Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

                                Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.

Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

U domenu vašeg naučno-istraživačkog interesovanja istaknuto mesto imaju istorija jugoslovenskog socijalizma, neoliberalna tranzicija i kultura sećanja u postjugoslovenskom kontekstu. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ i kulturno hegemonijske revizije njene prošlosti?

Gal: Mislim da je vrlo teško pokazati prstom na nekoliko glavnih krivaca i pitanje odgovornosti za rušenje i uništenje SFRJ pripisati samo stranim i domaćim etabliranim političkim agensima. U svojoj knjizi „Partisan Rupturesˮ pokušao sam da prikažem dugoročni proces razvoja jugoslovenskog socijalizma ukazujući na njegove unutrašnje protivrečnosti, i kako su se srele i intenzivirale sa promenama geopolitičkih snaga i ekspanzijom globalnog kapitalizma. Stoga bih najpre rekao da početak „odumiranja” našeg socijalizma treba tražiti u tržišnim eksperimentima šezdesetih godina prošlog veka. To je početak kraja modela međurepubličke solidarnosti. Naznačeni proces markira uspon tehnokratije, osmoze regionalnih ekonomskih i političkih elita, koje se okupljaju oko liberalizma, a bazira se na slepoj veri da će tržište razrešiti protivrečja između partije, političkih autoriteta i ekonomske slobode organizovanja radnika, kojima će tržišna reforma koristiti. Umesto da se ekonomski i politički procesi zbilja počnu demokratizovati – dobijamo polaki ulazak jugoslovenske ekonomije na globalno tržište, a sa tim dolazi unutar zaštićene socijalističke socijalne države do promene: federalna vlast i narodna banka se povlače iz najvažnijih ekonomskih politika (u ime kritike staljinizima i autoritarizma), a do ekonomske vlasti polako dolaze komercijalne banke (glavni krediti dolaze u te banke i onda ka produžecima), a politički možemo da pričamo o nekakvom klasnom kompromisu među tehnokratama i birokratama. Do tad ekonomija relativno dobro funkcioniše i osigurava bolje plate i poboljšavanje radnih uslova. Sve regije još relativno napreduju u ekonomskim smernicama, postoji neki socijalni mir. Specifično, od preduzeća do preduzeća, funkcioniše samoupravljanje (negde ko fasada iza koje vladaju menadžeri, a u drugim kao zaisto pravo radničko samoupravljanje). U trenutku kad veliki sektori uđu u manju krizu 1966. i kasnije, kad preduzeća zatvaraju vrata novim radnicama (vreme gastarbajtera – jedna od prvih fleksibilizacija tržišta radne snage u Europi), kad republike počinju konkurisati za kredite (afera s autoputem u Sloveniji kasnije), tad imamo pored liberalizma i uspon nacionalizma. Tako da ja tumačim uspon nacionalističke i liberalističke ideologije usko vezan za ekonomsko pitanje, globalni kapitalizam na jednoj i protivrečnosti samoupravnog modela na drugoj strani. Neka materijalna matrica za bolje i lakše razumevanje pada Jugoslavije i socijalizma treba da uzme dugoročniju analizu političkih, ekonomskih i ideoloških procesa.

Fast forward u 80-te godine: klasna borba počinje u jezgru socijalističke države, generalni štrajkovi u gradovima (npr. Maribor 1988.) u velikim firmama, na Kosovu, možemo pričati o pravoj jugoslovenskog radničkoj pobuni, jer u svim republikama imamo na stotine štrajkova (Neca Jovanov je uradio dosta dobru dugoročnu analizu, a nedavno i Goran Musić za Srbiju); rađa se demokratsko civilno društvo, dolazi do prvih ekoloških inicijativa, pokreta za demilitarizaciju društva; ali u vreme nakon smrti Tita i sa tim simboličkim krajem partizanske generacije imamo politički vakuum i dezorijentaciju unutar Saveza Komunista, sukobe između federalne i republičkih vlasti oko pitanja razvoja i tretmana krize; ulazi IMF (MMF) i sa Milkom Planinc imamo politike SAP (structural adjustment programs) šta znači politiku štednje – neoliberalne politike tako polako pronalaze pogodno tlo u političkoj i ekonomskoj krizi. Ideološki je sama Partija (SKJ) u krizi već od kraja 60-ih kad umesto regeneracije partijskog kadra sa revolucionarnim i mladim snagama dolazi do jačanja oportunista i represije početkom 70-ih godina. Nacionalizam i liberalizam zajedno sa padom socijalizma kao svetske politike i bloka počinju dominirati u diskusijama civilnog društva i političkih elita (to je spori proces, ali dolazi do njegove intenzifikacije i zaokreta krajem 80-ih). Oko pitanja budućnosti Evrope najviše koristi od Balkana imaju svakako kapital i političke snage Austrije i Nemačke koje i prve glasno podržavaju nezavisnost Hrvatske i Slovenije, bogatijih republika SFRJ. Onda imamo veliki proces intenzifikacije borbe kapitalističke klase, koji ide pod imenom neoliberalizma, a u isto vreme i kulturnu reakciju, istorijski revizionizam (Nolte, Furet, etc), koji hoće da obrišu čitavu revolucionarnu tradiciju od francuskog prosvetiteljstva i građanske revolucije do Oktobarske revolucije, partizanskih i antikolonijalnih revolucija dvedesetog veka.

Kad su uništili SFRJ, prvo socijalizam a onda i Jugoslaviju – ostvarili su cilj, a to je izazivanje simboličke smrti ovog emancipatornog projekta. Nemojmo zaboraviti da je partizanska i socijalistička Jugoslavija bila rezultat i ideja: političkih sukoba i NOB, kritike Staljina, a uz to ide ideja socijalne revolucije, stvaranje boljeg sveta. Zbog toga u devedesetim dolazi do političke i kulturne revizije ideja i nasleđa Jugoslavije, koje je trebalo zabetonirati.

Ako uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena i da li je uopšte moguće ostvariti tu zamisao?

Gal: Mislim da ovih dostignuća nije bilo malo i da treba jasno pokazati da to nije stvar neke nostalgije nego objektivnih socioloških analiza. Apstraktno bih rekao da najveće dostignuće partizanske borbe, njenog udruženog međuetničkog antifašizma (bratstva i jedinstva) jeste stvaranje nove Jugoslavije, koja je bila demokratskija, federalna i bazirana na solidarnom modelu.

A konkretno sa sigurnošću možemo kazati da je u razvoju od 60-ih Jugoslavija stvorila jedan od najboljih obrazovnih sistema (ako ga možemo uporediti sa Nemačkom u kojoj sad živim i gledam kako je školovanje klasno raspodeljeno, a funkcioniše još uvek jer je ona moćna industrijska zemlja); imala je jedan od boljih zdravstvenih sistema, kao i mogućnost raširene socijalne reprodukcije, što znači da su zaposleni imali dosta dobru socijalnu zaštitu, a gradili su se i socijalni stanovi (to ide u svom tempu, ali ide); gradila se generalno sva socijalna infrastruktura koju još danas imamo, bolnice, vrtići, škole, stadioni, kulturne i sportske ustanove; gradila se turistička i sindikalno-turistička infrastruktura ne za neki kapitalistički masovni turizam nego sa koncepcijom da se razvije tako nešto za lokalno stanovništvo i stvore mesta gde se radni narod može odmoriti i družiti.

Što se tiče poslednjeg potpitanja mislim da ne možemo napraviti identičnu politiku i ponovo izgraditi socijalističku Jugoslaviju. Ali, ono što možemo ponoviti jeste neki gest preloma sa situacijom: inicirati i pomoći organizovanje dugotrajnijeg generalnog štrajka, nastaviti sa levom hegemonizacijom pitanja zelene i socijalističke budućnosti, svakako pokušavati izaći iz „infantilne” pozicije sektašenja na levici, u smislu ko je radikalniji i veći revolucionar. Levica, bilo koja, ne samo naša, treba opet uveriti mase ljudi da nije samo neka teoretizacija i romantizacija prošlosti, nego da je odlučna da ide na vlast i radikalno promeni stvari. Da ovako ne ide dalje, da kolektivizira osećaj mase siromašnih i tako dalje. Eto kad dođemo na neki prekid sa situacijom, onda na toj tački možemo misliti dalje šta su nove granice nemogućeg.

Kao potpisnik deklaracije o regionalnoj solidarnosti, koju su inicirale političke stranke levice u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, i veliki poznavalac teme, u čemu vidite ključne prepreke za stvaranje i udruživanje društveno moćnih radikalno levih partija na postjugoslovenskom prostoru? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Gal: Prepreka je svakako dosta. Jedna se pokazala već na evropskom nivou, kad smo 2015. imali veliku ekonomsku krizu i veliku političku asimeteriju između centra i periferije. Prvi put su na periferiji došle na vlast leve, čak i socijalistički usmerene partije – imali smo Ciprasa u Grčkoj koga je podržao narod svojim odlučnim OXI. Ali, ako nema prave solidarnosti sindikata i partija iz centra, onda ne možemo očekivati promene. Umesto evropskog generalnog štrajka koji bi zaista ojačao Ciprasa formulisali su neke mlake deklaracije. Mislim da imamo i strukturni problem sa korporativnim medijima, ali i javnim koji zapravo pričaju dominantnu ideologiju našeg vremena. Parlamentarni članovi Levice u Sloveniji imaju malo više pristupa medijima nego vanparlamentarne stranke i pokreti, ali dobijaju vrlo malo vremena da nešto pametno kažu, što se može lako istrgnuti iz konteksta i napraviti senzacionalan citat pa tako čak i otežati budući rad.

U postjugoslavenskom kontekstu naše leve partije su se tek rodile i poslednjih godina rastu, a sve se sukobljavaju sa zaista teškom situacijom – najpre nakon raspada Jugoslavije kako se možeš vratiti socijalizmu bez da si odmah označen kao jugonostalgičar. A još važnije je da se ovakva incijativa okupi zajedno oko jednog velikog projekta – jednog problema, koga ćemo da odredimo kao najvažniji u datom prostoru sledećih nekoliko godina: je li to gradnja mini hidroelektrana na čitavom Balkanu, je li to antifašizam, je li to nešto treće, trebali bi se naći i diskutovati. A onda svaki mesec posvetiti određeneo vreme za ovaj projekat, i preko njega mobilisati ljude, pokrenuti inicijative i postati prepoznat u celoj regiji, ne samo za bolji rezultat na lokalnim i nacionalnim izborima. Tek onda bi deklaracija solidarnosti imala smisla. Inače je to vise PR podrška, a smisao solidarnosti je u dugoročnoj praksi, jer podrška nema uvek direktne veze sa nekom političkom kalkulacijom.

S obzirom da ste se u svom naučnom radu dugotrajno i studiozno bavili odnosom umetnosti i politike, šta mislite o emancipacijskim mogućnostima i značaju alternativne umetničke i generalno kulturne produkcije, kao bitnog učesnika u ideološkoj i političkoj borbi za promociju ideala i težnji nove levice na postjugoslovenskom prostoru?

Gal: Kako politika, tako i kultura i umetnost danas trebaju staviti više na kocku, znači da i dalje usmeravaju ljude na osetljiva mesta, gde doduše ljudi ne žele pogledati, tamo gde zaista boli, a to u dominantnoj ideološkoj prizmi znači nastavljati sa kritikom mitologizacije nacije, religije i kapitalizma. Na drugoj strani mislim da ne treba svakoj umetničkoj praksi to da je odmah, ili već od početka postavljena kao politička akcija i da svesno menja svet, režim vizibilnosti, tj. ono šta u nekom društvu ostaje normalno da se kaže i da se vidi, što bi rekao Ransijer. Neka umetnost može preko svojih vlastitih praksi unutar svog kanona-medija napraviti estetske prelome i to može zaokrenuti, dati vidljivost nečemu što još nismo – kao društvo – videli. U tom smislu mislim da je cilj umetnosti svakako transformacija, ali drugačijim metodama i putevima nego politika. Kad pričamo o partizanskoj borbi, ili nekoj drugoj revoluciji, to su one retke situacije gde se susreće revolucionarna politika kao umetnost, tako da onda ne možemo pričati o nekoj depolitizovanoj umetnosti. Ipak, u međuvremenu, iako mi sad nismo po šumama, nismo partizani s puškom u ruci, trebamo ponoviti njihov gest, pružiti radikalan otpor, a na koji način, gde, kako, s kim, to je pitanje na koje odgovara nova politička praksa.

Service Unavailable

The server is temporarily unable to service your request due to maintenance downtime or capacity problems. Please try again later.

Additionally, a 503 Service Unavailable error was encountered while trying to use an ErrorDocument to handle the request.