili narodnjake, mnogo je bitnije da li će ono mesto koje je u kapitalizmu namenjeno muzici i zabavi otvoriti za politiku, da li će muzičari iskoristiti svoju platformu da podrže radničke štrajkove, antiimperijalističke inicijative i slično. Tek kada na svakom mestu budemo govorili o obespravljenosti potlačenih i eksploatisanih, počećemo da menjamo svet.