Posle ukupno četvrte u svetu izvedbe „Kose“, Beograd je bio i šesti grad u svetu u kom je izvedena rok-opera „Isus Hristos Superstar“. Dvadeset pet godina kasnije lansirana parola „Beograd je svet“, u vreme protesta `96/97. godine tada nam nije bila potrebna, jer sa BITEF-om, FEST-om, jakom rok-scenom i svekolikom pažnjom koja se pridavala kulturi uopšte, a posebno rok-kulturi (kako to danas gorko zvuči) Jugoslavija je tada išla u korak sa svim svetskim kulturnim trendovima, mnogo više nego što bi se to od jedne nevelike socijalističke zemlje moglo očekivati. A što je u svemu najzanimljivije, uopšte toga nismo ni bili svesni – jer nam se to nekako podrazumevalo.

Piše: Duško Antonić

Ponajviše zahvaljujući Bitlsima i nekoj do tada skrivenoj energiji i kreativnosti, rok-muzika, rok-kultura i kultura uopšte su krajem šezdesetih godina doživeli do tada neviđeni procvat, nametnuvši se kao pokretačka snaga i nešto što, iskreno smo u to verovali, može pretvoriti svet u lepše mesto za život. Osetivši neku do tada zapretenu snagu svekolikih talenata i sami rok-muzičari počeli su da osvajaju prostore u kojima do tada nisu ni sanjali da će biti. Veliku ulogu u svemu tome odigrao je mjuzikl „Kosa“ (o kome sam već pisao na ovom portalu), odškrinuvši vrata i za razne druge multimedijalne projekte u čijoj je osnovi bio rokenrol. Krajem šezdesetih, gotovo u isto vreme, grupa Who pravi svoju rok-operu „Tomi“, koja će, uz dupli album i nekoliko sa njega skinutih hit-pesama izdatih na singl-pločama, doživeti svetsku slavu nešto kasnije sjajnim filmom Kena Rasela. Jedna od najkvalitetnijih grupa iz šezdesetih – Kinks snima u to vreme rok-operu „Artur“, koja doduše neće postići takav komercijaln uspeh, ali će dobiti superlativne kritike i biti svrstana među najuspešnije albume svih vremena.

Istovremeno, još uvek ni približno tako popularna, grupa Deep Purple skreće na sebe pažnju zajedničkim nastupom i živim albumom sa Londonskim simfonijskim orkestrom, što će nakon njih, sa filharmonijom iz Edmontona, učiniti i Procol Harum, a kasnije i mnogi drugi.

Negde u to vreme, krajem šezdesetih, Endrju Lojd Veber i Tim Rajs prave rok-operu „Isus Hristos Superstar“, koja svoju premijeru prvo doživljava na dvostrukom albumu izdatom u Londonu, na kom naslovnu ulogu peva niko drugi do Jan Gilan, pevač grupe Deep Purple i …za mene sedamnaestogodišnjaka, podjednako oduševljenog njihovim albumom „“In Rock“ kao i Gilanovim pevanjem, reklama te ploče objavljena u „New Musical Express“-u biće jasan putokaz da taj album pod hitno moram da nabavim. Popularnosti ove ploče, još uvek bez viđene inscenacije rok-opere, doprineće tada i brojni protesti raznih klerikalnih organizacija koje su, nazivajući ga blasfemijom, imale primedbe na ovaj ili onaj detalj u njoj prikazanog Isusovog života, a pre svega to što nije prikazan kao Bog nego kao običan čovek, koji se, sticajem okolnosti „u pravom trenutku našao na pravom mestu“. Nezadovoljna su bila i razna jevrejska udruženja zbog vekovne priče o tome kako su, zajedno sa Judom, izdali Hrista, kao i mnogi drugi.

No, živeći u državi u kojoj su na vlasti komunisti, među kojima je decenijama, kao veliki idealista bio i moj otac, u kojoj je religija proglašena za „opijum za mase“, a svako ko je religiozan bio „verski zatucan“, ta dimenzija ove priče uopšte me nije zanimala, iako se u suštini odlično uklapala u marksističko tumačenje sveta – o kome ja tada još uvek pojma nisam imao. Mene je, međutim, interesovala samo muzika, a ona je već i pre same kupovine albuma, počela da dopire do mojih ušiju kroz sa njega skinute hitove, poput naslovne teme „Superstar“ ili balade „I Don’t Know How to Love Him“, koju je pevala Ivon Eliman, zanimljivo, jedina koja je Mariju Magdalenu tumačila u tri prve i najznačajnije izvedbe: na ploči, na prvom američkom koncertnom izvođenju i prvom scenskom izvođenju na Brodveju. Iako su dve pomenute pesme izdvojene kao hitovi koji su imali svoj nezavisni život, meni se na ove dve long-plej ploče (koje sam, naravno, odmah nabavio, u luksuznom boks-setu sa knjižicom od dvadesetak strana i svim mogućim detaljima i fotografijama učesnika) bukvalno sve sviđalo i do besvesti sam okretao i u kontinuitetu slušao sve četiri strane, već napamet znajući sve reči i razumevajući ceo tekst.

A upravo taj tekst i njegova ovozemaljska i ljudska, da ne kažem „marksistička“ dimenzija, verovatno su bili razlog da se prve verzije „Isusa“ u Evropi pojave u zemljama tadašnjeg socijalističkog „lagera“, i to u Mađarskoj, kao koncertno izvođenje rok-grupe Korong i potom kao inscenacija u Litvaniji, koja je tada bila deo Sovjetskog Saveza. Tek potom je usledila londonska premijera u Palas teatru, pa australijska i švedska u kojoj je, kao kuriozitet, Mariju Magdalenu igrala Agneta Faltskog, kasnije slavna pevačica grupe ABBA.

Kao ukupno šesta scenska verzija u svetu „Isus Hristos Superstar“ je na sceni Ateljea 212 premijerno izveden 23. juna 1972. godine predstavom koja je zvanično krštena kao „pretpremijera“ i direktno prenošena na Drugom programu Televizije Beograd. Na ovom mestu teško bi mi bilo ukratko objasniti kakva je to senzacija za to vreme bila, da se jedna takva, u osnovi izrazito rokerska, predstava direktno emituje na televiziji (još bi teže bilo objasniti kakav je to tehnički poduhvat bio za televiziju Beograd). Moj drug Ivac (Ivan Georgiev) je to izvođenje, onako kakve su mu bile tehničke mogućnosti, sasvim solidno, preko mikrofona, snimio svojim kasetašem i, kako je pedantan, verujem da ga još uvek ima i da je to, vrlo moguće, i jedini sačuvani audio-snimak ove predstave, itekako značajne i za našu rok-istoriju. Jer, u njoj je naslovnu ulogu igrao tadašnji pevač Korni grupe Zlatko Pejaković, Judu je igrao u to vreme ništa manje popularni Zlatko Golubović, a Mariju Magdalenu Azra Halilović. Uz doajena naše zabavne i džez muzike Tihomira Petrovića koji je igrao Kajafu, Branka Milićevića – Kockicu koji je igrao Pontija Pilata (i za tu ulogu pobrao superlativne kritike), Ljubišu – Baju Bačića koji je igrao Iroda i čitav niz aktera u ovoj mnogočlanoj ekipi koji će kasnije biti značajni protagonisti našeg kulturnog života, neke od svojih prvih rokerskih koraka na javnoj sceni u ovoj kultnoj predstavi napravila su i buduća značajna imena jugoslovenske rok-scene. Poput Snežane Jandrlić (kasnije pevačice Suncokreta), kantautora Srđana Marjanovića i Bore Đorđevića, kome su čak u programu pogrešili ime, prekrstivši ga u Branislava.

Slušajući sad već uporedo onu prvu i našu verziju, dočekao sam i vest o snimanju filma koji je režirao Norman Džuison, postigavši sa njim veliki svetski uspeh, a da taj film godinama neće doći u naše bioskope. Ja sam ga, srećom, gledao u Nemačkoj 1975. prvi put kad sam tamo otišao sa mojom tadašnjom novom devojkom, a danas suprugom Zo(r)kom, podjednako fasicirani oboje (ona koja nije ni gledala pozorišnu verziju) samim filmom, ali i bioskopom u kom smo ga gledali u uslovima u to vreme nezamislivim za nas.

Ovaj film je bio još slobodnije tumačenje priče o Isusu u kojoj je on samo tumač glavne uloge u ekipi glumaca koji dolaze u Izrael da snimaju film o životu Isusa Hrista, a koji sticajem okolnosti, da ne prepričavam sadržaj, na kraju priče (snimanja) strada, dok se ostali članovi ekipe pakuju i vraćaju odakle su i došli. Uz nekoliko naknadno komponovanih pesama za potrebe filma, muzika je bila još modernije i još rokerskije urađena, tako da sam, već odavno u mašini zvanoj „Isus Hristos Superstar“, morao da nabavim i dupli album sa ovim soundtrack-om, koji ipak, ma koliko mi se sviđao, neću slušati toliko kao onu prvu, pa čak ni kao našu verziju.

Godinama potom, pričajući o ovom filmu onima koji ga nisu gledali, a u našim bioskopima pojaviće se u trenutku kad ga je već bilo moguće nabaviti i na presnimljenim VHS video-kasetama, kroz priču o njemu govoriću u stvari o utiscima koje je tada, uz sav prethodni „minuli rad“, ostavio na mene, nikad potom ne uspevajući, kad sam ga konačno ponovo gledao, da ponovim onu prvu zaljubljenost i oduševljenje.

I, da ovu priču, napisanu pre nekoliko godina, završim na najlepši mogući način, nakon njenog objavljivanja u knjizi, od Ivca sam na poklon dobio na CD prebačenu našu verziju ove čuvene rok-opere. Koju, verujem (bio bih iznenađen da nije tako – jer to liči na nas), da ni Atelje 212 nema u svojoj zaostavšini. A u kom je, ova predstava sa sve pomenutom televizijskom premijerom igrala „samo“ godinu dana, ukupno 19 puta (uz jedno gostovanje u Rijeci), od kojih sam ja, devetnaestogodišnjak, gledao samo jedno izvođenje, nadajući se da ću to zadovoljstvo ponoviti. Iz više razloga, koje je lako pretpostaviti: za Atelje ogroman 40-člani ansambl i skupo izvođenje svake predstave koje se nije moglo „naplatiti“ kroz ulaznice, problemi sa gostujućim glumcima-pevačima, a pogotovo sa Zlatkom Pejakovićem koji je tada sa Korni grupom bio na vrhuncu popularnosti i stalno „zauzet“, a manje-više i sa ostalim, sve popularnijim imenima, predstava je igrala samo „jedno leto“. A da od nje ostane samo trag u sećanju i ovaj Ivcov snimak na reporterskom kasetofonu.