Muziku doživljavamo kao igru u kojoj se pravila neprestano menjaju, ali igra uvek ostaje ista… Nisam mogao da napišem tekst za „Nema pomoći“ a da i sam nisam prošao jednim delom kroz njega… Svi mi u sebi imamo kodove samouništenja koji nas vode ili ka izlazu ili ka mraku…

Razgovarao: Ivan St Rizinger

Priča kaže da su Ljudi rođeni na obali Zapadne Morave, u drevnoj varoši Trstenik, baš u srcu blagorodne Rasinske doline… Preko mosta im Dobričina Drenova i Radoševa Medveđa, tek malo niz put nazire se Kruševac, a odmah iza krivine, na suprotnoj strani – Vrnjačka Banja. A Ljudi nemirni, hteli bi snagom svoje razuzdane muzičke imaginacije da dobace sve do druge strane neba… U samo nekoliko meseci uzbudili su čitavu Ex YU rokenrol javnost odapinjući dva punokrvna, masna i razorna video-singla pravo u srce stvarnosti, mučne, teške i pompezne… O novoj rundi svojih snoviđenja pričam sa liderom grupe Ljudi u Glavi Nenadom Peštercem.

Vaš novi video-singl „Nema pomoći“ je poklič ili vapaj? Očito je da je nikad veći broj ljudi oko nas u ozbiljnim psihičkim problemima…

Nenad: Ako pogledamo istoriju ljudskog karaktera kroz književnost, videćemo da se mentalitet ljudi nije mnogo promenio. Pozorišna dela, koja je Nušić pisao pre 100 godina, su i dalje aktuelna, pa čak i neke autobiografije rimskih  imperatora koje datiraju od pre gotovo 2000 godina. U današnje vreme, krcato informacijama, deluje kao da nikada u istoriji nije bilo toliko ozbiljnih mentalnih problema, a, u stvari, oni su prisutni sve vreme, kao da su kodom upisani u sve nas. Tako je pesma „Nema pomoći“ zapravo vapaj i poklič u isto vreme, jer osoba koja traži pomoć u jednom trenutku, kroz svoju agoniju krene sa pokličom, a kasnije završi sa vapajem –  očajan tražeći izlaz. Nisam mogao da napišem tekst za „Nema pomoći“, a da i sam nisam prošao jednim delom kroz njega… Svi mi u sebi imamo kodove samouništenja koji nas vode ili ka izlazu ili ka mraku. Što neko reče, kaži mi kako se uništavaš, reći ću ti kakav si čovek.

Ljudi iza sebe imaju jednu vrlo intenzivnu sezonu, priličan broj koncerata, sve snažnije reakcije publike… i čini se da se stvari slažu na svoja mesta. Osećate li promene u sebi, u glavi – što bi rekli…?

Nenad: Ljudi su dosta uložili sebe da bi došli do tih nastupa. Promene su se ponajviše desile u iskustvu izvođenja naše muzike i odnosu sa publikom. Dosta rada je uloženo prethodnih godina. To nas je naučilo da na sceni možeš samo svoj da budeš, bez maski i foliranja. U tom smislu jesmo se promenili, pronašli smo sebe same u toj energiji zvanoj rok muzika.

U vaša dva friška video-singla „Stvari“ i „Nema pomoći“ oseća se ta neka nova, rekao bih eksplozivno-profiltrirana energija i emocija koja vas otkriva kao punokrvnu rokenrol ekipu. Kao da ste konačno raščistili kojim putem napred i zaleteli se grudački da osvojite na juriš to svoje novootkriveno polje… Imate li utisak da je to ta definitivna fizionomija zvuka?

Nenad: Mislim da svaki bend ima svoj početak u autorskom radu… U međusobnom upoznavanju ljudi u bendu, traži se ta hemija ili klik kada stvari jednostavno počnu da se odvijaju u pravom smeru. Mi imamo preko 40 pesama koje smo napisali u ovih 7 godina. Nekako smo svesni da će te pesme, a i ove nove koje sada radimo, imati sasvim drugačiju energiju. Ovo do sada je samo vrh ledenog brega od svega onoga što možemo i želimo da ponudimo publici.

A što se definicije zvuka tiče, može biti da je to osećaj kada bend postane jedan instrument, kada izađe iz rama i pronađe svoja vrata i svoj put, odnosno zvuk.

Bitna je i činjenica da ste oko sebe okupili zanimljiv kreativni tim koji čine ljudi iz bliskog vam okruženja, „Republike Rasine“… Potvrđujete li tom odlukom da niste spremni da zarad „viših interesa“ saradnike jurite po „belom svetu“?

Nenad: Ceo naš put se upravo i zasniva na tome da se dosegne do što većem broja pratilaca, da ne kažem fanova. U tome doprinos daju svakako prijatelji benda. Pored ljudi u našem Trsteniku (Dragan, Aca, Dejan, Veljko, Vlada, Stefan, Nemanja, Ivica…), postoje ljudi u Vrnjačkoj Banji (Stale, Nemanja, Saša TIOLI) koji su nam pomogli svirkama da dođemo do publike, koja je za jedan autorski bend motivaciono verovatno najbitnija.

Taj zalet i podrška su nam dali snagu i uputili na ljude u našem regionu za dalje svirke i sveobuhvatnu saradnju. Kruševac je nama treći bitan grad iz neposrednog okruženja, tu počinje sjajna saradnja sa Zoranom Vasićem (ex ZAA) i njegovom ekipom i snimanje našeg materijala u kultnom studiju „Košnica„. Interesantno je da svaki bend ima svoje ključne momente nekih prelaznih uspeha. Za nas je to bila slučajna saradnja sa Sašom Markovićem – Gidrom, koji je 2016. bio menadžer čuvenog kruševačkog pank benda Crveni Karton. Upravo oni su nam otvorili vrata stare srpske prestonice. Dobre stvari i kontakti se često nalaze u neposrednoj blizini i cela jedna rokenrol scena postoji u Srbiji koja živi i funkcioniše, a da gotovo uopšte nije zavisna od Beograda, koji je nesporno centar svega muzičkog u našoj zemlji.

Pre dve godine objavili ste album prvenac „Možda je ova priča počela ružno“ za najstariju nezavisnu izdavačku kuću u Srbiji Take It Or Leave It i krenuli i u diskografsku akciju… Ipak ste neke pesme sa tog materijala odlučili ponovo da snimite, prva od takvih je upravo nedavno lansirana „Nema pomoći“ i pretpostavljam da će ih biti još? Retko se autori odluče za takve poteze, obično se ne osvrću za onim što su već posejali…

Nenad: Da, album i saradnja sa Take it or Leave it Records je počela odmah nakon našeg pojavljivanja na Zaječarskoj gitarijadi 2017. godine, na kojoj smo ulaskom u finale konačno privukli pažnju ljudi iz struke na naše potencijale. Taj album smo snimali sami u kućnom studiju. Tako da se naše tadašnje umeće snimanja čuje na tom nama izuzetno dragom debi albumu…, koji ostaje kao svedok vremena i takođe jedne uzavrele energije. Samim tim neke pesme sa njega smo rešili da ponovo snimimo, u ozbiljnom studiju kakav je „Košnica“. U njemu smo najpre, za test snimili dva „živa“ snimka – „Nema sna“ i „Šta je bilo bilo je„, da bismo stigli do fizionomije zvuka koji smo implementirali u pesme „Stvari“ i „Nema pomoći“. U planu je da snimimo još nekoliko pesama sa tog prvog albuma i da i za njih odradimo spotove. Želimo da damo starim pesmama sjaj i produkciju kakvu zaslužuju. Naravno uporedo snimamo i potpuno nove pesme, koje iz nas izbijaju maltene svakodnevno. Mi jednostavno muziku doživljavamo kao igru u kojoj se pravila neprestano menjaju, ali igra uvek ostaje ista.

Beskompromisni se uvek nekako pronađu i po ovoj gustoj srpskoj magli – mnogima je velika enigma kako ste se tako dobro skontali sa jednom od najpopularnijih srpskih rok grupa Artane Lili?

Nenad: Sasvim slučajno, mada neki kažu ništa nije slučajno… (smeh). Tu kombinaciju je „napakovao“ Gidra, uz kostataciju kako bi se mi savršeno uklopili kao predgrupa Artan Lilija. I tako je došlo do saradnje sa jednim tako velikim bendom. Nastupajući sa njima videli smo kako jedan veliki bend može da bude sasvim normalan, širok i druželjubiv. Ta saradnja je besprekorno funkcionisala čitave 2019. i zahvatila početak 2020. godine, dok virus nije zaustavio svirke. Sa njima smo osetili kakvo je zadovoljstvo svirati u prepunom klubu. Njihovi nastupi su svuda rasprodati, a nama je bila posebna čast da delimo binu sa tako dobrim ljudima i da pritom ni jednog trenutka ne osetimo da smo manje vredni u muzici… Hvala im na tome.

Prilično dobar ritam ste uhvatili, video-singl na četiri meseca, planirate li tako da nastavite i šta je zaplanirano da ostvarite ove, očito nepredvidive 2020?

Nenad: Da, ove dve pesme (Stvari, Nema pomoći) nekako idu u paketu, slična je energija i atmosfera. Naredna pesma biće u skroz drugom fazonu, snimanje je rezervisano za maj, najverovatnije u junu će biti kompletirana sa spotom. Nemamo vremenskih ograničenja, osim što smo se dogovorili da snimamo jednu pesmu mesečno, ali će ipak trenutna situacija diktirati tempo…

Postoje brojne spekulacije na temu uzora koji vas inspirišu, koje bi autore i bendove ti potencirao kao svoja nadahnuća i zašto?

Nenad: Ljudi traže neposredno muzičko poklapanje sa nekim bendom,da bi tom bendu dali na značaju. Ja sam neko ko voli muziku ’60. i ’70-tih godina prošlog veka. Mislim da je taj muzički period davao najviše širine ljudima u načinu slušanja i promišljanja. Volim da istražujem muziku, da slušam bendove koje nikada nisam čuo i u tom stanju se ponašam kao i svaki prosečni slušalac. Mislim da danas ima mnogo dobre muzike u svetu, konačno je izašla iz okvira – sve se može, samo ako imaš ideju i ako si dovoljno čist u glavi. Kao klinac sam otkrio Creedence Clearwater Revival, Doors-e, Inxs, Animals-e, James Brown-a, Blur, Humple Pie… i još gomilu spektakularnih bendova i izvođača… Od novijih bi to bili Cage the Elefant, All them Witches, Parquet Courts, Oh Sees, Junip… Ono što je karakteristično za ove autore, što me magnetski privlačilo njihovom stvaralaštvu je njihova originalnost u svemu. Na mene su ostavili trajni utisak da je muzika nešto što se menja i širi, daje mogućnost da se izraziš kako ti želiš. Ostali članovi benda Ljudi u Glavi imaju sličnu karakternu a i muzičku crtu. Mi smo jedan instrument!