Branko Golubović – Golub (Goblini): Želim svet u kojem neće biti razloga da Goblini više postoje!

Ljudi veruju da mogu menjati zakone, smenjivati korumpirane političare i boriti se za svoja osnovna prava tako što će ‘’lajkovati određenu FB stranicu’’ ili pridružiti se određenoj FB grupi . Oni koji umesto skoka sa Brankovog mosta ili sa desetog sprata neke stambene zgrade izaberu da promene to što im ne omogućava da dostojanstveno žive svoje živote, su oni koji će jednog dana nešto i uraditi po tom pitanju . O čemu drugome bi mi trebali da pevamo na našem poslednjem albumu, a da se pritom ne pretvaramo da ne vidimo kako smo totalno okruženi bedom, nemaštinom i sivilom? .  Živim u zemljama u kojima internet i nije dostigao tako revolucionaran razvoj koji bi mi omogućio da odem na youtube i slušam muziku.

Piše: Ivan St Rizinger

Foto: Zli Hadžo

To ime, Goblini, prvi put sam čuo pred “Brze bendove Srbije” 1994., i moram priznati da sam, površno tumačeći njegovo simboličko značenje, pomislio da se verovatno radi o nekim dugokosim hevi metalcima u špicastim kaubojkama… A onda sam, od Slobe Selene iz Novog Sada, tog leta, dobio njihovo svedeno dizajnirano kasetno izdanje, pustio ga i, naravno, na prvu bio šutnut “Cipjonkom” i “Jagodama”. Bio je to onaj nepogrešivi osećaj da to jesu ljudi koji, uz nešto sreće i puno upornosti, moraju da se popnu do vrha. Sve drugo bila bi teška nepravda.

Iako čitavu deceniju, u međuvremenu, nisu postojali njihova harizma i zaostavština toliko su ostavile dubok trag u generacijama mladih buntovnika da su pri iznenadnom povratku prosto ušetali na scenu, sa koje, stekao se utisak, nikada nisu ni otišli. Njihov frontmen, legendarni Golub, zarad nastavljenog rokenrol sna svako malo preleti po 7000 kilometara samo u jednom pravcu ne bi li odgovorio svojim ne samo umetničkim već isto toliko i društvenim obavezama, jer ono što on kaže ili otpeva sa scene za njihove fanove ravno je isečcima iz nekog punkerskog revolucionarnog manifesta… Nakon mnogo godina Golub i ja ponovo razmenjujemo misli…

Često se setim, dok gledam današnje mlade bendove i pratim njihovu lakomislenost, kako je dovoljno biti talentovan i konektovan na mrežu, onog vašeg legenarnog fiće i beskompromisne odlučnosti da svirate svuda i po svaku cenu… Šta danas misliš – jesu li se pravila promenila, koliko bi danas takav pristup pridoneo nečijem uspehu?

G: Današnje mogućnosti koje nam pruža savremena tehnologija samo nam omogućavaju da na lakši način (u većini slučajeva) dopremo do ljudi koji nas već znaju i slušaju. Youtube, FB, twitter i ostale mreže sjajno to mogu da odrade, savršeno. Ono što danas fali, a što smo mi imali devedesetih godina je pristup mainstream medijima kao i prepoznavanje važnosti istih. Gostovanje na TV ili radio stanici ima mnogostruki pozitivan impakt na rad bendova iz prostog razloga što im pruža mogućnost da predstave svoj rad, kako ljudima koji slušaju tu vrstu muzike tako i onima koji su se igrom slučaja tog trenutka zatekli ispred televizora ili radija. Bez obzira na sve medijska prisutnost, koliko god bila bitna, a bar smo mi to tako osetili na svojoj koži, ne garantuje i uspešnost bendu. Klubovi se ne pune skupim video spotovima ili imanjem 100.000 ‘’lajkova’’ na FB stranici benda (bar ne u ovoj zemlji i ne s ovakvom vrstom muzike) nego sa, što bi rekli Goblini, kilometražom. Što više koncerata i što više pređenih kilometara omogućava bendu da ga što više ljudi vidi i čuje. A onda, ukoliko bend ume da odsvira dobar koncert, priča ima da se širi… i ta, najbolja moguća reklama za jedan bend ima da mu otvori vrata od još više klubova. Odatle pretpostavljam i dolazi tvoj komentar o fići i četiri ludaka koji su, u ono vreme, špartali Srbijom i svirali koncerte gde god je to bilo moguće znojavi, iscepani, gladni i žedni. Inače, sam ulazak u fiću je bio veliki korak napred za sam bend pošto smo do tada na svirke odlazili šinobusom ili, kad smo imali materijalne mogućnosti, autobusom.

Kad uputiš poklič publici „ima nas gomila“ da li je to upućeno ponovo onima koji bi hrabro da stanu, kao ’90-tih, na barikade slobode i ravnopravnosti… jer, bojim se da danas 90 odsto onih što takve pokliče lajkuju i komentarišu po mrežama gaji potpunu apatiju spram fizičkog pokazivanja bunta, a da to nije na koncertima (dakle veseljima), eventualno na sportskim dešavanjima – što je, opet neka potpuno suprotna priča…

G: I dalje verujem da nas ‘’ima gomila’’, onih koji bi bili spremni da izađu na ulicu i bore se za svoja prava. Ipak ta gomila ne predstavlja i većinu, bar ne u ovom trenutku. Osnovni problem je ipak nešto drugačiji, a svodi se na pitanje: a ko je ta osoba koja će nam i omogućiti da nam se ta prava i ostvare? Manjak kvalitetnih ljudi među onima koji se danas bave politikom, u kombinaciji sa sveprisutnom apatijom koju si ti s pravom spomenuo doveo nas je dovde. Sve ovo je dodatno iskomplikovano nekim ‘’tradicionalnim’’ traženjem rešenja i ljudi koji će doneti ta rešenja u okviru politickih stranaka. Ne shvatam razlog zbog kojeg danas moraš da budeš etiketiran određenom strankom kako bi te neko ozbiljno posmatrao. Masa izuzetno pametnih ljudi spremna je da zavrne rukave i krene da rešava probleme ove zemlje, iz prostog razloga što su pošteni, pametni, znaju šta rade, znaju kako stvari treba da se urade i vole ovu zemlju, ali ih politika apsolutno ne interesuje i samim tim smatraju da bi ulaskom u bilo koju stranku morali sami sa sobom izvršiti određene moralne kompromise koji bi iskompromitovali sve ono zbog čega i jesu pošteni, pametni, radni… Takvi ljudi se danas nazivaju BUDALAMA, a ja ih lično smatram mojim HEROJIMA!

Šta se promenilo, a da ti sa distance to možeš da posvedočiš, u poslednjih 15 godina u Srbiji… i jesi li se nadao ovakvom fijasku ideala koje smo gajili derući grla, uz vas, ono „Ne mogu više“ Slobi?

G: Moram da priznam da i pored ne preteranog optimizma koji sam imao nakon oktobarskih dešavanja, ipak sam verovao da će se neke stvari promeniti u pozitivnom smislu. Mnogo toga se i jeste promenilo od tada, mada ne na način na koji sam ja želeo da se promeni, a pretpostavljam da sam se prethodnim odgovorom dotakao i ove teme. Imamo “internet generaciju” koja je izrodila i svoje “internet revolucionare”: blogere, twitter-aše… Ljudi veruju da mogu menjati zakone, smenjivati korumpirane političare i boriti se za svoja osnovna prava tako što će ‘’lajkovati određenu FB stranicu’’ ili pridružiti se određenoj FB grupi. “Lajkovanje” se u današnje vreme smatra obavljanjem svoje građanske dužnosti, a, u stvari je samo način da sam sebe slažeš kako si politički ili drustveno aktivan i kako si, eto, danas nešto pametno uradio, te ćeš zadovoljniji leći da spavaš, bez ikakve grižnje savesti. Niko se ne pita – šta dalje? Šta treba uraditi kako bi se ti “lajkovi” pretvorili u akciju koja bi donela rezultate i promene, za koje se zalažemo? Postavlja se i krucijalno pitanje: da li ljudi ne mogu više ovako? Možda im ovo baš i odgovara? ‘’Ne moći više’’ je Conditio sine qua non za bilo kakav sledeći korak. Međutim, i pored ovako depresivnog pogleda na situaciju u kojoj se nalazimo i  kao individualci I kao društvo u celini, moram da priznam da se pojavljuje sve više mladih, a i onih starijih ljudi, koji polako ali sigurno ne mogu više i ne žele da žive ovakve živote. Oni koji umesto skoka sa Brankovog mosta ili sa desetog sprata neke stambene zgrade izaberu da promene to što im ne omogućava da dostojanstveno žive svoje živote, su oni koji će jednog dana nešto i uraditi po tom pitanju.

Meni je dozvoljeno da budem i nostalgičan i patetičan pa ću izreći nešto što bi mnogi tehničko – taktički čistunci mogli da okarakterišu i kao blasfemiju, da ste nakon prvog albuma (u obe verzije) mogli da snimite bilo šta, a da ću zauvek pamtiti, od početka do kraja, pre svega te dve kasete, jer su mi one naprosto bile antologijske, u pravo vreme i na pravom mestu. Kakav je danas tvoj odnos prema tim prvim, gerilskim radovima?

G: Sva ta izdanja koje si naveo, a i ova koja su nastala nakon njih, odslikavaju situaciju i mogućnosti u kojim su se Goblini nalazili u tim periodima rada, situaciju (društvenu, političku, ekonomsku, ličnu) koja ih je u to vreme okruživala i sam uticaj svega toga na naš način razmišljanja – i na građenje našeg stava i poziciranja prema svemu tome. S te tačke gledišta, svaki od tih radova ili izdanja meni je izuzetno drag i tu nema više “pipanja i prepravki” pošto bih samim tim, iz istih nekih nostalgičnih razloga, izbrisao deo istorije Goblina koja je verno preneta na matricu. Davno je bilo i predloga da se neke od tih starih pesama ponovo snime, ali stojim čvrsto protiv toga, kao i ostatak Goblina.

Povratnička priča je počela da kaplje vrlo postupno – najpre koncert, pa još jedan, zatim turneja, singl, za njim još nekoliko objavljenih pesama, da bi ste na kraju stigli i do sjajnog povratničkog albuma… Očito da je vreme za novu dozu revolta jer energija i poruke „Dece iz komšiluka“, nakon mnogo godina, ponovo vuku na onaj vaš blistavi, čistokrvni punk iz 1995/6. Kad i kako vam se otpustila ručna?

G: Ručne nikada nije ni bilo. Mi smo “old school” javne ličnosti (koliko god to možda zvučalo pretenciozno), a javne ličnosti nose na svojim leđima i teret odgovornosti vezano za to šta rade, kako rade i kakve poruke šalju. Samim tim što smo javne ličnosti pruža nam se i jedinstvena mogućnost da možemo da prenosimo poruke onih do kojih nam je stalo, a koji nemaju tu šansu u životu i koji razmišljaju na isti način kao i mi. O čemu drugome bi mi trebali da pevamo na našem poslednjem albumu, a da se pritom ne pretvaramo da ne vidimo kako smo totalno okruženi bedom, nemaštinom i sivilom? Takav visok nivo cinizma nismo mogli sebi da priuštimo.

Primećuješ li kod sebe neke znake „zaostajanja“ glede moderne, digitalne ere? Shvataš li taj način današnjeg komuniciranja bendova preko virtualnih albuma, bez potrebe da se ispriča i sačuva priča na fizičnom izdanju, koje ima svoj potpuni umetnički koncept vezan za omot i doživljaj posedovanja umetničkog dela?

G: Ti ga nazivas “zaostajanjem”, a mi to nazivamo ‘’našim umetničkim stavom’’ prema tome čime se bavimo. Album u bilo kojem fizičkom obliku, bio on audio kaseta, vinil ili CD, predstavlja umetničko delo, neku vrstu paketa koji se ne može matematički rastaviti na proste činioce, odnosno pesme koje čine taj album kao i omot koji na drugačiji – vizuelan način oslikava sve to i zaokružuje ga u jednu celinu. Mi smo proveli dosta vremena razmišljajući o rasporedu pesama, koja će otvoriti a koja zatvoriti album, koliki razmaci između pojedinih pesama trebaju da budu, kako omot treba da izgleda, šta na njemu da piše, kako da se nazove album… Mi verujemo da je to izuzetno važno i da, ukoliko se uradi na pravi način, samo još dodatno odiže celokupan kvalitet izdanja. Ne vidim da će se po tom pitanju išta promeniti kod nas i kad budemo radili na budućim izdanjima.

Šta te danas najviše iznervira dok si na sceni? Nedavno je Hadžo prokomentarisao da te nešto izbacilo iz takta na koncertu u Novom Sadu, u Danu pobede nad fašizmom…

G: Ne znam odakle drugu Hadži takva (dez)informacija? He he he… Prvo, spominjanje naše vodeće ličnosti Srbije u kontekstu, koji su pripadnici LGBT populacije sigurno uzeli za uvredu, desilo se nakon čuvene fudbalske utakmice. Naš prvi nastup nakon tog “incidenta” dogodio se svega nedelju dana kasnije i već tu je naša publika “ničim izazvana” krenula da ponavlja ono što su mogli čuti u toku samog TV prenosa utakmice. Nakon toga ovo je nešto što možemo nazvati “uigranim scenarijom” ljudi koji dolaze na naše koncerte, pa se samim tim ponavlja iz koncerta u koncert. Nama je u startu jasno kome se naša publika obraća, te je to poslednja stvar koja bi se našla na mojoj privatnoj listi stvari koje me nerviraju, naprotiv! Ono što je mene iznerviralo, odnosno bacilo u blagu depresiju, nakon same svirke, je osećaj nemoći da doprinesem na neki način tome da ljudi koji dolaze na naše koncerte, a i oni drugi koje Goblini ne zanimaju, žive bolje živote. Mnogo me boli kada u toku koncerta osetim izuzetno jake emocije koje stižu iz publike i koja nekoliko minuta ne prestaje da peva “Ne trebam nikome” ili “a to se danas ne računa”. Boli me iz prostog razloga što znam koliko je bolelo napisati takve stihove. Ne želim da jedna mlada osoba prolazi kroz sve to. Želim da pevaju “Anja, volim te” i da im jedini cilj u životu bude taj da smuvaju neku Anju, ili kako god da se ona zvala, koju imaju u svojim životima. Želim svet u kojem će nam te male stvari biti i najbitnije u životu iz prostog razloga što će ostale, “velike” stvari biti od starta i rešene. Ma, želim svet u kojem neće biti razloga da Goblini više postoje!

Uživao sam u tvojoj knjizi o doživljajima (iz) Avganistana. U međuvremenu se nakupio priličan broj novih kriznih zemalja, koje si obišao kao humanitarac, ali novih knjiga, koje smo očekivali, nema. Da li je u pitanju manjak vremena za tako nešto, jer si ponovo i u rokenrol mašini, ili ti se prosto nije dalo?

G: Mislim da je moj prvi i najbitniji problem taj što ja ne znam da napišem knjigu. Pisma iz Avganistana su nastala kao kompilacija mojih pisama koje sam slao svojim prijateljima svih tih godina boravka u Avganistanu, a bez ikakve namere ili razmišljanja da u stvari napišem knjigu. Jednom, kad se ta knjiga i desila, naravno da su krenula pitanja vezana za pisanje nove knjige. Biću iskren i reći ću da već uveliko stavljam na papir skice za potencijalnu “drugu” knjigu, ali samim tim što to svesno i radim, ne ide mi baš od ruke… hehehe… Taj problem, u kombinaciji sa manjkom slobodnog vremena i neverovatnom lenjosti su osnovni razlozi zbog kojih ta knjiga još uvek nije ugledala svetlost dana, a pitanje je da li će ikad i ugledati je… hehehe.

Očito je da si potpuno inficiran svojim trenutnim načinom života, što traje već prilično dugo… Kad tome pridodamo i neprekidno krstarenje sa kontinenta na kontinent i količinu energije koju rokenrol nemilosrdno iziskuje – dokle ćeš moći i kuda posle, razmišljaš li ponekad o tome?

G: Energiju crpim od svih dobrih ljudi koji me okružuju i podržavaju u tome čime se bavim, a što neizmerno volim. Ovakav način života ne možeš održavati na drugačiji način. Čak i da se pretvaraš, kad tad bi to sve puklo i neke stvari bi morao da promeniš.

Koliko uspevaš da pratiš aktuelnu regionalnu scenu, šta ti je privuklo posebno pažnju i možeš li da napraviš poređenje u odnosu na onu od pre 20 godina?

G: I ne preterano, s obzirom da sam nekih 7000 kilometara udaljen od regiona, a živim u zemljama u kojima internet i nije dostigao tako revolucionaran razvoj koji bi mi omogućio da odem na youtube i slušam muziku. Ipak, dobijam masu izdanja od ljudi s kojima sam na ovaj ili onaj način povezan, a imam i šansu da čujem masu novih bendova koji sviraju zajedno s nama na koncertima. U poređenju sa 90-tim, razlika je ogromna, a prvenstveno se ogleda u onome što smo elaborirali nešto ranije: sam razvoj tehnologije i sistema komunikacija omogućio je današnjim generacijama da budu u korak sa svetskim zbivanjima, tako da imamo mogućnost da čujemo bendove koji zaista, hajde da to nazovemo “moderno“, ali i inovativno zvuče. Više ne moraš da čekaš 5 godina kako bi dočekao da čuješ bendove u regionu koji rade nešto što je u svetu uveliko provaljeno. Neki od njih su mi baaaš ušli u uši i preslušavam njihova izdanja redovno. Danas, za ne baš preterane pare, možeš sebi napraviti studio i raditi u njemu, a bez da si opterećen koliko će te to vreme provedeno u studiju i koštati. Jedan od albuma koji si ti ranije spomenuo (Istinite priče) urađen je za 7 dana sa sve snimanjima, remiksom i postremiksom iz prostog razloga što više para u džepu nismo imali. U ponedeljak smo ušli u studio, a sledećeg ponedeljka smo odneli matricu našem izdavaču kako bi krenuo da štampa kasetu. Digitalizacija studijske opreme je doprinela tome da bendovi danas imaju mnogo više šansi da ono što imaju u glavi prenesu na isti način na nosač zvuka i to za manje para. Današnji demo snimci Goblina tehnički bolje zvuče od snimaka koji su objavljeni na našim izdanjima. Mladi bendovi treba da iskoriste sve te mogućnosti, a vidim da je masa njih to i skapirala na vreme.

SITE

Facebook