Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.

Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

S obzirom da kao predsednik Saveza antifašista Vojvodine u javnosti hrabro i veoma oštro kritički istupate protiv ideološki dominantne krajnje desnice i njenog istorijskog revizionizma uveren sam da znate ko su glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ, koje kriju akademski i medijski proizvođači nacionalističkih falsifikata prošlosti i neokonzervativne kulturne hegemonije? Ako uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne posleratne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena i da li je uopšte moguće ostvariti tu zamisao?

Duško: Razlozi za raspad Jugoslavije su višestruki, sa predominantnim uticajem domaćih faktora, najcrnjih desničara, nacionalista i političkih protuva svih vrsta. Naravno, ne treba odbacivati ni strane faktore, ali su se oni pokazali bitnima u samom finišu raspada Jugoslavije, da bi trijumfalno zaključili da je sa svetske pozornice nestala jedna država koja je bila oličenje i ostvarenje evropske ideje bliskih i srodnih naroda, per se.

Vratimo se našim razaračima – trebalo je razvući silnu društvenu imovinu stečenu u samoupravljanju, pa tako pomoću „dvesto porodica” zavesti kapitalističke zakone tržišta. To se najbolje radilo tako da se međusobno zakrve narodi koji su govorili istim jezikom, stvarali istu kulturu, živeli u prosperitetnoj zemlji, i čekali priliku za otimanje tuđe imovine, stečene teškim i poštenim radom. A sve se desilo po Andrićevom obrascu: „Dođe vreme kada budale progovore, pametni zaćute, a fukara se obogati!” A, fukara ne znači samo neki najniži sloj, u našem slučaju tu je nečasnu ulogu odradila tzv. „elita”. Da budem jasan, intelektualne „elite” su naučno, ideološki i politički pripremile klanicu u Jugoslaviji, gde su mnogi zavedeni i žrtvovani, ali, što je još strašnije, gde su nastradali i mnogi nevini, nespremni na deljenja, zločine, kriminal, mahinacije i nemoral. Jer, u Drugoj su Jugoslaviji utvrđeni određeni standardi življenja, morala, principi organizacije društva, od famoznog „bratstva i jedinstva”, poštovanja nacionalnosti, stvaran ravnopravni odnos žena i muškaraca, visok nivo ulaganja u kulturu, umetnost, obrazovanje, solidan nivo socijalne i zdravstvene zaštite. Dodam li tome i stvarno ogroman ugled zemlje u svetu, baziran na pobedi partizana u ratu, herojskom stavu prema Staljinu, kao i stvaranju Pokreta nesvrstanih, jasno je da je zemlja imala dosta kapaciteta da se kroz pretpostavljenu tranziciju valjano pripremi za izazove ulaska u Evropsku uniju i spremno dočeka iskušenja tržišta i prelaska u sistem parlamentarne demokratije. I, nije da nije bilo pojedinaca, grupacija i političkih opcija koje su to znale da urade. Ali, tako ne bi imali enormno bogate pojedince, šest i po državica, banana-republika na ovom prostoru, ne bi imali silne „lidere”, potrošače naših dobara, života i sudbine. Nažalost, jedinstvena istorijska prilika teško može da se ponovi, istorija ne može ići unazad, iz nje se teško nešto može naučiti, posebno kad se to i ne želi, tako da je skoro nemoguće videti neke mogućnosti obnove, makar i jače, recimo, kulturne saradnje, o političkim vezama još teže je pričati. Kako reče Đinđić – „Pojeli smo ribice, gotovo je…” Za zločine razbijanja Jugoslavije niko neće odgovarati, osim naknadne istorijske osude, koja se skoro neće dogoditi.

Pretpostavljam da ste upoznati sa postojanjem i delovanjem Levice u Sloveniji i Makedoniji, Radničke fronte i Nove ljevice u Hrvatskoj, kao i da ste čuli za transformaciju srbijanske SDU u Partiju radikalne levice. Da li mislite da postoji potreba stranačkog obnavljanja i udruživanja antisistemske levice na postjugoslovenskom prostoru, kao ispravnog načina rešavanja identitetskog i bitno ljudskog pitanja dehumanizovanih tranzicionih gubitnika, i da li je ta ideja uopšte ostvariva i kako u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, popularnost desnice, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Duško: Ideje formiranja, okupljanja, ujedinjenja levice, bilo koji termin je dobar, cela ta aktivnost bi bila više nego poželjna, samo je taj proces u Srbiji neizvestan i sa mnogo nepoznanica. Uzrok su, naravno, ljudi! Jer moramo znati da se partija levice pravi da reši probleme ljudi koji su iz sveta rada, ne da rešava intelektualne i velikim delom, bar za Srbiju, virtuelne probleme, često nekritički uvezene sa Zapada. Levičarski „ideolozi” u Srbiji bolje poznaju probleme Njujorka, Londona ili Pariza, nego Beograda, znaju šta je intelektualna moda u Kaliforniji, ali ne i za probleme sveta rada u Kragujevcu, ili nekoj drugoj varoši u Srbiji, znaju kako se organizovala opozicija u Mađarskoj (Budimpešti) i Zagrebu, ali se slabo gleda u primer Makedonije (Severne), itd. Gledaju se efekti, koji su odlični, zaboravlja se na rad, organizaciju, sredstva i ogromnu energiju koja je potrebna da se sa autoritarizmom pogledaš u oči i izađeš na politički megdan. Zatim, zaboravlja se i često svesno negiraju dostignuća postignuta u socijalističkoj Jugoslaviji, recimo samoupravljanje ili organizacija društvenih delatnosti. Zato jeste pitanje na osnovu kojega bi se programa pravila takva partija levice, koji bi karakter bio – socijaldemokratska, socijalistička, komunistička? To su pitanja koja opredeljuju dobronamerne levičare, kojih još uvek ima, jer do sada postojeće grupacije, teško je govoriti da postoje prave partije, više liče na kružoke, pre početaka organizovanja revolucionarnog pokreta u carskoj Rusiji, nego na osnove moćne, ili moćnih, partija levice. Nisam optimista, ali gajim nadu da će skorašnja budućnost demantovati moj uznapredovali pesimizam. Znači rad na terenu, ne samo na društvenim mrežama i po kafićima…

Šta mislite o emancipacijskim mogućnostima i značaju umetničke i generalno kulturne alternativne produkcije, kao bitnog učesnika u ideološkoj i političkoj borbi za promociju ideala i težnji nove levice? U kome na postjugoslovenskom kulturnom prostoru prepoznajete aktere takvih avangardnih i povesnih tendencija?

Duško: Kulturni su se poslenici počeli najbrže povezivati nakon ratova na ex-Yu- prostoru, što jeste dobro, ali je još više i nužno. Naime, naše male feudalne tvorevine postale su uske za razvoj određenih ideja, za specifične umetničke i ine poduhvate za stvaranje novih formi umetničkog izražavanja, itd. Literarna produkcija je mnogo kvalitetnija ako imate publiku od 16-18 miliona ljudi koja je prati na Zajedničkom jeziku (to je jedan te isti jezik koji neki zovu bosanski, drugi crnogorski, treći hrvatski, četvrti srpski), nego kada se povučemo u svoje bunkere i slavimo svoje male tribalne skribomane, uhvaćene u zamku plemena, historije, istorije i histerije, nemoćnih da se okrenu svetu, trendovima i tokovima savremene kulture i umetnosti. Tu je solidan prostor da se uključi nova levica, ili bilo koja druga delatna i kvalitetna levica, koja bi pružala podršku novim tendencijama, ali i iste prihvatala u svoj fundus vrednosti i ideala. Jer, nema levice bez razumevanja manjinskog pitanja bilo koje vrste, a kvalitetna umetnost, kultura u celini, manjinske su po definiciji. Kada postanu većinske, vreme je da im se zahvalimo i da tražimo nove izazove, provokacije i nadahnuća. Naravno, idealno bi bilo kada bi se moglo ponovo kulturu, umetnost, obrazovanje i nauku postaviti na ono mesto koje su imale u Drugoj Jugoslaviji, kada su te oblasti znatno uticale na formiranje društvenih vrednosti, svojevrsnog ukusa i kulturnog razvoja uopšte. Skeptik sam da se to može ponoviti, da postoje grupe koje će tome doprineti, imajući u vidu društvenu raslojenost, koja je politički uslovljena, atomiziranost grupa, pojedinaca i angažovanih građana, koji su još uvek neujedinjeni, jer više učestvuju u larpurlartističkim aktivnostima, nego u smišljenim oblicima društvene angažovanosti. Međutim, „put spasenja i izbavljenja”, može ići samo preko stvaranja novih umetničkih i kulturnih sadržaja pomoću organizacija civilnog društva, sa minimalnim učešćem, u ovoj raboti, korumpiranih kulturnih i umetničkih institucija, koje je potpuno potčinio režim, koje svoju misiju vide u konzerviranju ovoga nakaradnog političkog i javnog odnosa prema građanima, društvu, kulturi i umetnosti. Umetnost i kultura se moraju vratiti među građane, na trgove i ulice, u mala udruženja slobodnih građana, pa se tu možda sretnu i naprave simbiozu sa delatnicima Nove levice? Ili, bilo koje druge levice…