Dušan Kojić Koja (Disciplina Kičme): Možda je moglo da bude manje komplikovano

U ovom jedinstvenom razgovoru iz 2016. godine Koja je našem suosnivaču Saši Gočaninu (preminuo na samom kraju 2020) rezimirao dotadašnju karijeru i predstavio svoje viđenje svih Disciplininih izdanja.

U izuzetno inspirativnom razgovoru, jedan od naših najvećih muzičara svih vremena, Dušan Kojić – Koja ili kako više voli da ga zovemo, po alter ego imenu, Zeleni Zub, podvlači crtu i po prvi put otkriva neke tajne iz prošlosti.

Najbolja jugoslovenska grupa svih vremena – Disciplina kičme, sa svim svojim reinkarnacijama, ove godine ulazi u 35-tu godinu postojanja. I u svetskim okvirima ta činjenica je za veliko poštovanje… Kakva osećanja naviru kad se sad osvrneš unazad na sve te godine?

Koja: Kao direktni učesnik u svemu tome, poznajem svaki detalj i sećam se skoro svih situacija, dobrih i onih manje dobrih, koje idu uz svaki album, pesmu ili period benda. I naravno da sam zadovoljan i ponosan, što da ne.

Ne misliš li da je tvoja uloga na rock sceni bivše Jugoslavije bila na neki način mesijanska? Razbijao si mnogobrojne tabue, od toga koje sve instrumente može da sadrži postava jedne rock grupe, s tim u vezi kako bas gitara može da se tretira kao solistički instrument, pa kako i konceptualno – minimalistički tekstovi mogu da sadrže jasne poruke i budu angažovani… Uostalom i među prvima si snimao za nezavisnog izdavača kakav je bila Dokumentarna Bože Žabjeka! Misliš li da je sve moglo da bude i manje komplikovano?

Koja: Možda je moglo da bude manje komplikovano, ali realno, to se i ne dešava nigde – ovakav slučaj neke grupe, često neprijatne za uši prosečnog konzumenta popularne muzike, nestandardne postave i neuobičajenih tekstova koja insistira na svojoj, da tako nazovemo, umetničkoj slobodi i nezavisnosti i koja je kao takva još uspela i da se umeša u mainstream, skoro da i ne postoji u zemljama u kojima je muzički biznis unosna i strogo kontrolisana industrija… Takođe, danas, kad nema više te teritorije koja se zvala Jugoslavija, kao ni njenog tržišta, kad je svaka od novonastalih država u problemu funkcionisanja po tržišnim zakonima u eri medijskog i političkog ludila, bojim se da bi bilo još komplikovanije, skoro nemoguće.

Nedavno se pojavio i treći deo edicije „Ove ruke nisu male…“ koja u celini predstavlja digitalnu retrospektivu diskografske karijere Discipline Kičme. U ovom box setu nalaze se i po mnogo čemu najznačajniji albumi grupe (na prvom disku su „Najlepši hitovi! Uživo“ i „Dečija pesma“, dok su na druga dva „Зелени Зуб na planeti dosade“ i „Nova iznenađenja za nova pokolenja“) ali i mnoštvo ranije neobjavljenih snimaka i video materijala. Kakav je tvoj odnos prema sopstvenim albumima?  Kako ti u nekoliko rečenica izgledaju svaki ponaosob nakon ovoliko godina?

Koja: Volim sve albume, zar bi moglo biti drugačije? Tako da ne mogu reći da su to najznačajniji albumi, meni su svi značajni i svaka ploča Discipline odslikava vreme u kojem je nastala i jasno se vidi put kojim je band išao… Dok sam pakovao „Ove ruke nisu male…3“ boks set, godili su mi  svi ti zvuci i muzika koju čujem, jer muzika je tu najbitnija.

Kolege iz hrvatske redakcije Rolling Stone-a su nedavno sprovele anketu za izbor 100 najboljih albuma svih država ex-Yu u periodu 1955 – 2015 godine, u kojem su se našla 2 albuma Discipline Kičme – “Nova iznenađenja za nova pokolenja” na 12., a “Sviđa mi se da ti ne bude prijatno” na 31. mestu. Interesantno je da je album Šarla Akrobate “Bistriji ili tuplji čovek biva kad…” na 2. mestu u tom izboru? Da li i nakon ovoliko godina i dalje na grupu Šarlo Akrobata gledaš na isti način, kao na rezultat određenih kompromisa?

Koja: Ovde je neki nesporazum, ne znam kad sam to izjavio? Nikakve kompromise nismo pravili, sve što je snimljeno tako smo i zamislili. Taj album je bukvar.

U novije vreme primetno sve više akcenat stavljaš i na audio – vizuelne radove vezane za muziku koju sviraš? Koliko je danas video spot postao neizbežna forma izražavanja muzičkih grupa?

Koja: Video prezentacija je danas toliko obavezna da je to sad postalo jako naporno, zamorno i dosadno. Ne volim spotove u kojima nema grupe koja izvodi pesmu, smatram da je spot samo vizuelni dodatak muzici, zvuku. Volim na YouTube-u one klipove koji imaju samo audio ili jednostavno gramofon sa kojeg se pušta ploča koju upravo slušamo. Nisam ni previše opsednut 24 – 32 bit-nim audio prefektnim fajlovima niti flac-ovima, pošto se uvek treba setiti da smo do samo pre 20 godina slušali kasete, FM, ali ponekad i srednje radio talase, ili  mono snimke.

Kakvo je tvoje mišljenje i procena – hoće li fizički nosači zvuka poput kompakt diska (CD) i gramofonske ploče (vinil uopšteno svejedno da li SP, EP ili LP) preživeti?

Koja: Za industriju je odlična stvar da ima mogućnost prodaje što više formata sa istim sadržajem, zar ne, to je vrlo logičan kapitalistički rezon. Tako da mislim da će sve preživeti.  Inače, vinil, koji je sad u navodnom uzletu, ipak ostaje samo kolekcionarski suvenir, CD nikad nisam ljubio previše, a činjenica je da se muzika najviše sluša sa nefizičkih formata, dakle, mp3, sa neta ili preko mobilnog. Pa kad krenu one besmislene playliste sa svim i svačim zajedno pomešanim…

Jedan si od retkih naših muzičara koji je svoj boravak i život u Londonu iskoristio da ne budeš pasivni posmatrač dešavanja u rock n rollu već si se oprobao da i na sceni pokažeš šta znaš? Koliko smo mi spremni za jednu takvu avanturu? Čini mi se da je mnogo lakše bilo našim košarkašima da pronađu svoje mesto pod NBA suncem?

Koja: Nisam razmišljao o sebi kao pripadniku neke nacije, mada su me drugi podsećali na tu činjenicu. Nema mnogo stranaca koji su nešto bitno uradili na britanskoj sceni, osim ako nisu neki svirači u već postojećoj grupi. Ipak je to domaće tržište, jaka industrija koja diktira svoj ukus, navodno prilagođen publici. Ne bih poredio sport i muziku, ali basket volim da zaigram.

Kakva iskustva nosiš iz njihovih muzičkih studija? Gde se mi nalazimo u odnosu na Britance, po znanju a gde tehnološki?

Koja: Nekad smo se dosta razlikovali, no danas, kad je kompjuter tu i kad postoje strogo uspostavljeni parametri prema kojim možeš da se orijentišeš,  to već nije toliko strašno. Inače, ono što sam primetio po londonskim studijima je, da za razliku od ovde, gde snimatelj uvek voli da te nešto prijateljski, zanatski posavetuje ili pak odgovori na najordinarnija tehnička pitanja npr: ”Da li je ok ovo snimljeno, ima li možda previše visokih, da li treba još basa itd? ”, u londonskim studijima baš i nećeš dobiti neki suvisli odgovor, osim rečenice: “Ne znam ja, “it’s up to you”, kako ti hoćeš…” Pošto je to ustvari oblast producenta, snimatelj samo radi svoj posao i ne iznosi svoje mišljenje, tj. nije plaćen za to.

Poznato je da pratiš domaću scenu i dešavanja, i da si kao producent “obogatio” mnoge albume. Postoje li neki mlađi muzičari i grupe koje bi preporučio ili na njih skrenuo pažnju?

Koja: Otprilike i za domaću scenu važi isto ono što sam rekao o modernim svetskim grupama. Mogu sve da ih pohvalim i podržim, ali očekujem neke novine, zanimljive muzičke ili tekstualne radove, bilo kog pravca ili žanra.

Albumi & komentari

“Sviđa mi se da ti ne bude prijatno” (Helidon 1983)

 

Uspostavljanje osnovnih načela i pozicije grupe, hard core. Dve pesme “Pečati” i “Mozak” koje je Šarlo svirao, a koje sam sačuvao za eventualni drugi ŠA album, takođe su na ovom albumu, naravno u potpuno drugačijim aranžmanima.

“Ja imam šarene oči” (Dokumentarna 1985)

S obzirom da su sve jugoslovenske diskografske kuće odbile objavljivanje ove ploče, prvenstveno zamišljene kao maksi singl i logičan nastavak prvog albuma grupe, tokom trogodišnjeg čekanja na eventualnog izdavača, maksi-singl je postao mini-album, ubačena je truba u zvuk grupe, neki dodatni miksevi, kao i živi snimak sa duvačkim instrumenatima. Kako si već pomenuo, ploču je objavila slovenačka Dokumentarna, prva nezavisna diskografska kuća u Jugoslaviji, a zanimljivo je i da sam za ovo izdanje bio i trgovački putnik za Beograd, nudeći album muzičkim radnjama po gradu.

“Svi za mnom” (Helidon 1986)

Zvuk grupe, istovremeno i uznemiravanje mainstream-a je update-ovano, pomereno na novi nivo. Duvačka sekcija (dve trube) je postala integralni deo grupe, uz dva bubnjara; ušunjao se funk unutra, uz vrlo komercijalan hit, ultra – rock obradu “Čudne šume” Yu grupe, koja na samom svom početku sadrži tvrdnju, proklamovanu i na omotu (od strane Isusa): “Najbolja jugoslovenska grupa svih vremena – Disciplina kičme!”.

“Najlepši hitovi! Uživo!” (PGP RTB 1987)

 

Živi album snimljen u najautentičnijem beogradskom rock gnezdu, klubu Akademija. Jednostavno je to sve moralo biti zabeleženo i objavljeno, kako nalaže rock mitologija, mitologija koju volimo. Sa dva koncerta, usnimljena 8-kanalnim magnetofonom Branka Potkonjaka, sastavili smo živi album, koji je sadržao i novi koncertni favorit, “Betmen” (Batman Theme) Neil Hefty-ja, što i danas znamo poneki put na koncertu da zasviramo. Još par detalja je vezano za ovaj album:

– “ Najlepši hitovi!Uživo!” je prvi u seriji izdanja objavljenih za jednu od dve najveće jugoslovenske diskografske kuće tada – PGP RTB

– Minorni požar koji se desio za vreme jednog od koncerata iznedrio je čuvenu rečenicu “Napravite ovde prolaz da prođe protivpožarna… zapalilo se drvo!”, koju je izgovorio Dragan Popović Pop, (inače pevač i gitarista akustičarske bg grupe 70-tih DAG), tada zadužen za ozvučenje u klubu. Međutim, nije drvo bilo zapaljeno, nego nekakav JASTUK (?), koji je stajao pored bine i na koji je neko iz publike bacio pikavac.

– u dizajn omota je inkorporiran reklamni flyer za Akademiju koji je uradio Fleka (Miomir Grujić), što je i jedini put da neko drugi osim Zelenog Zuba učestvuje u dizajnu omota albuma Discipline kičme.

“Dečija pesma” (PGP RTB 1987)

Grupa je u prvom delu 1987. godine napravila pauzu u radu, kad smo trubači (Zerkman, Dedža) i ja nezavisno jedan od drugog otišli za London, a bubnjar Kele za Njujork, no prethodno napravivši početni snimak “Dečije pesme” u Studiju O. Miks je bio urađen za 45 minuta, pošto vlasnik studija nije imao vremena. Po mom povratku iz Londona, odakle se i Zerkman vratio, snimili smo još par verzija ove pesme, i ubacili dva živa snimka sa jednog od proteklih koncerata, opet iz Akademije. Kompletna provokacija, više verzija iste pesme, “Marš na Drinu” rif i rap senzibilitet. Opet tu ima puno dobrih tonova, gostuju Željko Nikolić, Dragi Jelić, Vd, Jura Novoselić Kuzma koji je posle ove ploče postao regularan član grupe. Članovi EKV-a su različito reagovali na pominjanje njihove grupe u tekstu, Pečar se uvredio, a Milan se od srca nasmejao. A i Mr. Bregović je od tada počeo da mi se javlja, kad bi se slučajno negde sreli.

“Zeleni Zub na planeti dosade” (PGP RTB 1989)

 

Ploča je snimana kod Šaneta u Studiju Šanana, koji je bio stacioniran u dvosobnom stanu u ulici Čarli Čaplina. Znači regularna kuhinja, kupatilo, a u sobi u kojoj je bio postavljen bubanj, postojale su starinske sofe i krevet, dakle jedna opuštena i što se mene tiče, vrlo kreativna atmosfera. Duvačka sekcija Zerkman i Kuzma blista, bubnjar je jedan od mojih nikad prežaljenih prijatelja Dule Dejanović (originalni bubnjar grupe Limunovo drvo), koji je imao taj tanani osećaj za groove. Pregršt hitova, kao i puno zvučnih dodataka, semplova, kako stranih, tako i domaćih grupa koje cenim. Inače, semplovanje, tehniku i izraz koje su uveli hip hop izvođači sredinom osamdesetih, uvek sam doživljavao kao priliku za odavanje počasti grupama, pesmama ili rifovima koje voliš, nikako drugačije. Jako mi se dopada poslednja strana omota na kojoj su stripovi i pisani romani 60-tih, uvek volim to da vidim.

“Nova iznenađenja za nova pokolenja” (PGP RTB 1991)

 

Dolazak bubnjara Srđana Gulića Gul-a (ex Haustor) u Disciplinu kičme, grupu je uobličio kao beogradsko – zagrebačku, tako da smo za ovaj album pesme uvežbavali u oba grada, u Beogradu i u Zagrebu. Ovo je bila i koncertno najuspešnija postava grupe u predratnom periodu. “Nova iznenađenja…“ su snimana u novosadskom “Guru Sound” studiju Mileta Ćirića, (inače majstora svog zanata, koji već dugo godina živi u Holandiji, preselivši studio tamo početkom rata), gde smo bili pod prijateljskim nadzorom grupa Boye i Obojeni program. Kada sam prošle godine za potrebe box seta radio mastering kod starog saradnika Vlade Negovanovića, obojica smo shvatili da ovaj album zvučno najbolje stoji od svih i da su intervencije skoro nepotrebne. Na prednjoj strani omota je Aca, basista tada mlade hc – industrial – crossover grupe Overdose, sa skejtom u ruci na Savskom keju u bloku 45. Aca, inače najmlađi brat mog, još jednog prerano otišlog, prijatelja Zorana Janića, nam sa omota poručuje da su nova pokolenja tu. Ono što je takođe zanimljivo je da su u TV reklami za ovaj album headbangovali pored Ace i dva njegova dugokosa druga, od kojih je jedan bio tada 19-godišnji bubnjar Buca, koji je kasnije postao bubnjar Disciplin A Kitschme od 2004. pa sve do pre par meseci.

“I Think I See Myself On CCTV” (Babaroga Records/Tom Tom Music 1996)

 

Rat u Jugoslaviji me je oterao u inostranstvo, pošto nikako nisam želeo da članove jedne nacionalnosti menjam članovima druge nacionalnosti, te kako sam shvatio da dolazi jako loš period, rešio sam da to vreme provedem na neutralnom mestu. A tu je sve moralo da se radi iz početka. Kao osoba koja je učila ruski jezik u svim etapama svog školovanja, nikako nisam verovao u svoje poznavanje engleskog jezika, a kamoli u akcent kojim bi trebalo da pevam usred Londona, tako da je odmah donešena odluka o uvođenju u band engleskog pevača. A da to ne bi bilo tek puko prevođenje i vrlo verovatno neuspeo pokušaj rekreiranja dotadašnjeg izraza muškim vokalom, to je morala da bude ženska osoba. Potraga za pevačicom, kao i za odgovarajućim bubnjarem uostalom, potrajala je sigurno godinu dana. Mogu da ponovim priču da se, kako to obično biva, na kraju sve desilo potpuno slučajno: pojavio sam se sa gitarom na nekom jam sessionu za koji sam saznao preko Melody Makera (ukinutog 2000-te) i tamo natrčao na bubnjara Beat-a. Gofie Bebe, koja je stajala tu i kojoj je to inače bio lokalni pab, priključila nam se u jednom momentu na bini, sećam se da smo, između ostalog, svirali “Mustang Sally”, što je uobičajena tema na jam sessionima. Razmenili smo kontakte, a ja sam ih kasnije pozvao u band. Ovo je bio album predstavljanja opusa Disciplin A Kitschme britanskoj, posredno i svetskoj sceni u novom ruhu, novog koncepta sviranja tehno i jungle muzike na živim instrumentima, bez ikakve elektronike. Sniman je u Fortress studiju, koji je nekako imao dosta sterilnu atmosferu, ali, naravno, to se ne može čuti na albumu. Mnogo je tu inovacija, a zvučni udar je nemilosrdan. Tih dana je instaliran prvi kontingent CCTV kamera po ulicama Londona.

“Heavy Bass Blues” (Babaroga Records/Tom Tom Music 1998)

HBB je sniman u legendarnom On-U-Sound studiju Adriana Sherwood-a, odakle sam dosta snimaka i ploča voleo da čujem u osamdesetim. Tamo smo došli na poziv Skip McDonald-a, (gitariste i vokaliste Little Axe, Tackhead, African Head Charge, Mark Stewart & Mafia, takođe je svirao i gitaru na “Unity”, singlu James Browna i Afrike Baambaate), kome se jako dopao “I Think I See Myself On CCTV”. Tokom miksovanja sam upoznao legendarnog Jalal Nurridin-a iz The Last Poets, meni izuzetno značajne njujorške grupe, inače preteče rap-a i hip hop-a. Jalal je takođe, između ostalog, kao Lightnin’ Rod sarađivao i sa Hendrixom na snimku pod imenom “Doriella Du Fontaine” i na moje insistiranje, dva puta mi je prepričao kompletnu epizodu sa Hendrixom u studiju. Atmosfera u studiju je bila krajnje kreativna, sećam se da nisam imao glavnu bas-gitarsku liniju za HBB, naslovnu pesmu sa albuma, ali se ona ipak na kraju, posle pola sata ceđenja, pojavila. Skip je savetovao da snimimo što više vokala u “Envelope”, rekavši da je to party-song kojoj je to potrebno, a čak je i sam zapevao u “Bedroom Muzik”, pa i na taj način obogatio zvuk benda još jednim autentičnim crnim vokalom.

“Refresh Your Senses. NOW!” (Babaroga Records/Tom Tom Music 2001)

 

U grupu je ušao novi bubnjar, mlađani Will Parker. Album je sniman u Third Stone Studio, malenom “soba-i-po” studiju Pete Lorentz-a, na Mornington Crescentu, Camden, 100 metara od Greater London House ispred koje su dve ogromne skulpture crnih mačaka, koje se mogu videti i na zadnjoj strani omota ovog albuma, kao i u spotu “I’m A Shape-Shapeshifter”. Ratna dešavanja u Jugoslaviji su doživela kulminaciju Nato bombardovanjem Srbije, što je podosta uticalo na temu i zvuk ovog albuma. Ovde sam svirao i fretless bass, koji takođe doprinosi opštem lelujavom zvuku albuma. Snimatelj i vlasnik studija Pete, inače vrlo zanimljiv lik, dosta je doprineo svojim sugestijama finalnoj zvučnoj slici albuma, trigerovali smo bas-bubanj, potpuno izbacivši originalni signal, što je dalo još jednom novi produkcijski moment u diskografiji grupe.

“Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi?” (PGP RTS 2007)

Stvari su postale previše naporne. Pomenuto bombardovanje u sadejstvu sa večnom londonskom igrom neizvesnog rezutata – sviranje tzv. show-case nastupa radi pozivanja A&R (artists and repertoire) ljudi iz velikih diskografskih kuća (major labels) na koncert, ne bi li potpisali band, ubrzalo je moj odlazak iz V. Britanije. Shvativši da lagano gubim vreme na britanskom, prevashodno pop, terenu, gde ovaj band zvuči identično nejasno kao i nekad u Jugoslaviji, raspustio sam englesku varijantu band-a i preselio delovanje ponovo u rodni grad, gde su konačno ratna dejstvovanja završila i gde je neka nova etapa započela. U međuvremenu, muzičkom industrijom, kao i životom uostalom, potpuno je zavladao internet, downloadovanje kao osnovni oblik nabavljanja novih muzičkih izdanja, fizički formati su prestali da se prodaju. Interesovanje konzumenata muzike je postalo površno, trajući otprilike onoliko koliko i jedna strofa i refren u pesmi, da bi se odmah potom skipovalo na sledeći mp3, ne nužno sa istog albuma i istog izvođača. Muzika je pojeftinila, na svim nivoima.. To i jesu osnovne teme ovog albuma, međutim, to nas nije pokolebalo da napravimo interesantne snimke, sve je to ponovo različito u odnosu na ostale albume, sa dosta tribal – udaraljki i višeglasnog pevanja. Ponovo je muški vokal postao glavni vokal, prateći ženski vokal Manja i Buca bubnjar su se ustalili kao članovi grupe, prethodno se pojavivši na singlu “Političari + virusi” i DVD izdanju “Uživo sa Egzita”, iz 2005. Svesno smo se pomerili od drum and bass gruva, mada ga ima tu i tamo i ponovo insistirali više na funk ritmu. Album je sniman u studiju “Concept Films” na Košutnjaku, koji je ustvari deo Avala Film kompleksa (bivšeg!), u prijatnom šumskom ambijentu, snimatelj je bila Aleksandra Stojanović. Ono što je potpuno suludo je da mi je u intervjuima povodom ovog albuma, 90% novinara postavilo naslov albuma kao pitanje.

“Uf!” (PGP RTS/Croatia Records/Odličan Hrčak 2011)

Eksperimentalni rock – to je bila prva reakcija nekolicine prijatelja pri prvom preslušavanju albuma “Uf!”. Jedna od najbitnijih novina vezanih za “Uf!” je to da je, posle 20-tak godina, Kuzma ponovo svirao na ploči Discipline kičme, ovog puta električni klavir. Album smo snimili kod Branislava Petrovića Banane u njegovom “Banana system” studiju, gde on inače najviše radi sinhronizaciju domaćih glasova za crtane filmove. Sandra iz “Concept Films” studija opet je pomogla, pozajmila mikrofone i napravili smo jako dobar snimak. Dakle, sve je urađeno kompletno u “DIY/Uradi sam” maniru, era velikih i skupih studija je prošla. U intervjuima povodom ovog albuma na pitanje koji su uticaji koji bi se mogli spomenuti u vezi albuma “Uf!” odgovor je bio vrlo jednostavan – “rock muzika”. Što se mene tiče, većina novih grupa danas koje slušaju nove generacije, što je naravno normalno i poželjno, mahom zvuče retro, skoro uvek mi zazvuče toliko poznato da mogu momentalno da se setim originala. Ne primećujem želju za nečim novim, nekim istraživanjima, naravno uz poštovanje i sublimaciju pređašnjih iskustava. Mislim da je to veliki problem današnjeg rokenrola, ako ga ima. U takvim trenucima, okrećemo se osnovnim rock postulatima, što se da primetiti na albumu “Uf!”, koji je više nego dobro prošao u javnosti, što meni nije naročito bitno, ali godi.

 

Tagovi: Disciplina kičme, Dušan Kojić Koja, intervju, izdanja, Saša Gočanin