Imao sam petnaest godina, završio osnovnu i upisao elektrotehničku, kada sam za letnji raspust između osnovne i srednje škole, te revolucionarne `68. godine, iako ta „gibanja“ nisam ni osetio, niti sam o njima tada išta čuo, prvi put otišao kod oca u Nemačku. Iako baš nisam imao predstavu o tome šta me tamo u tih dvadesetak dana očekuje, znao sam samo da ću se sigurno vratiti sa gomilom novih singl ploča (jer gramofon za one velike još nisam ni imao). I, to mi je bilo i najvažnije.

Piše: Duško Antonić

Moj Veljko radio je kao pekar u Šveningenu, blizu granice sa Švajcarskom i Bodenskog jezera, do kog ćemo jedan dan i skoknuti na izlet, tek da sam i tamo bio, a sa mnom je išao i moj tadašnji i sadašnji drug iz ulice Ivan Georgiev koji će za nas „iz kraja“ zauvek ostati Ivac, čiji je Ćira takođe radio u pekari, ali nekoliko ulica dalje. Vodio nas je neki ćaletov drug Vlada, a putovali smo vozom, dan i noć do Štutgarta, gde su nas sačekali naši i s kolima još stotinak kilometara odvezli do lepog gradića koji je već bio poznat po tome što je u njemu osnovan prvi Klub Jugoslovena u Nemačkoj. U kom je moj otac bio jedan od osnivača.

I moj i Ivcov ćale živeli su tada u sobama iznad svojih pekara, zajedno sa još nekim gastarbajterima koji su tu radili, a sa nama u sobi bio je još jedan Hrvat i jedan Turčin i, suprotno uvreženim stereotipima o „vekovnom neprijateljstvu“, dobro su se slagali. No, pošto su radili po ceo dan i kako im „stan“ i nije bio podesan za neki društveni život, nekoliko sati do odlaska na spavanje provodili su, a i mi sa njima, u kafani „Phauen“, tri četiri kuće od Bekera, kod kog je moj ćale radio. Iako su je držali Nemci, pa se čak ne sećam da je iko od posluge govorio naš jezik, ta kafanica je bila poznata kao „jugoslovenska“ i bila je zborno mesto svih iz Juge, kako su ne bez ponosa nazivali tadašnju domovinu. Tu smo obično nešto i večerali, nakon čega sam, na insistiranje moga oca, a posle malog femkanja, mogao da popijem i jedno pivo, dok sam se najčešće nalivao nečim što se zvalo „špeci“ i u stvari bilo miks neke njihove Kole i Sinalka.

Nekoliko sati u istoj kafani, sa manje-više istim društvom, koje bi posle nekoliko tura počelo da nas zamara svojim pričama, bilo bi nam više nego dosadno, da u „Fauenu“ nisu postojali i automati za kockanje u koje sam nekoliko puta ubacio po dvadeset feninga. I, pošto ništa nisam dobio manuo sam se te zabave, jer bilo je i nekih drugih zanimacija na koje sam morao da raspodelim svoj neveliki džeparac. Bio je tu i nekakav džuboks u kom ničeg interesantnog za nas nije bilo, nego su, otprilike pola-pola, bili naši narodnjaci i nemački šlageri, među kojima i Ivo Robić i neki Bata Ilić, sa pesmama na nemačkom, koje sam, tek da nešto biram, po jednom pustio i na kraju i od toga odustao. Jer, u neko doba, među polupijanim Jugovićima, sve i da sam hteo, teško da bih uspeo da „izlicitiram“ svoju, među pesmama koje su oni hteli da čuju. A, u tom džuboksu ionako nije bilo ničeg za nas klince – rokere.

U drugoj prostoriji kafane, očito predviđenoj za povremene svadbarske i slične bankete, bila su smeštena dva savršena i sjajna stola za stoni fudbal, kakve do tada, a ni otada, kod nas nikad nisam video. Tu se skupljala mlađa gastarbajterska ekipa momaka od dvadesetak godina, među kojima i nekoliko pravih majstora ove igre, kakve takođe nikad potom nisam sreo. Najčešće su igrali u lovu, po deset maraka partiju, u parove ili pojedinačno, a Ivac i ja smo bili srećni što uopšte tu njihovu igru možemo da gledamo. Povremeno su nas, u predahu između ozbiljnih partija, puštali da i mi odigramo po neku, dajući nam pritom i stručne savete, od kojih je prvi bio da ne „mlinarimo“, odnosno da ne okrećemo nasumice igrače, vrteći bez veze ručke „kud puklo da puklo“, pa sve do toga kako da „driblamo“ iz zgloba sa ona tri napadača i slično. Najveću čast, međutim, ukazivali su nam kad bi nas, ako neko trenutno nije imao partnera, pozivali da igramo sa njima u paru, dajući nam, uz povremene instrukcije, golmana i dva beka ispred njega, da igramo odbranu.

Stoni fudbal postao nam je tada omiljena zanimacija, pa i mnogo više od toga, jer Ivac i ja smo i danima potom, ne znajući gde ćemo sa sobom, posle šetnje gradom i pre podne svraćali u „Fauen“ i tamo sate provodili igrajući stoni fudbal. Kako je jedna partija koštala dvadeset feninga, pošto smo bili sami u prostoriji u koju niko živi preko dana nije ulazio, dosetili smo se da u gol uguramo neke tek oprane kuhinjske krpe, koje su tu na jednom od stolova bile pedantno naređane, tako da lopta nije mogla da ode „u rupu“, a mi smo, ne bez strepnje da ćemo biti otkriveni, ceo dan igrali, plativši samo jednom.

Osim što smo dva puta išli na gradski bazen, koji takođe nije bio jeftin da bismo to zadovoljstvo sebi svakodnevno mogli priuštiti, dobar deo vremena provodili smo u prodavnici ploča koja je bila smeštena na spratu robne kuće „Herti“ u centru grada. No, kako smo već prvih dana, potrošili sve pare, kupivši po nekoliko singlića od po pet maraka, to zadovoljstvo, po sistemu „nemoj gladan buljit` u pečenje“, bilo nam je sve manje atraktivno.

I tako, kad smo posle nekoliko dana ostali bez para, oslanjajući se na mršavi dnevni džeparac od nekoliko maraka, Ivac mi u „Fauenu“ reče da mu je ćale našao posao kod njega u pekari za trideset maraka dnevno i da ću sutra morati sam da bazam po gradu.

Sam sa sobom da igram stoni fudbal više nisam mogao, sam da idem na bazen takođe mi nije bilo primamljivo i jedino što sam mogao bilo je da odem u „Herti“ i tamo koliko-toliko vremena provedem gledajući i, što je bila pogodnost koju do tada nismo koristili, slušam ploče. Jer, tamo su za nekim pultom stajale slušalice i ploču koju bi odabrao mogao si da daš prodavačici koja bi je stavila na gramofon, a kroz slušalice, koje sam tada prvi put, zapanjen kristalnim kvalitetom zvuka u kom se čuje svaki ton, stavio na uši, otvarao mi se čitav jedan novi svet zvukova i harmonija kakve do tada nisam mogao ni da zamislim.

Imao sam petnaest godina, još sam bio tek iždžigljali klinac i nekako mi je bilo neprijatno da tu na tom mestu preslušavam na desetine ploča, što bih inače voleo i odatle se ne bih odlepio, pa bih stidljivo, jednu po jednu, doneo nekoliko njih, plašeći se da mi u nekom trenutku ne kažu da je dosta, jer bi mi onda bilo neprijatno i da tu dolazim, čime bih izgubio i to jedino raspoloživo mesto za „provod“. Zbog toga bih svakog dana, nakon pet-šest preslušanih singlova, jedan od njih i kupio, dajući za njega i bukvalno poslednju marku iz džepa. Tako sam tog leta nakupovao neke od meni i dan-danas najdražih ploča, s kojima sam, a da to ni sam nisam primetio, vrlo očito iz nekih tinejdžerskih hitića skliznuo u neku drugu, težu i ozbiljniju muziku, za koju je kod nas u to vreme počeo da se koristi termin „andergraund“, što ću tek kasnije saznati i shvatiti. Elem, iako sam već bio čuo za njegov „Hej Džo“ tog leta u Šveningenu kupio sam singl Jimi Hendrix Experiens-a, na kom su, podjednako mi se sviđajući, bile pesme „Gypsy Eyes“ i „Crosstown Trafic“; „Sunshine Of Your Love“ grupe Cream; kao i „Hello World“ grupe Tremeloes; „There’s a kind of Hush“ Hermans Hermits-a i drugih grupa koje sam i do tada znao i voleo. Nemajući dovoljno para da svaki dan kupim bar po jedan, u jednoj od kutija koje su stajale dole na podu, pronađoh singlove koji su bili na rasprodaji i koštali po marku. I, tu je već moja mogućnost manipulacije sa slušanjem i kupovanjem bila proširena, tako da sam mogao i da preslušavam i da kupim više ploča. A kako su u toj kutiji uglavnom bile meni potpuno nepoznate grupe, među njima su mi pravo otkrovenje bili neki Ruperts People (pesma „Reflections of Charles Brown“) koje sam, kao raritet (koji inače, što ću tek kasnije shvatiti, neodoljivo podseća na Procol Harum) a koji samo ja imam, često izvlačio k’o keca iz rukava među starijima koji „sve imaju i sve znaju“. Tu negde na rasprodaji našao sam i ploču nemačko-engleske grupe Lords sa pesmom (čijeg se naziva ne sećam, niti ploču mogu da pronađem meću hiljadama, svuda po kući raspoređenih, singlova) koju su godinu dana pre toga svirali na Splitskom festivalu. A gostovali su tada i u Beogradu, na koncertu na kom nisam bio, i, oni su mi kasnijih godina, pri mojim ponovnim dolascima u Nemačku, postali neka polu-omiljena grupa. Jer bih svaki put kupio i neki njihov singlać, valjda podsvesno želeći da imam i nekakvu rok-sliku zemlje u kojoj su oni u to vreme bili najpopularniji bend (tek kasnije saznaću nešto više o Kraut rocku – ali to je već neka druga priča).

Moj svakodnevni provod u „Hertiju“ trajao je sat-dva, nakon čega bih, ne znajući gde ću sa sobom, prošetao do pekare u kojoj je Ivac, što sam kroz otvoren prozor sa ulice mogao videti, ređao nekakve jagode ili maline na kolače koji su se tu pravili, a koje je po sopstvenoj izjavi „mogao da jede koliko hoće, da su mu se već smučili“, tako da sam rešio da kako znam i umem, koliko zbog dosade, još više zbog para koje sam želeo da sam zaradim, ubedim oca da i meni nađe neki posao. I odmah sam istog dana izvršio na njega „pritisak“, tako da je glavna tema boravljenja u „Fauenu“ te večeri bilo pronalaženje nekog posla za mene. U diskusiju su se, uz turu po turu, uključili i svi prisutni, dok priču nije presekao neki Marjan, u to vreme predsednik Kluba Jugoslovena, koji je na sebe preuzeo obavezu da mi nađe posao.

Tako je i bilo, i već sutradan uveče rečeno mi je gde i u koliko sati ujutro da odem da radim. Pun iščekivanja, očekujući valjda po inerciji i sam nekakve jagode, maline i kolače, u zakazano vreme pojavio sam se na jednom parkingu nedaleko od našeg stana, gde me je čekao veliki kamion i kombi za prevoz radnika, kojih je bilo pet-šest, sve nekih podebelih grmalja od po sto i kusur kila, u odnosu na koje sam ja, iako visok ali duplo lakši, bio kao trščica. Njihovi podsmešljivi komentari i pipanje mojih mišića pritom nisu mi slutili na dobro.

Ispostavilo se da je to bila neka špediterska firma specijalizovana za selidbe i mi smo toga dana, radeći deset sati, iz stana u stan, preselili dva domaćinstva, noseći starinski ko tuč težak nameštaj od punog drveta i klavire, niz i uz uske vijugave drvene stepenice još starijih zgrada.

Trudeći se da ne zaostajem za fizički mnogo jačim i iskusnijim špediterima, koji su se ispočetka čak i bunili kada bi me nekom od njih dodelili da u paru nosimo teške stvari, ja sam iz sebe izvlačio poslednje atome snage. Što su valjda i oni osetili, toliko da se ono početno zajebavanje postepeno čak pretvaralo u neku vrstu divljenja, pa su me, kad bi se prešlo na pojedinačne pakete, sa posuđem i drugim kućnim drangulijama, čak i štedeli, dajući mi da nosim uvek one najlakše kutije i džakove sa nekim krpama.

Bilo kako bilo, odmah tog dana, na kraju posla, u kasno popodne, ja sam dobio svojih teško zarađenih trideset maraka, automatski ih u glavi pretvorivši u šest novih singlaća, računajući pritom i koliko ću ploča, tako radeći, do kraja „odmora“ moći da kupim. Kao što sam, uostalom, dobar deo svog života sve svoje „prihode“ i „rashode“ preračunavao u ploče.

Iako se dobro sećam koliko sam te večeri bio umoran i iscrpljen, ne znam kako sam izgledao, ali to mora da je bilo slikovito, jer je moj otac, čim me je ugledao, a još više kad je čuo šta sam tog dana radio, rekao:
         – E, nećeš više! Nisam te ja ovde doveo da crkneš.

I još se posvađao sa Marjanom zbog posla koji mi je našao, na šta je ovaj, izvinjavajući se, obećavao da će mi za dan-dva naći nešto lakše, za šta moj Veljko više nije hteo ni da čuje. Ali mi je zbog toga narednih dana povećao džeparac, zabranivši mi da ga trošim samo na ploče.

Osetivši, valjda, negde i sam kako se pare teško zarađuju, a ozbiljno shvativši naredbu „ne samo na ploče“, ja sam narednih dana, tu i tamo, obilazio, odnosno više na policama iznetim na ulicu ispred prodavnica odeće, tražio i nalazio neke majice i košulje na rasprodajama, po marku-dve, a Veljku prijavljivao da sam ih platio višestruko skuplje. Ostatak sam, naravno, trošio na ploče, kojih će na kraju već biti pedesetak. Čak sam ih i krio da otac ne vidi, što će kasnijih godina biti redovna pojava ne samo od roditelja, nego i od žene, koja je i sama volela i muziku i ploče, ali nije baš uvek imala „dovoljno“ razumevanja za moje „preterivanje“. I još sam, pre pakovanja za povratak, da ćale ne primeti gde su otišle (sve) njegove pare, deo ploča dao Ivcu, koji je u svemu celog života uvek bio umereniji od mene, da ih on, kao da su njegove, prenese do Beograda.

Tog leta nakupovao sam gomilu sjajnih ploča zbog kojih sam, jer to se brzo pročulo i dalje od moje ulice, postao čuven kao „klinac sa najboljim pločama od Cvetkove pijace do Malog Mokrog Luga“.
Ipak, ako bi me neko i tada i sada pitao koja mi je od tih ploča najdraža, bez razmišljanja bih rekao da je to „Race With the Devil“ grupe Gun.

Za ovu fantastičnu trojku, iako su postojali i ranije, do tada, moram da priznam, ništa nisam čuo, a i to što sam tada kupio njihovu ploču desilo se posve slučajno.

Preslušavajući jednog dana ploče u „Hertiju“, naime, neki momak pored mene slušao je ploču koja, što do tada takođe nisam video, nije bila crna nego na šarenom vinilu psihodeličnih boja. Već sam izgled ove ploče zainteresovao me je da je i sam čujem, iako sam već bio spreman da je kupim kao kuriozitet s’ kojim ću se potom puvati po kraju.

Ono što sam, međutim, čuo već s prvim akordima, blago je reći nadmašilo je sva moja očekivanja i ja sam naprosto bio šokiran celom pesmom, rečima i harmonijama, a od svega najviše vrištećom gitarom i solom po kom će se godinama potom meriti gitaristi – deleći se na one koji mogu i one koji ne mogu da ga odsviraju, pa smo, preslušavajući do besvesti ovu „stvar“, čak i tipovali ko bi od naših gitarista koje smo znali u to vreme to mogao a ko ne, ni malo se ne ustručavajući da ih, ako bi se negde našli u njihovom društvu, to i pitamo. A, osim tog (još dugo potom čuvenog) gitarskog solo-a, možda još čuvenije i raširenije bilo je podražavanje đavolskog smeha koji se u finalu ove pesme mogao čuti, pa se to toliko proširilo da su se tako „na silu“ smejali i mnogi koji o „trci za (sa) đavolom“ ili o grupi Gun pojma nisu imali.

Nekoliko godina kasnije, ne sećam se kako, nabavio sam i poljsko izdanje albuma grupe Gun, koja tada već više nije postojala, jer su se, nakon raspada najčuvenije rok-trojke svih vremena, grupe Cream, braća Paul i Adrian Gurvic udružila sa njihovim bubnjarem Džindžerom Bejkerom, stvorivši takođe fantastičnu Baker Gurviz Army.

„Trka sa đavolom“ ili „za đavolom“ kako je takođe prevođena, ne samo da je do danas, kao i sama grupa, zadržala kultni status, nego je i inicirala celu jednu tematsku liniju u tadašnjem hard-roku, koju će potom slediti Black Sabath, Black Widow, Lucifer’s Friends i mnogi drugi, što će opet izroditi i čitave nove pravce u hevi-metalu.

Ali to je već neka druga priča.