Bejah samo jednom u Splitu. Ima tome bezmalo četiri decenije. Sasvim malo, apsolutno nedovoljno, da se upozna jedan grad. Ipak, pripadam onoj generaciji koja je zahvaljujući muzici, slovila za građane sveta.
Piše: Goran Živanović
Pripadam onima koji su mnoga mesta globusa „videli“, a da ipak nisu prošetali tim ulicama. Ili su to učinili mnogo kasnije, kada to i nije više bilo toliko važno. Pa čak i poželjno.
Mi smo te gradove prepoznavali po muzici koja je dolazila iz njih. Za njih smo je neraskidivo i trajno vezivali.
Svakako, prvi grad koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji poprimao oblike kulta, jeste Luksemburg.
Pogađate, zbog tamošnje radio stanice i programa koji je u periodu od 19 do 3 sata nakon ponoći, emitovan na engleskom jeziku.
Ovde su se tokom šezdesetih godina prošlog veka plele čitave bajke o toj radio stanici.
Ipak, da ste u tom periodu posetili Luksemburg, bili bi više nego razočarani.
Legendarni radio bio je smešten u neuglednoj sedmospratnici, koja je bila nalik na neku kulu načičkanu antenama.
Zato je ponekad potrebno ne dirati san. Ostaviti ga onakvog kakvog ste ga i sanjali. Naravno, ako je to ikako moguće.
Mnoge gradove „upoznali“ smo zahvaljujući muzici. London, San Francisco, Amsterdam… Ili smo bar mislili da smo ih upoznali.
I tako sam ja sredinom sedamdesetih zavoleo Split. A zavoleo sam ga zbog grupe More. Zbog njihovog prvog albuma, čarobnog glasa Meri Cetinić, snenih flauta i možda prvih ambijentalnih instrumentala na ex YU prostorima. I zbog Slobodana M. Kovačevića koji je odlučio da mu je dosta „tike-tike-tačke“ muzike, pa je pošao baš u Split da radi pravu stvar.
I uradio je, nema dileme. „On je moj bol“, „More“, „Jutro“… kakav skup sjajnih naslova.
Nešto kasnije zasimpatisao sam i ono što su radili momci koji su bili okupljeni oko splitskog studija „Tetrapak“. Pogađate, u pitanju je grupa Metak.
Čvrst zvuk, vesele pesmice – „Ona ima svoju dragu mamu“, „Da mi je biti morski pas“, ali i one koje su pretendovale ka malo ozbiljnijem izrazu – „Rock ‘n’ roller“, „Split At Night“…
Ne kažem da mi nije prijalo i ponešto od onoga što je radio Oliver Dragojević, nakon što je napustio grupu More.
Kada se pojavila grupa Osmi putnik, već sam bio u jednom sasvim drugom „muzičkom filmu“, tako da sam za pesme tipa „Lutko moja, takav sam ti ja“, u tom trenutku bio apsolutno prestario.
No i to je imalo svoj smisao.
Smisao, u kome je Zlatan Stipšić Džibo evoluirao u Gibonnija.
Međutim, ako ima ljubavi na prvi pogled koja me vezuje za Split, onda je ona oličena u grupi Stijene i Zorici Kondži.
To je bilo to. Beskompromisno i sasvim iskreno.
Svakako da bih mogao nabrojati još toga.
Mogao bih, ali čemu?
Često sam se pitao da li je gore ako precenjuješ svoje, a nipodaštavaš tuđe, ili možda obrnuto? Ako omalovažavaš svoje, a favorizuješ tuđe.
Nekako sam oduvek u tome video suštinsku suprotnost između Splita i Beograda.
Split je npr. veličanstveno ispratio Olivera Dragojevića. Način na koji se Beograd oprostio od „Lole nacionale“, više je nego sraman.
U isto vreme, u Beogradu su oduvek bili zanimljiviji oni koji dolaze sa strane, često i na sopstvenu štetu. Split koliko vidim, ne podnosi nikog ko nije od njihove „plave krvi“.
Iskreno, tužno je i jedno i drugo. A još je tužnije što je sve manje onih koji u moru svih ovih sumornih vesti, nađu za shodno da dignu glas protiv laži, bahatosti, prostakluka.
I na kraju, svakako ono najtužnije: odsustvo svakog stida danas, stvarno je više nego poražavajuće. I zbog toga ono što je napisao Zlatko Gall, povodom ovih poslednjih, ružnih događanja u Splitu u tekstu pod naslovom „O splitskoj rivi i kolektivnoj krivnji“, pokazuje da tim ulicama još uvek šeta poneki autentični gospar starog kova.
Takođe, Zlatko je duboko uronio u more muzike. To nimalo nije beznačajno, naprotiv.
On je, po svemu sudeći, danas upravo ono što su nekada bili More, Metak, Stijene… Ono po čemu želim da pamtim Split.
A sve ostalo moglo bi se podvesti pod naslov pesme Željka Brodarića Jappe, takođe Splićanina, inače osnivača grupe Metak – „Majmun radi što majmun vidi“.
Nasuprot tome, još uvek „ima jedan svijet, gdje živjet’ bi htjeli…“
