Magični trenuci Yugo rocka: Grupa Time

Na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete, u tadašnjoj Jugoslaviji, stasala je jedna generacija muzičara koja je hrabro uronila u autorske, stvaralačke vode, shvatajući muziku kao nešto istinski lepo i uzvišeno.

Piše: Goran Živanović

Nekoliko albuma je obeležilo taj period. Debi albumi grupe Time, Korni i YU grupe, a takođe i Pop mašine, Josipe Lisac, a tu je i nezaobilazni Drago Mlinarec.

Svako od ovih ostvarenja je tada, a i danas, imalo neprocenjiv značaj.

Naravno da bi bilo potpuno nezahvalno upoređivati ove LP-ije u bilo kom smislu.

Nema ni potrebe.

Iskren da budem, za svaku od ovih nekoliko ploča postojao je period u mom životu u kome sam ih intezivno slušao.
Sve dotle dok u mojoj memoriji nije ostala zabeležena i poslednja nota utisnuta na te vinile.

Kada je formirana grupa Time, malo se ex YU bendova (i pre i posle), moglo pohvaliti takvim imenima u svojim redovima.

Dado Topić je još od školskih dana bio član bendova Eliksiri, Lavine, Dinamiti, a potom i Korni grupe.

U prvoj postavi grupe Time pored njega, bili su još: gitarista Vedran Božić (ex Grešnici, Roboti, Wheels Of Fire, Mi); basista Mario Mavrin (ex BP Convention); bubnjar Ratko Divjak (ex Dinamiti, BP Convention); Brane Lambert Živković – klavir i flauta (ex Grupa 220) i Tihomir Pop Asanović – Hammond orgulje.

Ova postava ulazi u studio, da bi polovinom ’72. zagrebački Jugoton objavio njihov fenomenalni prvi album i to u tiražu od samo 500 primeraka.

U to vreme niko nije mogao ni pomisliti da bi bilo koji domaći album mogao postići neki značajniji tiraž.

Kakva greška!

Potražnja za ovim LP-ijem je bila tolika, da ga je Jugoton posle godinama doštampavao.

No, to ne treba da čudi.

„Istina mašina“, „Pjesma No 3″, „Kralj alkohol“, „Za koji život treba da se rodim“ i „Hegedupa upa“, su sigurno antologijske pesme ex YU rocka.

Kada se pojavila, ta ploča bila je nešto potpuno nesvakidašnje na ovim prostorima.

Ploča, koju bi u tom trenutku sa ponosom mogli predstaviti bilo gde u svetu, pa i na mnogo jačim muzičkim scenama.

Dado Topić je tako iznenada od pevača i gitariste evoluirao u sjajnog autora i duhovnog vođu odličnog benda.

Kroz priču o grupi Time moglo bi se ispričati dosta toga.

Mogli bi pričati o posvećenosti, umetnosti, ljubavi, kosmopolitskom prilazu muzici, ali i nedoslednosti i nemogućnosti da toliki i takav talenat ostane bar malo duže okupljen oko jedne ideje.

Jer ono čega u grupi Time sigurno nije nedostajalo, bio je upravo ogroman talenat.

Bilo kompozitorski, svirački ili aranžerski.

Konačno, svi budući članovi grupe Time su i pre te 1971. godine kada su se okupili, već bili etablirani muzičari.

Već na samom početku ’73. ekipa počinje da se osipa.

Odlazi Mario Mavrin, potom i Brane Živković, a stalni član više nije bio ni Ratko Divjak.

Od tog trenutka, česte promene muzičara stalno će pratiti grupu Time, dok su originalni članovi postave (po Dadovim rečima) „počeli da prostituišu svoje znanje, zaposlivši se na što je moguće više mesta, jer su tako svoje stečene pozicije, htjeli što prije unovčit“. (Citat preuzet iz knjige „Gramofonske priče“.)

Istine radi, treba reći da je i Dado pomalo „tezgario“ sa strane.

Neko vreme je sa Božićem proveo u Nemačkoj, svirajući po tamošnjim klubovima.

U međuvremenu, Tihomir Pop Asanović je osnovao sastav – Jugoslovenska pop selekcija, kome se i Dado takođe priključio, a tek povremeno bi se okupila i grupa Time.

Ako na sve to dodamo i da je Topić tokom 1974. dospeo u zatvor zbog izbegavanja vojne obaveze, jasno je zašto se drugi album grupe pojavio tek 1975. – dakle tri godine nakon legendarnog prvenca.

Daleko od toga da je taj album loš, ali bila je to prevelika pauza.

A onaj magični trenutak Yugo rocka, te ’75. već je uveliko prošao.

Valjalo je čekati sledeći.

…

Svi članovi grupe Time su i nakon njenog rasformiranja nastavili raditi intresantne i zanimljive stvari – bilo kroz svoje solo projekte, bilo u okviru nekih drugih postava. Kroz godine koje su potom usledile i dalje su ostavljali svojevrstan trag na domaćoj sceni, što samo po sebi dovoljno govori o njihovim kvalitetima i sposobnostima. Ipak, čini se da nikada više nisu uspeli uhvatiti onu (danas je to već sasvim jasno) „hemiju“, koja je „vrcala“ između njih te ’72. i ’73. godine, u vreme i neposredno nakon snimanja njihovog prvog albuma, kada je valjda i njihov zanos bio najveći. Oni koji su poput mene bili savremenici svih tih dešavanja, ponešto od te magije ponovo su uhvatili na povratničkim koncertima grupe Time, u postavi Dado, Vedran i Rale krajem 90-ih i na početku novog milenijuma.
Ipak, beše to samo trenutni povratak u lepšu prošlost, koji bi trajao tek toliko koliko i sam koncert.

A kada se svetla upale i kada vas današnjica poput teškog balasta ophrva i pritisne, shvatite da odavno više ništa nije isto i da su vas sve te drage pesme, koje ste do malopre kao opčinjeni slusali i prebrzo ostavile usamljenim i nezaštićenim.

Zakoračite u noć, razmišljajući gde i kako da ponovo prevarite tu istu današnjicu i da se „očešete“ za makar i mali delić neke slične, čudesne magije.

I tako unedogled…