Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite. 

Piše: Milan Đorđević 

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Petar Janjatović je rođen 30. juna 1956. godine u Beogradu. Novinarstvom se zarazio još u gimnaziji kao saradnik emisije „Veče uz radio“ Prvog programa Radio Beograda. Prvi tekst mu je objavljen 1976. godine u listu „Zdravo“. Pisao je za novine i magazine: „Džuboks“, „Start“, „Politikin zabavnik“, „Rock“, „Duga“, „NIN“, „Vreme“, „Reporter“, „Super Tin“, „XZ“, „Politika“, „Tages Zeitung“, „Transition“ i po omladinskoj štampi na prostoru bivše Jugoslavije. Pripremao je i vodio brojne muzičke radio i TV emisije. Bio je umetnički direktor poslednjeg Omladinskog festivala u Subotici 1990. godine. Sa Draganom Kremerom je na II programu Radio Beograda vodio emisiju „To je samo rokenrol“. Zatim su na radio stanicama: Politika, Zrenjanin i Pančevo realizovali emisiju “Igra rock and roll treća Jugoslavija”. Od proleća 1997. do proleća 2002. godine radio je kao muzički urednik na RTV Pančevo. Bio je dopisnik časopisa “Billboard” sa područja Balkana, saradnik na radiju BBC i Radio Free Europe. Od marta 2003. godine je predstavnik izdavačke kuće Dallas Records za Srbiju. Od proleća 2006. do februara 2012. godine je na radiju B 92 sa Tomom Grujićem pripremao emisiju “Juboks” koja se bavila ex YU rock i pop scenom. Uredio je knjige “Izgužvane misli (Dallas Records 2018.) Branka Golubovića pevača grupe Goblini i “Jazz Face” (Dallas Records 2019.) Vojislava Pantića. Za prevod knjige “Legende roka” (Datastatus 2019.) italijanskog muzičkog novinara Ernesta Asantea napisao je separat “Ex YU rok dodatak”. Priredio je deo biografija u foto monografiji “Long Play” (Stega tisak 2019.) Borislava Pešića. Autor je separata “Nekaj novega na zahodu” u knjizi “Za domovino z rockom naprej! (Jugo rock: slovensko – srbske paralele)” (Muzej novejše zgodovine Celje 2020.).

Knjige:
“Drugom stranom- Almanah novog talasa u SFRJ” (koautori David Albahari, Dragan Kremer) IIC, Beograd, 1983.
“Pesme bratstva & detinjstva” (Antologija rock poezije SFRJ 1967 – 1991) Nova, Beograd, 1993.
“Ilustrovana YU Rock enciklopedija 1960-1997” Geopoetika, Beograd, 1998.
“Ilustrovana ex YU Rock enciklopedija 1960-2000” Autorsko izdanje, Beograd, 2001.
“Ex Yu rock enciklopedija 1960 – 2006” Autorsko izdanje, Beograd, 2007.
“Pesme bratstva, detinjstva & potomstva” (Antologija ex Yu rock poezije 1967 – 2007) Vega Media, Novi Sad, 2008.
“Ex Yu rock enciklopedija 1960 – 2015” Autorsko izdanje, Beograd, 2016.

---

 

Vi ste jedan od najuglednijih muzičkih kritičara, novinara, urednika i pisaca na prostoru bivše Jugoslavije, o čijem bogatom i umetnički vrednom rok i pop kulturnom nasleđu ste objavili kapitalna dela, u čijem stvaranju ste i vi imali velike zasluge. Odrasli ste u SFRJ i napravili veliku i uspešnu karijeru, a njenu idejnu i vrednosnu orijentaciju, na kojoj ste formirali ličnost, nikad niste intimno napustili i javno odbacili, nego ste je poslednjih godina čak i osnažili, ako se ne varam. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje Titove Jugoslavije i ideološke revizije njene prošlosti? Koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, uprkos svim njegovim manama, predstavljaju vrednosti u kojima su uživale vaša i brojne posleratne generacije, a poništena su u tranzicionom procesu, i da li bi ikad mogla da budu obnovljena?

Petar: Lepo zvuči vaš pregled moje karijere, ali ne odgovara istini. Kad je ovako opišete izgleda kao da sam radio u rudniku. A moje kolege i mene je samo zadesila sreća da odrastamo u javnosti kroz brojne medije u kojima smo imali nebrojene mogućnosti da se iskažemo. Ne glumim nikakvu skromnost, prosto nam je sredina omogućila da radimo ono što volimo.

A krivci za raspad zemlje su brojni. Titova Jugoslavija je u prvim godinama posle II svetskog rata počinila mnoga zla koja su jednim delom i dovela do tako krvavog raspada. Nisu smeli da se dogode Goli otok, otimanje imovine, politička ubistva, „crvena buržoazija“. Tek kada se Tito učvrstio na vlasti napravio je zemlju po meri čoveka. Naravno da mu je trebalo da se svetu predstavi kao humanista a ne kao diktator. E tu smo mi dobro prošli. I naravno, bili smo uljuljkani standardom i slobodama. Krajem sedamdesetih sam puno putovao po Evropi autostopom i mnogo me nerviralo kad su me pitali: „Šta će biti posle Titove smrti?“. Prkosno sam odgovarao „Sahrana“. Stvarno sam mislio da će zemlja opstati. Tačnije, nisam mogao drugačije da zamislim svoj život i pasoš. Ali mi koji smo živeli u gradovima nismo bili svesni koliko je straha i revanšizma ostalo u delovima zemlje koji su tokom tog II rata bili otrovani zločinima. Moj tata je rođen u malom srpskom selu u Hrvatskoj i tek devedesetih sam shvatio da su oni tamo sve vreme slutili zlo. Za mnoge se taj svetski rat nikada nije završio. I čim su na čela republika došli političari sa nacionalističkim narativima (podržani od raznih koji su shvatili da će se ozbiljno obogatiti na tuđoj tragediji), žar koji je tinjao se lako rasplamsao. Uz, naravno, ozbiljnu pomoć Zapada koji je i u tom raspadu Jugoslavije našao svoj interes. Kakav, to verovatno nikada do kraja nećemo saznati.

A kada iz današnje perspektive pogledamo SFRJ, tu „tamnicu naroda“ (kako je HDZ naziva), zvuči neverovatno da smo zube popravljali i održavali u Domovima zdravlja. Dakle bez dodatnog plaćanja. I da je ta nega bila vrlo kompetentna. Izgleda kao naučna fantastika da su zaposleni dobijali stanove od svojih firmi. Jeste, čekalo se na stanarskim top listama, ali su mnogi stigli do vrha. I sport je bio vrhunski, a opet oslobođen finansijskog balasta. To jeste bio svojevrstan patriotizam kod sportista, ali on je kreiran u spontanom duhu ogromnog entuzijazma. Verovali ili ne, tada su postojala radnička odmarališta na Jadranu. Skromna, socijalistička ali su omogućila mnoga letovanja za pamćenje. Današnji visoki intelektualci masovno napuštaju zemlju. Njihove tadašnje kolege su po Africi i Aziji gradili mostove, hidrocentrale, gradove, puteve. Danas to (po za nas nepovoljnim uslovima) ovde rade Kinezi. Deluje kao minhauzenovska laž, ali država je finansirala domove kulture, studentske centre, omladinsku štampu. Dakle, jasno je, tako nešto se neće vratiti. Novinar Ivan St. Rizinger je nedavno objavio knjigu „Jugosloven K.“ u kojoj su uz izbor intervjua sa domaćim rok muzičarima njegova sećanja na okolnosti koje su ga formirale tokom odrastanja. I rasformirale devedesetih. Na zadnjoj korici te knjige je muzičar Goran Šobić Sirano napisao: „Bio sam Jugosloven. Ponekad u potaji osetim da sam još uvek. Mada, kad pomislim na neke zle ljude koji su jedno vreme bili Jugosloveni, bolje je, ipak, da ovaj stav ne iznosim javno da ne bih ukaljao taj deo svoje ličnosti, detinjstva, sećanja i ideala.

Da li mislite da postoji potreba stranačkog obnavljanja i udruživanja nove levice na ex-YU prostorima, da li bi ona trebala da bude radikalna, i da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, podaničko mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Petar: Gadno zvuči ova vaša dijagnoza. Nažalost, tačna je. Svet se strašno izmenio. Sistem je uspeo da sebičluk podigne na nivo ideala. Devedesetih su mi prijatelji koji žive u Americi pričali kako deca u školi ne daju jedno drugom da prepisuju, uskraćuju pomoć. Sve pod izgovorom takmičarskog duha. Mi ne možemo da zamislimo u kako tvrdom svetu žive u Japanu, naprimer.

Tamo je oportunizam i diktat uspešne karijere doveden do bezdušnog savršenstva. A pričamo o zemlji sa impresivnom kulturom i tradicijom. Skeptik sam da bi ljudi opet mogli da se udruže i vrate stvari na svoje mesto. A opet, Elton Džon u autobiografiji „Ja“ piše: „Treba krenuti korak unazad da bi se išlo napred“. Dakle osvrnimo se na ono kako je bilo, pa napred. Radikalno, naravno. Kako drugačije?

Šta mislite o razlozima, mogućnostima i značaju socijalnog i političkog angažovanja rok muzike u današnje vreme, kao oblika bunta tranzicionih generacija protiv postojećeg poretka i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja utopijski teži da preuzme sudbinu u svoje ruke, radikalno promeni stvarnost i stvori humanije društvo?

Petar: Jasno je da razlozi za takvo delovanje oduvek postoje. A dramatično su potrebni poslednjih decenija. Ali, mogućnosti su sužene baš tim efikasno kreiranim sistemom. Još početkom devedesetih je (ako govorimo o našim prostorima, mada ni svet nije izuzet) sistematski zaglupljivana omladina. Kroz školstvo, medije, a posebno u porodicama. Deca su rasla / rastu u atmosferi navijačkog divljanja i silikonskog divljenja. Dok se ne razmontira taj kavez, rok muzičari imaju drastično smanjenu publiku kojoj mogu da se obrate. Što ne znači da treba da odustanu. Odličan primer promišljenog i kritičkog poimanja naših okruženja je Boris Vlastelica lider indie grupe Repetitor. Volim da čitam njegove intervjue. Redovno se zamislim nad onim što piše na raznim internet formama. Preporučujem.