Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Iako pripadate različitim generacijama koje su manje ili više zapamtile život u SFRJ, i o njemu posredno sticale dublja znanja, deklarišete se kao Jugosloveni i delite antifašističku i levičarsku idejnu i vrednosnu orijentaciju koju ste hrabro i dosledno zastupali u javnosti kroz različite forme stvaralačkih izraza i društveno-političkog delovanja. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ i kulturno hegemonijske revizije njene prošlosti? Koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena i kako ostvariti tu zamisao?

Daško: Glavni krivci su nacionalizam i pohlepa. Uvek spremno dočekujem one sa Naše Strane koji mi izleću sa CIA-Bundes zaverama. Ne smatram da su oni nevini u procesu ali daleko od toga da su krivci za raspad. Ako bih mislio da jesu, ne bi mi ni bilo toliko žao što se raspala. Nekako mi je, iako odvratnije, draže da znam da su je ubili nedorasli plemenski kreteni koje je kao pione iskoristilo Interesno Veće Velikih Pljačkaša Odavde. To da masovno ubijanje svet nije sprečio ili je čak iskoristio za svoje razne interese je od sekundarnog značaja. Sve i da su nam oni stavili noževe u šake, mi smo idioti koji su ih koristili tako kako jesu. Tranzicija je poništila svest o dostojanstvenom životu zasnovanom na poštenom i smislenom radu. To je gotovo pa ubistvo smisla života za najveći deo ljudi…

Mlađa: SFRJ predstavlja otelotvorenje najprogresivnije ideje u istoriji balkanskih naroda. Ako pošteno pogledamo istoriju ovog prostora videćemo da je to neoboriva činjenica. Zašto se ova ideja sistematski zatire? Zato što treba obrisati sećanje na vreme kada su radnici bili vlasnici sredstava za proizvodnju, kada su bili ljudi, kada njihov život nije predstavljao puko preživljavanje. To je vreme nauke i prosvećenosti a zamenilo ga je vreme verunauke i zatucanosti, verovanja u sudbinu i večnu ulogu žrtve. To nam je doneo nacionalizam devedesetih u kojem se i danas gušimo. Jugoslavija se danas obnavlja u ekonomskom smislu, samo što profit ostvaren u jugosferi, kako je od milošte nazivaju oni koji su najviše profitirali od njenog raspada, odlazi u ruke stranih investitora i domaćih bogatuna…

Verujem da ste upoznati sa postojanjem i delovanjem Levice u Sloveniji i Radničke fronte u Hrvatskoj, kao i da ste čuli za transformaciju srbijanske SDU u Partiju radikalne levice. Da li mislite da postoji potreba stranačkog obnavljanja i udruživanja autentične levice na ex-YU prostorima, da li bi trebala da bude radikalna, i da li je ta ideja ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom? Drugim rečima, ima li nade?

Daško: Realno, nema. Nema nade. Ali kada krenem da elaboriram ovaj sumirani stav, ispašće da ipak ima. To je lepota levičarenja. Možda i najveća. A sad, reč-dve o nelepotama… Savremena levica je stvarno uglavnom tužna, jadna i smešna u isto vreme. I dalje kažem da joj pripadam, ali mi je naknadno objašnjavanje toga sve duže i duže a sve manje imam volje za to. Nema više šanse da kažem Levičar sam, jer ko zna za kakvog blentavca, socijalnog idiota operisanog od stvarnosti će me smatrati taj kome sam to rekao? Onda krećem sa objašnjavanjem: Levičar ali nisam za… I to potraje a nervira me jer je u principu bespotrebno ako se zna šta uopšte levica treba da predstavlja. A pošto već dugo ne predstavlja onda, jebiga, mora fusnota od pola sata. Nigde na Balkanu, kao u Srbiji levica nije inficirana nacionalizmom. Duh Rankovića dominira organizovanom levicom. Ako nisu neki dobronamerni a blentavi anarhisti ili neki, u suštini liberari sa jačom socijalnom svesti, levičari u Srbiji koji su deo neke organizacije su uglavnom popasli tekovine Miloševićizma. Posebno me plaši i rastužuje što to vidim kod mladih. Imam čak i teoriju zavere o tome da je SPS izdvojio ozbiljno vreme i lovu da zagadi perfidno i infiltracionaški sve leve pokrete uz mikro-izuzetke, u Srbiji. Levičari koji Ne Daju Svetinje u CG, Smatraju NATO intervenciju najgorom stvari u istoriji, Kosovosrbuju, Smatraju da je JNA trebalo jače da gazi po drugim republikama 90ih, vide Miloševića kao žrtvu imperijalizma a bio je vajni borac protiv njega, divljenje Staljinu i SSSRu… Sve su mi to tužne zablude i anahronizmi i jedan jadni antislobodarski stav koji od levice pravi autoritarni kult koji brzo završi u ordinarnom nacionalizmu. Odavde gde ja stojim, levica u CRO i SLO deluje mnogo progresivnije i levlje…

Mlađa: Levica mora da siđe sa tvitera u narod. Da prestane da traži neprijatelje u svojim redovima i vrišti na svaku pojavu “kulturelitizma”. Radnička fronta u Hrvatskoj je dobar primer pravog angažovanja nove levice. Ima nade…Obrić…

Pretpostavljam da pratite aktuelnu domaću i regionalnu muzičku scenu, kojoj ste i vi dali vredne doprinose. Šta mislite o mogućnostima i značaju njenog socijalnog i političkog angažovanja u današnje vreme, kao oblika bunta tranzicionih generacija protiv postojećeg poretka i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva udružene nove levice, koja zajednički utopijski nastoji da promeni vladajući idejni i materijalni poredak stvarnosti i povesno ostvari socijalno pravedniji društveni odnos među ljudima? Kakva su vaša iskustva o moći i uticaju muzike i medija u popravljanju i bitnom menjanju istorijske stvarnosti?

Daško: Moje lično iskustvo bogato je pokušajima menjanja sveta kroz muziku. Moj bend je bio moje (naše) sredstvo da uz muziku koju volimo prenesemo socijalnu, političku poruku. I tad smo bili izuzeci na domaćoj sceni u tome. U toj, u najlepšem smislu, zadrtosti. Sad verujem da bismo bili skoro pa jedini koji su u tolikoj meri angažovani ali ni mi nismo aktivni. Vodili smo se jednostavnim Clash modelom. Nismo želeli da uzvikujemo slogane uz nemuštu buku. Želeli smo da pravimo pevljive pesme, hitiće koji će nositi ideje antifašizma i demokratskog socijalizma. Ne znam da li danas ima tako nečeg na sceni? Ima jako dobrih i talentovanih mladih bendova koji jako brzo napreduju ali mislim da im je otvoreniji politički agažman, što bi mladi rekli, smaranje i da neće to. Ipak, mislim da jesu na pravoj strani. Možda tako i treba. Ja verujem da muzika menja svet tako što menja i pokreće pojedince. Mene jeste! Ja sam to što jesam zbog određenih ploča, knjiga, filmova i stripova…

Mlađa: Ne znam koliko je jaka alternativna scena da bilo šta promeni, pošto kantautori nemaju para ni da promene komplete žice na svojim gitarama. Sve se zasniva na angažovanju pojedinaca i traje dok traje entuzijazam pojedninca. Zato je važno podržavati male alternativne klubove kao što je CK13 u Novom Sadu, B-612 i slični klubovi koji nisu deo establišmenta. Platite kartu, kupite CD ili majicu, kupite knjigu, podržavajte nezavisnu kulturu.