Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.

Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Da li film „Okupirani bioskopˮ predstavlja istorijski dokument pokušaja samoorganizovane aktivističke realizacije umetničko-emancipatorskog projekta renacionalizacije infrastrukture i revitalizacije nasleđa jugoslovenske samoupravne kulture kao ideološkog jezgra pobune protiv vladajućih neoliberalnih društvenih odnosa i izraza političke težnje levice da se oni radikalno transformišu?

Senka: Kada pričamo o 2014. godini i kontekstu koji je prethodio samom činu „okupacije’’ bioskopa Zvezda pre svega je važno istaći da se ti ljudi tada nisu okupili iz nostalgičnih razloga i žala za jugoslovenskim sistemom već zbog praktičnih, materijalnih problema koje su u tom trenutku želeli da reše.

Setimo se samo 2012. godine kada je iz budžeta RS za kinematografiju bilo izdvojeno 0 dinara, a umetnici praktično označeni kao balast budžeta. Oktobarski salon i Nišvil džez festival su te iste godine dobili 0 dinara, sredstva za Bitef, Sterijino pozorje i Palićki festival su bila prepolovljena dok su nacionalni i tzv. patriotski umetnički projekti počeli da se glorifikuju i podržavaju pozamašnim svotama.

Ta 2012. je predstavljala popriličan zaokret u odnosu sistema prema kulturi ali nije bilo bolje ni na ostalim poljima. Ako se setimo recimo poplava iz maja 2014. godine, ogromne materijalne štete i očaja koji je vladao među ljudima, a na drugoj strani mnogobrojnih političara koji su instrumentalizovali taj događaj zarad sopstvene promocije, delovalo je da se čaša polako puni i da će uskoro morati negde da se prelije.

2014. godina je upravo zbog te strašne ekološke katastrofe probudila uspavanu solidarnost među ljudima tako da nije čudno da su se krajem te iste godine desila dva značajna omladinska događaja, blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu i protivpravni ulazak aktivista u jedan od četrnaest privatizovanih i uništenih bioskopa „Beograd filma’’.

Iako je sam čin ulaska u bioskop pozicionirao aktiviste na radikalno levi politički spektar sam pokret koji je bio sačinjen od različitih društvenih grupa nije imao (ni približno) tako jasnu političku artikulaciju.

Svako ko je pažljivije pratio Pokret za okupaciju bioskopa mogao je da shvati da se u samom bioskopu nalaze mladi filmski radnici i studenti, bivši radnici privatizovanog preduzeća „Beograd film’’, nevladina organizacija „Ministarstvo prostora’’, omladina SKOJ-a, kao i nezavisni pojedinci koji su okupaciju prepoznali kao ličnu temu i došli da pomognu u toj „obnovi i izgradnji’’. Na samom početku bili su tu i studenti sa Filozofskog fakulteta koji su neposredno pred ulazak u bioskop izašli iz blokade svog fakulteta i tragali za novim platformama na kojima bi mogli da nastave svoj aktivistički rad. Pomenula bih i nevladinu organizaciju „Učitelj neznalica i njegovi komiteti’’ čiji su članovi učestvovali u medijaciji između bivših radnika „Beograd filma’’ i jednog dela mladih ljudi koji su imali nameru da osvoje, oslobode i zauzmu bioskop(e).

Različite pozicije ovih društvenih grupa i pojedinaca su dovele do toga da Pokret doživi mnoštvo interpretacija i da se na kraju krajeva izgubi u tumačenjima šta bioskop Zvezda treba da postane, kakva organizacija bioskopa treba da bude, kako će se odlučivati unutar te nove organizacije ljudi, kojoj publici se bioskop obraća sa svojim programima i slično. Različite ideološke pozicije, različiti interesi, različiti nivoi znanja i iskustva u sličnim praksama su dovele do toga da početna energija splasne, i da jedan vrlo radikalan i po svemu provokativan i zavodljiv čin preraste u još jedan pokušaj organizovanja i struktuiranja novih (levičarskih) politika. Drugim rečima osnova razilaženja je bila u tome da li će taj Novi bioskop Zvezda isključivo projektovati filmove jer autentičnih, slobodarskih bioskopa nema, ili će postati simbol i platforma za veće političke ideje koje nadilaze bioskopsku praksu. Po mom mišljenju te dve stvari nisu isključivale jedna drugu i mogle su komotno da žive zajedno. Ali to se nije desilo.

Iako je svima bilo jasno da je loše stanje državnih bioskopa, kao doduše, i stanje celokupne državne privrede, posledica privatizacije i jednog divljeg tržišnog takmičenja to nije stavljeno na agendu u smislu da je bilo izgovoreno i jasno artikulisano. Sve se odmeravalo, sa svime se kalkulisalo, a najmlađi članovi Pokreta, sa najviše energije i motiva nisu imali jasno izgrađene stavove po ovim pitanjima, a osećali su se dodatno ugroženo zbog pritiska da svoje političke stavove artikulišu. Postojao je i vidljiv otpor prema tome da se Pokret etiketira kao levičarski jer ljudi unutar Pokreta nisu uspevali da se do kraja identifikuju sa tim idejama.

Ako uvažimo sve mane i nedostatke SFR Jugoslavije, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, posebno u oblasti kulture, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena?

Senka: Neoliberalni odnos prema kulturi je menadžerski, u službi profita i vladajuće ideologije. Kreativne ili kulturne industrije su tržišno orjentisane, a sam termin implicira kontrolu i upravljanje odozgo. Jugoslovenska kulturna produkcija ni približno nije bila na taj način tržišno orjentisana. Materijalna sigurnost koju je pružao sistem SFRJ omogućavala je mejnstrim umetnicima da relativno bezbrižno, redovno i slobodno stvaraju. Takođe, socijalizam je dozvoljavao, konkretnou filmskoj umetnosti, struktuiranje i nezavisnih stvaralačkih jezgara u vidu više desetina kino-klubova, koji su finansirani od strane „Narodne tehnike Jugoslavije’’,u kojima se negovao kino amaterizam. U njima su ljudi spontano i samostalno organizovali svoju proizvodnju i strastveno negovali grešku i eksperiment. Ta umetnička igra dešavala se u slobodnom vremenu, nije robovala konvencijama niti računala na prihod kao nagradu. Danas su autonomni centri tog tipa vrlo retki. Setimo se da je 2017. godine kada je država preko noći rešila da ugasi Dom kulture „Studentski grad’’ u okviru koga se nalazi i Akademski filmski centar, a u njemu poslednji akademski, državno finansirani kino-klub. Zaposleni unutar DKSG, koji su članovi radničkog sindikata „Nezavisnost’’, su se organizovali, zaštitili svoja prava i spasili ovu važnu ustanovu kulture. Čini mi se da je danas nužno bar sačuvati to nasleđe ako već nismo u stanju da ga (re)produkujemo.

S obzirom da vaš film o okupaciji beogradskog bioskopa Zvezda problematizuje i mogućnost stvaranja jedinstvenog i snažnog političkog pokreta otpora, u čemu vidite glavne prepreke stranačkog obnavljanja i udruživanja antisistemske levice na prostoru Jugoslavije, kao ispravnog načina rešavanja identitetskog i bitno ljudskog pitanja dehumanizovanih tranzicionih gubitnika? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističkom poretku, popularnost desnice, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Senka: U XXI veku, retko gde ćemo naći autentičnu levicu na vlasti. Mlade levičarske organizacije, koliko god da su mnogobrojne, još uvek su u razvoju. One trenutno deluju kroz pokrete, na malim frontovima, u direktnim akcijama, kroz sprečavanje deložacija, zelene i lokalne politike, dakle na terenu i kroz rešavanje akutnih problema zajednice.

Za stvaranje stabilnih političkih organizacija koje bi imale rešenja za kompleksne strukturalne probleme potrebni su novac, rad, vreme i strpljenje. Takođe treba imati u vidu da u konvencionalnim medijima, bili oni državni ili privatni, „zavisni’’ ili „nezavisni’’, nema prostora za levičarski diskurs. Iz obrazovanja je istisnut odavno, a razgovori na levici se danas vode na marginama, kroz alternativne medije, zbornike i portale, tribine, youtube emisije, na društvenim mrežama. Ti kanali komunikacije ne pružaju dovoljnu vidljivost levici tako da ona, i na tom nivou, još uvek gradi svoju infrastrukturu.

Radnici, ti subjekti levičarskih politika, takođe su završili na margini. Oni koji su ostali bez posla u procesu privatizacije, naglavačke su ubačeni na slobodno tržište da se snalaze kako znaju i umeju i praktično su žrtvovani i obespravljeni na najbrutalniji način. Ta utakmica je izgubljena. Oni mlađi, koji su svoj radni vek počeli da grade u postratnom, tranzicionom periodu su se susreli sa divljim tržištem rada i konstantnom neizvesnošću. Okolnosti u kojima trenutno živimo su dosta iscrpljujuće, a u okviru te nove (ne)normalnosti teško je mobilizovati i motivisati ljude na konkretne promene. Ljudi su zaokupljeni egzistencijalnim strahovima, jedni drugima su postali konkurencija, izgubilo se međusobno poverenje pa tako i solidarnost.

Uprkos svim tim boljkama loše materijalne okolnosti u kojima živimo su toliko očigledne da nužno stvaraju razne vrste otpora na različitim frontovima. Uloga levice je da učestvuje u tim borbama i pomogne u artikulaciji stavova i zahteva koji bi u nekoj budućnosti mogli da postanu osnova za uspostavljanje novog sistema društvenih odnosa baziranih na solidarnosti i ravnopravnosti jer u stvaranju boljeg i pravednijeg sveta ne leži ništa drugo do klasno pitanje.

Tek kada lokalne levičarske organizacije dovoljno ojačaju možemo da govorimo o konkretnom internacionalnom povezivanju i rešavanju suštinskih problema koji su nas zadesili u međuvremenu. Sreća je u tome da smo bar na ovim prostorima imali kakvo-takvo iskustvo socijalne države i egalitarnosti i da se generacije još uvek sećaju da su nekada živele bolje na toj međi gvozdenih zavesa, kao i da je jedan kvalitetniji društveno-ekonomski i ideološki kontekst zaista (bio) moguć.

Šta mislite o emancipacijskim mogućnostima i značaju alternativne umetničke i generalno kulturne produkcije, kao bitnog učesnika u ideološkoj i političkoj borbi za promociju ideala i težnji nove levice? U kome na postjugoslovenskom kulturnom prostoru prepoznajete aktere takvih povesnih tendencija i kakva su vaša iskustva o moći dokumentarizma u borbi za stvaranje boljeg i pravednijeg sveta?

Senka: Ljudi iz nekog razloga žele da veruju u to da umetnost može da promeni svet ali takvo stanovište je poprilično idealističko. Umetnička dela mogu da učine čuda na individualnom nivou, u smislu da duboko promene nečije poimanje i razumevanje stvarnosti ali se strukturalna pitanja tako ne rešavaju. Umetnost može da humanizuje, edukuje, problematizuje, kritikuje, opisuje, estetizuje savremene društvene probleme, da ih smešta u jedan katarzičan emotivan i misaoni kontekst koji doprinosi razumevanju raznoraznih odnosa i u tome joj nema premca.

Ukoliko govorimo o emancipatorskim potencijalima umetničke delatnosti na prvom mestu bi umetnost morala sama sebe da emancipuje odnosno da se oslobodi proizvodnih odnosa koji je definišu i uslovljavaju. Tek tada, kada umetnici krenu da sarađuju i uređuju sopstveno dvorište, kada budu bili u stanju da utiču na modele proizvodnje i distribucije sopstvenog dela, možemo reći da se i umetnik oslobodio ropstva postojećih proizvodnih odnosa. Sve do tada svaki umetnik je prinuđen na snalaženje u jednom surovo konkurentskom, takmičarskom sistemu u kome može samo da peva o slobodi.

Kada u nekom razgovoru poželim da pričam o umetničkoj slobodi, udruživanju umetnika i radikalizaciji umetničke prakse često spomenem pokret Dogma95 i njihov Manifest u kom su filmski radnici, između ostalog, rešili da se oslobode jedne vrlo skupe proizvodne stavke kao što je rasveta na setu. Oni su tada krenuli da koriste prirodne izvore svetlosti, na taj način su smanjili troškove proizvodnje, a stvorili su dosta kvalitetne filmove. Dakle zamislimo mogućnost da se desetoro filmskih reditelja, i njihovih ekipa, danas, u Srbiji, složi sa idejom da treba ukinuti rasvetu jer je skupa i da te svoje stavove obrazlože u nekoj vrsti društvenog ugovora. Oni bi iz ugla mejnstrima verovatno bili ignorisani, smatrali bi ih ludacima i ekscentricima iako ne bi mogli da im ospore hrabrost i slobodu, a zašto da ne, i rezultate. Znam dosta talentovanih, pametnih i sposobnih ljudi za koje sam sigurna da bi se odlično snašli u ovakvim okolnostima ali nisam sigurna u kojoj meri bi bili spremni na jedan ovakav rizik. Ono što je sigurno, takav čin bi drastično revolucionisao proizvodne odnose unutar filmske industrije na ekonomskom, socijalnom i estetskom planu i vratio bar delić moći u ruke onih koji film proizvode.

Živimo u vremenu dezinformacija i sveopšteg komunikacijskog šuma u kom su kritičke granice između realnosti i fikcije zamagljene. Dokumentarni film je u direktnom odnosu sa stvarnošću koju obrađuje i najčešće je u svojoj interpretaciji pojednostavljuje i svodi na neke osnovne (dramske) principe koji postaju uočljiviji i jasniji. Dokumenatni film može da se približi toj stvarnosti jako blizu i da uhvati nijanse, detalje nekog odnosa ili procesa, da uhvati emociju i misao, a to mu omogućava pozicija koja je mnogo intimnija od drugih medijskih interpretacija koje često zapadaju u klišeiran, crno-beli odnos prema temi koju obrađuju. Imajući sve ovo u vidu činjenica je da je moć dokumentarnog filma velika i da ako je u dobrim rukama zaista može da utiče na javno mnjenje. Takođe bez obzira o kom filmskom rodu i žanru govorimo, važno je pomenuti i filmsku kritiku koja je nažalost takođe doživela degradaciju u odnosu na vreme SFRJ, jer tek u nekom teorijskom okviru svi ti filmovi mogu da nađu zasluženo mesto u širem istorijskom kontestu i dobiju jedno novo tumačenje i vrednosnu dimenziju.

Na prostoru bivše Jugoslavije ima bezbroj umetnika i raznorodnih umetničkih produkcija koje se na pametan, umetnički relevantan i hrabar način bave posledicama ratova, marginom, traumama, malim ljudima, identitetom, nejednakostima, diskriminacijom, zatvorenošću, siromaštvom, uništavanjem nasleđa, estetizacijom klasnog pitanja. Ja bih u tom smislu istakla svoju generaciju, sve nas koji smo rođeni na ruševinama raznih političko-ekonomskih i vrednosnih sistema i koji shvatamo koliko je važno da na jezicima raznih umetnosti progovorimo o onome što smo izgubili, sačuvali, i o onome što bi trebalo ponovo stvoriti. Ostavljam tim ljudima mogućnost i prostor da se sami pronađu u ovim redovima.

Service Unavailable

The server is temporarily unable to service your request due to maintenance downtime or capacity problems. Please try again later.

Additionally, a 503 Service Unavailable error was encountered while trying to use an ErrorDocument to handle the request.