Simply Beautiful Kompilacija: 20 večnih pesama iz drugog plana

Svi stariji od tridesetak godina koji još uvek pamte muzičke kasete i kaset-dekove sigurno su nekada u svojoj fonoteci imali i neku od kompilacija koju je, po sopstvenom ukusu i izboru, neko „naslagao“ na sat-sat i po trake. Baš kao što je to, poklanjajući devojkama i prijateljima, činio junak kultne knjige (i filma) Hi Fidelity. Pa sam to i ja često činio, praveći čak i kompilacije (po imenima) koje sam poklanjao raznim prijateljicama (Jelene, Marije, Katarine, Ane…) raznim prigodama, a da one ni same nisu bile svesne da toliko pesama (naših i stranih) posvećenih „njima“ postoji. Ovu „zanimaciju“ (rađenu na „taj“ način) odavno je pregazilo vreme, pa i poneku od tih kompilacija koje mi se razvlače po fijokama i policama, odavno nemam na čemu da slušam, a žao mi je da ih bacim. I mada se danas to radi mnogo „lakše“, upravo negde u toj „lakoći“ se krije i trun (ili balvan) neоzbiljnosti ili površnosti u pristupu „poslu“ pravljenja kompilacija. A ja sam sve te kompilacije pravio skidajući pojedine pesme sa ploča, preturivši nekad i hiljade njih da bih našao „pravu“ koja će najbolje da „legne“ posle one prethodne, a da ni jedna, posle više slušanja, nikom ne „zapara uši“ i zaliči na „neorganski spoj“.

Piše: Duško Antonić

U ovaj podugačak uvod, shvativši usput da bih ga još dodatno „razvukao“, nisam (a hteo sam) pokušao da ubacim i neka razmišljanja o znamenitim vinilnim kompilacijama (o tome možda nekom sledećom prilikom) uz napomenu da decenijama već, još od pojave CD-a, kaskam za svim tehonološkim novotarijama, pa i upotrebom interneta u tom smislu. Pa sam, tako, u trenutku kad je to možda moglo i „lakšim putem“, nagovoren da napravim nekoliko „tematskih“ kompilacija, skinutih sa ploča i narezanih na CD.

Desilo se da sam pre desetak i više godina sa svojim dugogodišnjim prijateljima, inače uspešnim arhitektama, Svetom i Bokijem, zajedno sa svojom ženom (pre)često igrao kanastu. I, u ta tri-četiri sata, koliko nam je trebalo za dve-tri partije, svakih 15-20 minuta ustajao da okrenem/promenim ploču. Sve dok jedno veče, jedan od njih nije predložio da napravim nekoliko kompilacija; da za to angažujem nekoga ko će to stručno/vrhunski skinuti sa ploča i narezati (ograničeno) samo pet primeraka. A da bi sve bilo kao na „pravom disku“, svaka od kompilacija je morala imati i adekvatan omot, sa neophodnim spiskom pesama (i drugih detalja), pa čak odštampan i onaj „krug“ na svakom disku. Za to sam angažovao mog drugara (u ovim tekstovima već često pominjanog) Ivca, inače sjajnog grafičkog dizajnera (koji je radio i korice za skoro sve moje knjige i mnogo toga još), čiji je „tal“ u celom poslu bilo to da bude jedan od pet imalaca ovih diskova. A troškove snimanja, obrade snimljenog materijala, narezivanja i štampanja, snosili su Sveta i Boki kojima je u to vreme inače sjajno išlo.

Za skidanje muzike sa ploča angažovao sam Savu, kog sam inače upoznao na berzi ploča u SKC-u, o kom ću, kao o posebno osebujnom liku, jednog dana možda napisati i poseban tekst. I, tako sam se ja, pre toga mu objasnivši „projektni zadatak“, jednog dana pojavio kod Save na Karaburmi, sa nekih 40-ak albuma (bio je tu i poneki singl) sa kojih je trebalo skinuti isto toliko pesama za dve kompilacije (u startu nisam mogao da sve što sam hteo spakujem na jednu) koje sam nazvao „Simply the Beautiful“ (1 & 2) znajući u startu da je ta kovanica gramatički nepravilna, ali nekako želeći da onim „the“ naglasim pridev koji iza toga dolazi. I, mada na te dve kompilacije (mahom, barem u prvom delu, laganijih stvari) ima i za ovakve prilike neizostavnih pesama Bitlsa, Rolingstonsa, Led Cepelina, Iglsa, Leonarda Koena, Boba Dilana i drugih opštepoznatih imena i pesama koje se mogu naći na raznim na internetu pravljenim listama najboljih pesama (kojih ima koliko hoćete) ja ću ovde sa te dve kompilacije pomenuti samo one pesme (danas) manje poznatih, možda čak i zaboravljenih imena ili pak atipične za one koji su uglavnom poznati po nekid drugim „radovima“. Ima tu i onih koji su u nekom trenutku uspeli da se „dobace“ do nekih top-lista, kao i onih koji su kao „One Hit Wonder“ poznatiji po nekim drugim hitovima, pa i nekih koji su u nekim decenijama bili premijer-ligaši, ali su danas mlađim generacijama gotovo nepoznati. Učinilo mi se vrednim podsetiti na neke „divne“ pesme kojih će se retko ko setiti, pa se samim tim i retko gde mogu čuti. A da sve to „spakujem“ na jednu neobaveznu listu inspirisao me je Goran Živanović čije slične liste na „Rockomitivi“ sa uživanjem pratim. I, naravno, pesme na ovoj listi nisam rangirao niti bih to ikako mogao, pa tako i broj ispred njih shvatite krajnje uslovno, baš kao što mi i ne pada na pamet da ovde opširnije pišem o svakom od tih imena, što inače svako lako može, ako ga zanima, naći na internetu.

1. EDGAR BROUGHTON BAND – Evening Over Rooftops

Za ovu grupu sam saznao početkom sedamdesetih godina kada je neko od mojih drugara doneo baš tu ploču u školu (sa nekim goveđim polutkama na poprilično bizarnom omotu istoimenog albuma) koja mi se, jer bilo je to vreme kad smo tako redovno razmenjivali ploče, toliko dopala da sam pri prvom sledećem odlasku u Nemačku morao da je kupim. Pomučivši se pritom, jer za njih Nemci skoro da nisu bili ni čuli. I, kako sam tada, zbog žurki i diskoteka, sve pesme delio na brze – za đuskanje, lagane – za stiskavce i one treće – samo za slušanje, nakon više preslušavanja ova pesma mi se iskristalisala kao jedna od ovih „za sva vremena“.

2. IRON BUTTERFLY – Soldier In Our Time

Ova značajna američka grupa još iz šezdesetih (koja u nekoj inkarnaciji postoji i danas) mnogima je poznata isključivo po mega-hitu „In-A-Gadda-Da-Vidda“, ovekovečenom čak i u „Simpsonovima“ (gde cela sala u Spingfildu peva tu pesmu, kao svojevrsnu himnu), pored istoimenog albuma (koji svi znaju) ima barem još nekoliko antologijskih izdanja, od kojih su se dva (Ball i Metamorphosis – treći i četvrti) našla i na izdanju „Two Originals Of Iron Butterfly“ koje je, da sve bude zanimljivije, zagrebački Suzy izdao 1974. godine, pre Engleza koji će ga izdati godinu dana kasnije. A na kojima je mnogo dobre muzike, pa i ova vanvremenska pesma.

3. IT’S A BEAUTIFUL DAY – White Bird

Grupa koja je kratkotrajno bljesnula početkom sedamdesetih, između ostalog i zbog dobro uklopljene violine, čiji se neki instrumentali još uvek koriste za špice raznih muzičkih emisija, narednih će decenija ostati „upamćena“ po tome što su upravo od njih Deep Purple sa jedne od pesama na prvom albumu “maznuli“ temu za „Child In Time“. Sa čime sam teško mogao da se „pomirim“, jer sam Purple u to vreme naprosto obožavao. Ipak, „Bela ptica“ je pesma po kojoj će biti upamćeni i sa kojom su bili najbliže da postanu prvoligaši, što im se, nažalost, nakon brojnih kadrovskih promena u bendu, nikad neće desiti.

4. MATHEWS SOUTHERN CONFORT – The Castle Far

Bend nastao iz grupe Fairport Convention čiji je i Jan Metjus bio član, snimio je tri albuma u sličnom folk-rock fazonu, a kao One Hit Wonder kratkotrajnu slavu stekao pesmom Džoni Mičel (koju su pre njih svirali i Krozbi, Stils, Neš i Jang) „Woodstock“. Meni se baš ta njihova verzija Vudstoka toliko dopala da sam (ko zna kako) ekspresno nabavio taj singl, koji mi je još brže na nekoj žurci neko ukrao. Posle par godina u Nemačkoj sam kupio i sva tri njihova albuma i – kad te neće, neće – baš samo ta pesma, zbog nikad tanjeg, a malo iskrivljenog, vinila, budući prva na ploči – preskakala je. No, na tim albumima je bilo još toliko divne i opuštajuće muzike, pa sam, jer „Woodstock“ je ionako planetarno poznat, na pomenutu kompilaciju stavio ovu ništa manje lepu pesmu, koja na pravi način oslikava muziku ove grupe.

5. MOODY BLUES – Melancholy Man

Grupa koju mnogi, nažalost, znaju i pamte gotovo isključivo po „Noćima u belom satenu“, i pored ogromne popularnosti šezdesetih i sedamdesetih, od kritičara je kasnijih decenija često potcenjivana zbog metafizičkih, epsko-fantastičnih i futurističkih tekstova i konceptulanih albuma, a u mom srcu je dugo uvek bila (i ostala) jedna od najomiljenijih. Pa mi je sa svih njihovih desetak albuma, kao i onih koji su samostalno (ili zajedno) radili Justin Hayward & John Lodge bilo teško da odaberem jednu (a da to nije „saten“) iz mnoštva predivnih pesama.

6. PROCOL HARUM – A Salty Dog

Slična priča mogla bi se odnostiti i na grupu Procol Harum koju, osim onih koji su je pratili tih šezdesetih i sedamdesetih godina, mnogi znaju samo po (evergreen) mega-hitu „A Whiter Shade Of Pale“, iako su na svakom od 12-ak regularnih albuma imali još pregršt ništa manje divnih pesama, kombninovanih sa sjajnom hard-rok svirkom. Zbog kojih su mi i tada i sada ostali kao jedna od najomiljenijig grupa. Pesma koju sam ovde „stavio“ je naslovna sa njihovog trećeg istoimenog albuma iz 1969. godine, a ja sam je još iste godine od drugara iz Nemačke dobio na singlu, sa B stranom „Long Gone Geek“. Da bi se taj „singl“ jedva dobacio do 44. mesta engleske top-liste, a njegova „poleđina“ se decenijama kasnije pojavila na „proširenom“ CD izdanju. Kada sam već sve albume Procol Haruma imao.

7. KING CRIMSON – Epitaph

Sećam se da sam se, kad sam „to“ prvi put čuo u KST-u, gde su takvu muziku puštali na početku, dok još niko ne đuska, morao odmah da idem do disk-džokeja (da li je bio Toma ili Mika to se baš ne sećam) i da pitam koja je to ploča. I da je u rekordnom roku nabavim. Da bi mi do dana današnjeg ostala kao jedna od desetak najdražih. A ova pesma me, osim melodičnošću, oduševila i distopijskim tekstom koji sam preveo i ponegde objavljivao. Naredni albumi ove grupe, posebno nakon odlaska Grega Lejka u ELP, sve su mi se manje sviđali, pa je blizu pameti da je upravo Lejk obojio ono što mi se na ovoj ploči i u ovoj pesmi najviše sviđalo, te ću njegov „rad“ sledećih decenija posebno „pratiti“.

8. EMERSON, LAKE & PALMER – From the Begining

Slično prethodnoj priči i pored fantastične svirke ove čuvene trojke i pomalo „preambiciozne“, a na momente i „nasilne“ (ne poričem bravurozne) svirke Kita Emersona na klavijaturama, ipak su mi se i kod njih mnogo više sviđale retke lagane stvari, pa sam na dve pomenute kompilacije, pored ovde pomenute, još „stavio“ i „Lucky Man“ koje je obe, na ovaj ili onaj način, obojio upravo Greg Lejk.

9. RARE BIRD – Simpathy

Nekako, uz dve prethodne, najbolje mi se nastavljao ovaj klasik „Retke ptice“ na koji sam, kad sam ga prvi put čuo u emisiji „Veče uz radio“ naprosto „odlepio“, pa i odnekud nabavio singl koji, ko zna zašto, nije imao omot. Pa sam ga, lepeći neke slike i praveći kolaž, sam napravio, sve dok PGP (sa „malim“ zakašnjenjem od godinu i više) nije izdao taj singl. A ja u međuvremenu već nabavio oba njhova albuma, iznenadivši se koliko su progresivni i koliko podsećaju na pomenuti ELP, ali su i melodičniji od njih. I, naravno, da su mi se takve grupe sviđale, valjda zato što sam u to vreme i sam imao svoju grupu i (nešto kao) svirao orgulje (uvek obožavajući zvuk Hamonda koji sebi nisam mogao da priuštim), pa sam uvek voleo i ovu pesmu, za koju sam svojevremeno čak napisao i prepev.

10. CURVED AIR – Melinda More or Less

Pošto mi je tih godina emisija „Veče uz radio“ bila jedan od najširih „prozora u svet“ iz nje sam saznao i za grupu Curved Air, preko njihovog prvog, opsenjujuće dobrog i originalnog, hita „Back Street Luv“. Koji ću uskoro nabaviti na singlu, a pošto ništa novo o njima potom neću čuti, osim da su bili marketinški prenaduvani i da nisu opravdali očekivanja. Tek koju godinu potom nabaviću i njihov „Best of“ album na kojem jedva da je nekoliko podnošljivih pesama, od kojih mi se pored pomenute najviše dopala „Melinda More Or less“, sa predivnim glasom Sonje Kristine koja će najduže i na kraju jedina ostati u bendu iz kog će mnogi odlaziti i u njega dolaziti. A „Melinda“ mi se toliko dopala da sam, ponadavši se da bi tu moglo biti još takvih pesama „morao“ da nabavim i album „Phantasmagoria“, sa kog je skinuta. I, preslušao sam ga samo jednom, jer uz mene prisutni u tom „preslušavanju“ nisu mogli da izdrže razna krčanja, struganja i slične muzičke perverzije kojima ovaj album obiluje. Ali je zato ova pesma ostala za sva vremena.

11. ROBERT PLANT – Moonlight in Samosa

Mada najmlađa pesma na ovoj listi, a stara je „samo“ 38 godina, našla se na prvom solo albumu Roberta Planta, nakon raspada Led Zeppelina, a posle smrti Džona Bonema koja je odagnala svaku nadu da bi se legendarni bend mogao ponovo okupiti u originalnoj postavi. Album „Pictures At Eleven“, izdat 1982. Suzy je kod nas objavio godinu dana kasnije, a ja ga, kao veliki fan Cepelina kupio manje-više po inerciji, preslušavši ga jednom-dvaput, neizbežno ga na njegovu štetu poredeći sa Cepelinima koje sam (valjda) očekivao, čak ne obraćajući pažnju ni na činjenicu da „tu“ sviraju Fil Kolins i Kozi Pauel, dok mi je ostatak benda ionako bio nepoznat. Baš kao i gitarista Robi Blant koji mi je baš u ovoj pesmi, izvinite na poređenju, zaličio na Džimija Pejdža. Kako će, u godinama koje su dolazile ova pesma meni „zaparati“ uši i postati mi jedna od često slušanih balada, neizbežna u nekim nakon toga pravljenim sentiš-kompilacijama, iskreno se ne sećam.

12. BLACK SABATH – Planet Caravan 

Jedan od razloga zbog kojih ću decenijama unazad tvrditi da su najbolje lagane stvari i balade snimili upravo najveći „razbijači“, bila je i ova pesma, iako u opusu Black Sabatha, koje svi znaju kao ortodoksni hard rock bend, ima još takvih ugodnih „izleta“. Njihov antologijski album „Paranoid“ u leto 1970. doneo je iz Holandije moj drug iz odeljenja Nikola Borenović, da bi mi, nakon što mi ga je više puta davao na slušanje, na kraju rekao – Ne moraš više da mi ga vraćaš – ali da se zna da je moj. Pa mu ga nikad i nisam vratio, iako mu ga svaki put ponudim kad se vidimo na godišnjicama mature. Na šta on samo odmahne rukom. A ja sam u međuvremenu nabavio još dva (nova) pošto mi se na svakom od njih „izliže“ upravo ova zaumna pesma. Koju sam slušao nebrojeno puta, najčešće u „opijenim“ stanjima, jedva uspevajući da se doteturam do gramofona da bih je ponovo pustio. Pa mi se od stalnog „repetiranja“ na svakom albumu baš ova nežna i tanana pesma „izlizala“ i upravo se na njoj ono krckanje, po kom su ploče „čuvene“, najviše čuje.

13. AL STEWART – A Small Fruit Song

Ovu pesmicu od jedva dva minuta, izvađenu sa njegovog trećeg albuma „Love Hronicals“ prvi put sam, kao i za samog Al Stewarta, čuo na glasovitoj kompilaciji „Fill Your Head With Rock“ (o kojoj ću nešto napisati neki drugi put), na kojoj su na trećoj strani dvostrukog albuma bili „poređani“ poete i akustičari, poput Leonarda Koena, Lare Niro, Toma Raša i drugih. Što će mi ubuduće biti putokaz za istraživanja u toj sferi. A Al Stewart će (za mene) potvrditi kultni status u trenutku kad je jedna emisija u „Veče uz radio“ (što je za mene tad bilo ko Sveto pismo) posvećena poetama u rokenrolu, a kao trojicu „glavnih“ predstavnika, uz Dilana i Koena „obradila“ i Al Stewarta. Koji će svetsku popularnost steći koju godinu kasnije anologijskom pesmom „A Year Of the Cat“ sa istoimenom pesmom.

14. LINDISFARNE – Meet Me On the Corner

Iako i ovu, poprilično zaboravljenu grupu, mnogi (ako je uopšte pamte) pamte po pesmi „Lady Eleanora“ koja bi, po karakteru ove kompilacije (lagane stvari i balade) ovde možda više legla, meni je iz njihovog opusa ipak najdraža i za njih rekao bih najkarakterističnija „Sretni me na uglu“, koja možda malo „lomi“ ritam, ali nikako ne umanjuje lepotu ove „zbirke“ pesama iz moje mladosti. Skinuta sa njihovog drugog albuma „Fog On the Tyne“ bila je i najveći hit ovog folk-rok benda.

15. STEELEY SPAN - All Around My Hat

Još jedna folk rok grupa koja vuče korene iz Fairport Convention-a, za koje ću, sav „zagnjuren“ u hard-rok, saznavati kasnije i post-festum njima obogaćivati svoju diskoteku. A kada sam ovu pesmu (iako potiće iz 19. veka i ima gomilu vezija pre toga) čuo prvi put morao sam „odmah“ da je „imam“, kako drukčije nego da kupim ploču. Srećom, ubrzo posle izlaska ovog albuma putovao sam u Nemačku i, ne nalazivši je na policama, u tamošnjim prodavnicama ploča imao poprilične muke sa prodavcima koji poslovično nisu znali dobro engleski (baš kao ni ja nemački) pa su mi uvek iznova iznosili albume grupe Steely Dan. I kad sam konačno uspeo da kupim ovaj istoimeni album iz 1975. uz tu „pričicu“ o njegovoj kupovini uvek bi se „nadovezao“ moj drug Sveta, uvek prisutan kad bih na raznim slavljima butao po pločama i puštao one koje nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, dodajući kako ih je on (slučajno se tu zatekavši) gledao uživo u Parizu. Na čemu sam mu oduvek „zavideo“.

16. DONOVAN – Atlantis

Jedan od mojih večitih ljubimaca i najpopularnijih rok-poeta i bitnika iz šezdesetih, u to vreme rame uz rame sa Dilanom, prolaziće kasnije i kroz hipi-fazu i za sobom ostavljati desetine predivnih pesama. Neću ih nabrajati (previše ih je) baš kao ni (velike) muzičare koji su učestvovali u snimanju albuma Barabajagal sa kog je i ova pesma. Tek, legenda kaže da je tu bio i Pol Makartni, dajući podršku „svirajući“ tambourin (daire), potvrđujući dugogodišnje prijateljstvo i obostrano uvažavanje Bitlsa i Donovana. A ja sam ovaj singl, zaboravivši to da pomenem u onom tekstu o prvom putu u Nemačku, kupio u leto 1968. i toliko puta ga slušao da sam ovu „recitaciju“ naučio napamet i (misleći da ću time ispasti pametniji i romantičniji) recitovao je „u uvce“ svakoj devojci sa kojom bih uz nju plesao. A ploču, naravno, toliko „istrošio“ da se od krckanja skoro ništa nije moglo čuti.

17. PYTHON LEE JACKSON – In A Broken Dream

Jedan od onih koje kao prateće muzičare u prethodnoj pesmi nisam pominjao bio je i Rod Stjuart koji je pevao prateće vokale, baš kao što je, pre nego što je postao slavan nastupao sa mnogima. Pa tako i sa ovom australijskom grupom, kroz koju je do tada, kao i u njenom engleskom periodu, prošlo dosta kasnije poznatih muzičara. Među njima i Rod Stjuart koji im nije bio dovoljno „dobar“ da ga uzmu za stalnog člana, ali je na albumu iz 1969. godine otpevao tri pesme, koje su, kao i ceo album, prošle potpuno nezapaženo (a Rod kao honorar za taj „nastup“ dobio nove presvlake za sedišta svog auta). No, kad je ubrzo posle toga postao planetarno popularan, ovaj singl izvađen je sa albuma kao singl, reizdat 1972. i postao svetski hit (prvi put sam ga čuo na Radio Luksemburgu) koji svi pamte po njemu. A da ime grupe skoro niko i ne zna. Taj sam album nešto kasnije sasvim slučajno nabavio, menjajući se (ne sećam se šta sam za to dao) sa Vojom, zaluđenim za bluz i soul, kome se ovo, odnekud zalutalo u njegovu kolekciju samo zato što se jedna od pesama na njemu zove „Blues“, nimalo nije sviđalo.

18. ROD STEWART – Reason To Believe

Što se mene lično tiče, iako sam ga, shvatiću to kasnije, slušao i ranije na više ploča, ali tada još nisam obraćao pažnju na detalje sitnim slovima zabeležene na koricama albuma, ime Roda Stjuarta sam prvi put čuo, naravno, opet u emisiji „Veče uz radio“ 1971. godine. Tada je, paralelno, budući i pevač grupe „Faces“, snimio svoj treći solo album „Every Picture Tells a Story“ (na kom ga dobrim delom prate Fejsisi) a Nikola Karaklajić i Peca Popović pesmu „Reason To Believe“ smestili na svoju „Grom listu“. Baš kao što sam ga i ja zauvek svrstao u svoje omiljene, redovno potom kupujući njegove ploče, na kojima je možda bilo i boljih pesama i većih hitova. Ali, kao „prva ljubav“ ova je nekako za sva vremena kod mene ucrtala posebnu sentimentalnu notu.

19. JETHRO TULL – We Used To Know

Iako je na jednoj od „Simply Beautiful“ kompilacija bila i „Living In the Past“, da ovde „stavim“ pesmu „We Used To Know“ odlučio sam se, opet, iz sentimentalnih razloga. Jer, ovu predivnu baladu je često tih šezdesetih i sedamdesetih (snimljena je ’69.) svirao moj drugar iz ulice Dragan Mauzer – Mačak, u to vreme jedan od boljih gitarista u Beogradu, kada bi se našli na nekoj žurci. Ili još češće, sedeći uveče na mojoj (zidanoj) ogradi, na travi pored ringišpila ili u drugim „open air“ situacijama. Gde smo mu se, koliko je ko znao, pridruživali (i kvarili) i mi „klinci iz kraja“; Fole sa ritam gitarom, ja sa usnom harmonikom ili melodikom i svi prisutni kao prateći vokali (voleo bih kad bih to danas mogao da čujem, da je snimljeno, kao što nije). A Mačak, stariji od mene četiri godine, je već odnekud imao i taj „Stand Up“ album, sa od kartona napravljenom siluetom benda koja, kad se otvore korice „ustane“, što me je u to vreme fasciniralo. Nemalo sam bio razočaran posle nekoliko godina kad se „Jugoton“ setio da izda tu ploču, sa običnim omotom i bez, za mene tog tako važnog detalja. Pa i to što ću se sa njim posle toga nešto menjati za taj omot, u koji ću umesto njegove preorane smestiti onu Jugotonovu ploču ipak „nije bilo to“. A da li je sličnost ove pesme sa sedam godina kasnije snimljenom „Hotel Kalifornija“ slučajna, procenite sami.

20. BLACKMOR’S NIGHT – Streets of London 

Kako svako pravilo ima i izuzetak, na ovu „Beautiful“ kompilaciju sam za ovu priliku dodao pesmu koje na onim „izvornim“ diskovima nema, iz prostog razloga, što tada nije ni postojala u ovoj verziji, a i zato što je jedina „skinuta“ sa CD-a. Mada je u izvornoj verziji (Ralf Mc Tell) imam na kompilaciji „Poets & Troubadurs“ (o kojoj možda nekom drugom prilikom), pored brojnih sjajnih verzija ove pesme, da stavim baš Ričijevu, osim što je iskonski lepa, doprineli su i još neki „detalji“. Jer, osim Džimija Hendriksa, kome niko pametan ne može osporiti titulu najboljeg gitariste ikada, uz još dvojicu-trojicu sa kojima bi podelio to mesto, Riči Blekmur je moj gitaristički heroj još od vremena kad sam „sekao vene“ za Deep Purple. Dalje ne bih obrazlagao. To što radi poslednjih godina sa svojom suprugom Candice Night (otud i ime benda) naprosto je predivno i potpuno različito od svega po čemu ga znamo. I mada sam ga gledao i 75. godine sa Parplom u Pioniru, na koncertu koji me baš i nije oduševio, nastup ove grupe u Domu sindikata pre desetak (ne znam tačno koliko) godina zauvek će mi ostati u sećanju kao jedan od najboljih koncerata, a njihovi albumi otada nešto što sa nestrpljenjem iščekujem (posle pet godina „pauze“ novi je najavljen baš za ovu godinu).

Na kraju, ako ste imali strpljenja da sve ovo „preslušate“, ako je neko među ovih 20 pronašao bar jednu „novu“ pesmu i neko „novo“ ime koje će „istraživati“, onda je i ova lista imala smisla. Uz napomenu, da je ovo samo jedna takva lista, da ima još stotine predivnih pesama (za mnoge čak i lepših) koje smo ovoga puta „preskočili“. A nadam se da ni uredniku ovog sajta neće biti „teško“ da ovo muzički „ilustruje“, i da će u tome bar malo uživati. Svakako ne toliko koliko sam ja uživao vraćajući se u neka muzički lepša vremena i mladost.

A pišući ovaj tekst, usput sam na Yuo Tube-u proverao- imaju li i koju verziju svake od ovih pesama i neizbežno čitao među hiljadama postojećih komentara, od kojih su mi mnogi mamili suze u oči. Ovde ću pomenuti samo jedan od njih u kome neki 64-godišnjak, slušajući ponovo neku od ovih pesama, kaže da mu nije žao što je „mator“ i da ne bi pristao da bude mlađi kada bi mu neko to ponudio. Jer, u tom slučaju ne bi proživeo neka lepša vremena i ne bi znao za svu tu divnu muziku koju je u njima slušao.