Ko zna zašto, tek nikad nisam generalno bio preterani fan soul muzike i svega što je iz toga kasnije proisteklo, mada sam stvarno voleo neka imena i bilo je pregršt pojedinih pesama na koje sam „sekao vene“. I rado sam ih „koristio“, češće brze stvari pogodne za đuskanje, ali i neke predivne balade, na rođendanima, žurkama i po diskotekama u kojima sam povremeno radio. Tu pre svega mislim na period kad se u diskotekama muzika još uvek i slušala, a pre pojave namenske „disko-muzike“ kod koje je samo bio važan ritam uz koji se, kao i kod raznih današnjih pravaca, moglo mrdati.

Piše: Duško Antonić

Jedna od onih crnačkih grupa koje sam najviše voleo i o kojoj sam ponešto znao i ranije, jer postojali su još i pedesetih godina, bili su Temptations, koji su me kao i ceo svet, definitivno bacili u nesvest 1972. godine pesmom „Papa Was a Rollingstone“, koju sam prvi put čuo u KST-u (Klubu studenata tehnike), a za koju su, osvojivši sva prva mesta na top-listama (pre svega u Americi) potom naredne godine dobili i Gremi nagradu i zasjali najveći sjajem u svojoj decenijama dugoj karijeri. Njihovu ploču „All Directions“, sa tom pesmom, kupiću već prvom prilikom u Nemačkoj i potom godinama puštati u svakoj prigodnoj prilici, podjednako uživajući u nestvarnom atmosferom obojenim uvodnim taktovima, ritmu koji je jednostavno mamio na igranje, zaraznom refrenu koji je zvonio u ušima i sjajnom slaganju glasova, po čemu je ova, inače pevačka grupa i bila poznata. Nastaviću da insistiram na njoj i kasnije, kad su sve brži mutirani disko-ritmovi počeli da osvajaju podijume, a Temptejšnsi odjednom volšebno postajali prespori za one koji ritam ne osećaju na pravi način. Pa sam, uživajući u tome da pustim pesmu dugačku skoro dvanaest minuta, gledajući kako se sve češće već posle prve trećine prazni podijum za igru, i ja vremenom počinjao „fade out“-om da je kratim, upravo uz nju shvatajući da je došlo neko drugo vreme i da mi se diskoteke, sa onim što se u njima nudilo, a šta se i od mene očekivalo, sve manje sviđaju, pa sam u njih i sve ređe zalazio. No, ova pesma ostala mi je omiljena za sva vremena i uvek volim da je čujem, pa i da je pustim ponekad kad se okupi pravo društvo „iz onih vremena“, kad ima i onih koji bi da zaigraju, kao na primer par-puta kad sam za svoju i srodne duše organizovao „diskoteku za matorce“.

Veliki uspeh ove ploče i pomenute pesme, kao što obično biva, rađa ili u istom pravcu usmerava i more sličnih grupa, pa se tako polovinom sedamdesetih javlja i čitav niz fanki-bendova, među kojima su po popularnosti prednjačili Comodores-i sa svojim prvim velikim hitom, instrumentalom „Machine Gun“ nezaobilaznim u svim diskotekama, ali i nizom lepih sladunjavih balada nakon toga, kao i grupa Earth, Wind & Fire koja je postojala već godinama ali će po pomenutom obrascu upravo 1975. godine, o kojoj bih ovde posebno nešto da kažem, postići svetsku, a pre svega američku, slavu.

Ta 1975. godina biće, koliko me sećanje služi i jedna od, po koncertima velikih grupa za nas najbogatija do tada, pa će se desiti da nas tada pohode i koncerte u Hali „Pionir“, pored raznih drugih, iz meseca u mesec, drže i takve zvezde kao što su: mađarska Omega (u Domu sindikata), Deep Purle, Jethro Tull, Ten Years After, Eric Clapton… A, negde u tom nizu i grupa Santana iz čije je prve postave, koja je početkom decenije sa četiri sjajna albuma osvojila svet, valjda ostao samo gitarista Karlos kome bend koji je nosio njiegovo ime, iako je u njemu bio glavni, nikako nije bio samo prateća grupa. Elem, negde na silaznoj liniji popularnosti grupa Santana je došla sa predgrupom Earth, Wind & Fire za koju u to vreme, od nas koji smo to veče napunili „Pionir“, malo ko da je bio i čuo.

Kada je predgrupa izašla na binu, po našem starom običaju, hala se još uvek punila, a prisutne je, pre svega, začudilo to što ovih ima mnogo, valjda čak desetak i što su odmah u startu, bez „jedan, dva“ krenuli da piče nešto što mi ovde nikad uživo nismo čuli, a tek poneko na ploči. Bio je to najmoćniji mogući fanki ritam (ikad), sviran od strane desetak vrhunskih muzičara, od čega bar petorice, što bas, što ritam ili solo, gitarista, čime su već nakon nekoliko minuta celu halu digli na noge. I kad su već postigli euforiju u sali u kojoj niko više nije sedeo, počinje da se dešava nekakav šou koji ja nikad do tada, a bogami ni od tada i pored svih u međuvremenu izmišljenih tehnoloških novotarija, nisam video. U jednom trenutku jedan od gitarista, očito vezan nekim sajlama, jednostavo odlete do vrha hale i dok se on još spuštao, za njim kreće, drugi, treći, četvrti, tako da u svakom trenutku neko leti gore a neko se spušta dole; pale se moćna stroboskopska svetla i cela hala zajedno sa sedam-osam hiljada ljudi u njoj, trese se u zaraznom ritmu, da bi koji trenutak nakon toga i bubnjar, sa sve duplom, visoko na bini postavljenom, baterijom bubnjeva, počeo da se okreće, kao da je deo nekog velikog točka.

Ne znam koliko je sve to tako trajalo, jer u trenucima transa u kom smo se svi nalazili, gube se sve vremenske i prostorne relacije. Ali svakako ne duže od pola sata nečega u šta su mi godinama potom, misleći da preterujem, verovali samo oni koji su i sami tamo bili, tim pre što nakon toga nikad ništa slično kod nas nije viđeno.

Bilo kako bilo, predjelo na tom koncertu servirano nam je toliko neočekivano, interesantno i intenzivno, da smo glavno jelo dočekali „siti“, neviđenim spektaklom potrošenih svih čula i isceđeni od silnog đuskanja. I, uopšte se ne sećam kakav je posle toga bio koncert Santane, osim da je bio korektan, jer su na njemu odsvirane i sve one pesme koje smo voleli, ali je sve prošlo nekako „onako“, bez poželjne energije i velike euforije.

I nije to bio jedini slučaj da je predgrupa „pojela“ glavno jelo, ali se to nikad nije desilo tako drastično i tako efektno.

Baš kao i Temptejšnse i Komodorse iz kojih će se kao velika svetska zvezda kasnije izdvojiti pevač Lajonel Riči i ploče grupe Earth, Wind & Fire će narednih godina licencno redovno izdavati naše kuće, ali mi nikad ni jedna od njih ni približno neće dočarati tu strast i energiju emitovanu na koncertu Santane.

Earth, Wind & Fire 

Tridesetak godina kasnije, listajući zbog „pres klipinga“ ujutro na poslu dnevne novine, u nekima od njih, čak ne u svim, na kulturnoj strani pronađoh kratku i šturu vest od par rečenica, o tome da se upravo te večeri na Tašmajdanu održava zajednički koncert Temptejšnsa, Komodorsa i Earth, Wind & Fire. Ne mogavši da poverujem da nam u goste dolaze tri tako velike grupe, a da nikakve ozbiljnije reklame niti najave pre toga, pa ni na sam dan koncerta, nema, počeh da okrećem telefone prijatelja i poznanika koji bi o tome mogli da znaju nešto više, izazivajući nevericu i od svakog od njih dobijajući gotovo isti odgovor „Nemoguće!. Nemoj da me zajebavaš“. Sve dok nisam pozvao Pecu Popovića koji mi reče da je čuo za taj koncert, koji je „neko od nekoga jeftino dobio, pa nije imao vremena za reklamu …“ i tome slično.

Pokušavajući da se prisetim svih onih koji su tu muziku voleli tamo negde sedamdesetih i koju godinu kasnije, krenuh da okrećem telefone, internet tada ne znam ni da li je postojao, a ja svakako nisam znao da ga koristim, izazvavši kod svih gotovo istovetnu reakciju. Uz „potvrdio mi je Peca“ da je informacija tačna nekako uspeh da „navatam“ dvadesetak „oldtajmera“, od kojih neki čak obećaše da će povesti i decu, da vide tri možda i najznačajnije i svakako legendarne crnačke grupe. Znajući, naravno, da svi ti bendovi traju decenijama i da, održavajući „veliko ime“, tu od onih prvobitnih postava verovatno nikog ne može ni biti, to niko i nije ni pomenuo kao „problem“ ili „minus“ ovom koncertu. I, još jednom me proverivši, da ih slučajno ne „ložim“, svi obećaše da će o ovom neočekivanom koncertu obavestiti još nekog.

Zakazavši nalaženje pola sata pred koncert na platou ispred Taša, dolazeći tamo, neki čak i obučeni kao za vremeplovski „maskenbal“, na zakazanom mestu lako se nađosmo, jer nije bilo nikakve uobičajene gužve, kao pred slična dešavanja. Što još više pojača našu sumnju, da li je u pitanju neka skrivena kamera ili slična zajebancija, sve dok ne kupismo za takav događaj smešno jeftine karte od po petsto-šesto dinara.

Commodores

Te lepe letnje večeri na Tašmajdanu se okupilo jedva hiljadu gledalaca, što je na ogromnom prostoru izgledalo kao da nas je tek stotinak i sve mi je odmah u startu izgledalo nekako tužno, iako je i ozvučenje i svetlo i grupe koje su posao odrađivale vrhunski profesionalno, kao da nas je dvadeset hiljada, bilo na vrhunskom nivou, predodređeno za spektakl. Koji se na bini, doduše, i dešavao. Ali se u malobrojnu publiku, u početku kočopernu i raspoloženu za igranje i pevanje, postepeno uvlačila neka čamotinja, uz stalnolebdeće pitanje „zar je moguće da nas tako malo ima“, koje se, bar što se mene tiče, u takvim prilikama uvek pretvori i u neku vrstu stida i preuzimanja dela krivice i na sebe.

I dok su se grupe na bini smenjivale, izvodeći sve one hitove koje smo nekad voleli, pa i pesmu po kojoj se zove ova priča, ne mogavši da se izbori sa osnovnim problemom ovog nenadanog poklon-koncerta, i publika je posustajala i polako napuštala već ionako tužno prazan stadion.

Kao i u drugim sličnim prilikama, kad bi nešto trebalo da bude lepo, a izvrgne se u svoju suprotnost, uvek se nekako setim rečenice Aleksandra Popovića – Takvi smo mi Srbi – odeš na svadbu da se veseliš, a izbiju ti oko!

Tako smo se i mi, umesto da budemo srećni, na kraju osećali kao popišani, odgledavši koncert koji je morao da bude veliko uživanje, a na kraju kao da se i nije dogodio.

Ili bi možda i bolje bilo da se nije ni dogodio.