(Na molbu Lidije Nikolić objavljujem pismo upućeno redakciji „Nedeljnika“, a povodom teksta „Nije imala razlog, nije imala kada“ objavljenog u tom magazinu 27. avgusta 2015.)
Izvor: Prešlicavanje
„ŠTO GOD MISLE, SVE MENI O ZLU…“
Davno je Margita Stefanović, ne bez razloga, prepisala u svoj dnevnik deo 56. Psalma Davidovog, nakon jednog koncerta EKV 1993. godine:
Smiluj se na me, Bože, jer čovek hoće da me proguta, neprijatelj me svaki dan pritešnjuje… Svaki dan izvrću reči moje; što god misle, sve meni o zlu… Skupljaju se, prikrivaju se, paze za petama mojim; jer traže dušu moju.
Danas, više od dve decenije kasnije, ima ponovo razloga da se setimo ovog citata iz Biblije.
Povodom trinaeste godišnjice smrti pijanistkinje, arhitekte i rok-muzičarke Margite Stefanović, u „Nedeljniku“ broj 189. od 27. 8. 2015. godine objavljen je tekst pod naslovom „Nije imala razlog, nije imala kada“ reportera Miljane Nešković, koja je razgovarala sa Ivanom Borić, „jednom od poslednjih osoba koje su videle Margitu“.
Objavljivanje ovakvog članka, koji obiluje neistinitim podacima i uvredama nanesenim Margiti Stefanović, kosi se sa odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima. Pre nego što neko pokrene sudski postupak, nakon čega bi „Nedeljnik“ morao da objavi demant, pokušaću da osporim deo informacija navedenih u pomenutom tekstu.
Kao dugogodišnja prijateljica Margite Stefanović i autorka biografske povesti o njoj „Osećanja.O.Sećanja.“, raspolažem saznanjima i dokumentima koji pokazuju da priča o Margiti iz „Nedeljnika“ nije verodostojna. Sve što ću navesti već je poznato čitaocima moje knjige, ali očigledno nije urednicima „Nedeljnika“, autorkama teksta, a sigurno ni mnogim njihovim čitaocima.
Ivana Borić nije mogla poslednja intervjuisati Margitu „svega nekoliko dana pred smrt“, pošto ju je pronašla „jedne subote rano ujutru u Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice“, u vreme kad je Margita „živela u prihvatilištu za odrasle na Voždovcu u Beogradu“, niti ju je mogla „par dana nakon razgovora“ sresti u Resavskoj ulici.
Na osnovu otpusne liste i lekarskog izveštaja o smrti Margite Stefanović, koje sam dobila na Infektivnoj klinici u Beogradu, sa potpisom načelnika, na dan kad je preminula, može se utvrditi da je u ovoj bolnici boravila od 23. 8. do 18. 9. 2002, dakle 25 dana i nije mogla davati nikakve intervjue na ulici „svega nekoliko dana pred smrt“. Nije mogla, jer je tada već izgubila i vid i moć govora i kretanja.
Takođe, tadašnja maturantkinja Ivana nije mogla biti „jedna od poslednih osoba koje su videle Margitu“, jer smo u posetu u bolnicu dolazili, koliko je meni poznato, samo ja i troje Margitinih mladih prijatelja, po imenu Joca, Milica i Iva.
Margita nije mogla čak ni pre 23. 8, kad je dospela u bolnicu, ići u crkvu i šetati ulicama, jer joj se, nakon 13. 7. kad je poslednji put bila kod mene, izgubio svaki trag. Kasnije smo, svi mi koji smo bezuspešno tragali za njom, saznali da je bila smeštena u domu za nezbrinuta lica.
Takođe ne verujem da je Margita i pre toga bila sposobna da daje izjave, jer u izveštaju njenog lekara stoji da je „više meseci imala fokalne lezije mozga izazvane toxoplazmozom – stanje koje je dovelo do neposrednog uzroka smrti“.
„Tog septembra 2002. pronađen je leš crnokose žene. Naknadnom identifikacijom utvrđeno je da je reč o Margiti Stefanović, velikoj Magi iz grupe EKV. Umrla je sama, napuštena i sahranjena je o trošku države.“ – završava svoju priču reporterka Miljana Nešković.
Margita Stefanović je preminula u 7h i 50 min. na Infektivnoj klinici u Beogradu, što smo ja i njeni prijatelji saznali u 13h kad smo joj došli u posetu. Sva dokumenta potrebnu za sahranu „leša crnokose žene“ dobila sam u bolnici u prisustvu socijalnog radnika i pravnika, na osnovu svoje lične karte, jer je Margita preneta u bolnicu bez ikakvih dokumenata, kao NN lice. Budući da je, po rečima medicinskih sestara, bila stari pacijent, oni su je prepoznali odmah po dolasku. Identifikacija „leša“ obavljena je sutradan u kapeli u Višegradskoj ulici, uz prisustvo nas šestoro, njenih prijatelja, i službenice, majke moje učenice. Na predlog tadašnjeg upravnika pozorišta, glumca Svetozara Cvetkovića, Margitinog prijatelja, sahranjena je o trošku Ateljea 212, za koji je honorarno uradila svoju poslednju kompoziciju, za predstavu „Kaput mrtvog čoveka“.
Iz teksta u rubrici „Ona mi je rekla“ takođe saznajemo da je Margita „već neko vreme uzimala heroin kad je upoznala Milana. Polako, ona je upoznala ostale članove benda sa tom drogom. Na neki način, Margita je donela heroin u EKV. Naravno, niko se nije bunio. Govorila je o heroinu otvoreno i jezivo normalno.“ Ovakvom bliskošću i ispovešću ne može se pohvaliti baš niko od Margitinih prijatelja. Sa mnom, nakon 40 godina druženja, kao ni sa ostalim bliskim ljudima, nije o svom problemu razgovarala nikada. Ali je zato otvoreno osuđivala svakog ko puši, pije i drogira se, premda Ivana tvrdi da „Magi nijednom nije rekla da je droga zlo“.
Moguće je da je Ivana Borić, ako takva osoba uopšte postoji, zaista vodila razgovor s Margitom, ali ko zna koliko meseci pred smrt. Moguće je i da joj je Margita ispričala ovakvu priču. Ne zato što je istinita, nego iz drugih razloga – pod nečijom pretnjom, zbog straha, iz šale, u ludilu, zbog malo novca, radi hrane… Možemo nagađati. Sve je moguće.
Kako objasniti to što je nastanak Margitine pesme „7 dana“ (Ne Milanove! Ne zajedničke!), opisan ovako: „Milan i ona su se skidali sa heroina kad su napisali pesmu „Sedam dana“. Margita se sećala svakog detalja. Sedam dana su bili zaključani u nekom stanu. (…) U heroinskim mukama i agoniji napisali su zajedno tu pesmu. Ona ju je smatrala vrhuncem opusa.“ Međutim, u Margitinom ličnom dnevniku postoji ovakvo objašnjenje iste pesme:
danas (!) je 6. juni po kalendaru tekuće 1997. godine, u Beogradu, bivšoj Jugoslaviji, sadašnjoj JUGI (!), budućoj ?
dakle, samo da zapišem da je pesma 7 DANA – LUNARNA PESMA/ POEMA/, da je tada u toku POLARNA noć, tokom koje je sedam dana i dan i noć DAN, jer je LE SOLEI / SOL naše SUNCE stalno… gore?
i sanjaš? ili MJESEC u ovoj PJESMI sanja SUNCE
Pošto je ispisala reči pesme, dodala je:
P. S. Uporedi ovo sa (text) originalom iz male plave sveščice…
P. S. S. ali tamo postoji i treća „strofa“ (!) sa ritmičnim kuckanjem slogova reči koje M. nije hteo da peva, jer mislio (?) da nema potrebe
… i već se sećam / izviru sećanja
… na vreme kada smo iz CUGA NA PROBI SKLOPILI pesmu (Milan, Bojan, Žika i ja, pred moje bivanje sa Ž)
Što se tiče ostalih pesama EKV i poruka koje nose, a koje su sudeći po tekstu u „Nedeljniku“ sve narkomanske, Margita je u svojim intervjuima i dnevnicima odavno to objasnila. Gordana Zoranović je zabeležila šta Magi poručuje ljudima koji slušaju EKV: „Još sam davno rekla, što se naših poruka tiče, da svi treba da čuvaju svoju decu i da im pevaju. To je moja poruka, a to je i poruka svih pesama koje pevamo.“ Osnovnu poruku – LJUBAV – Margita je isticala i u drugim svojim intervjuima, kao i ostali članovi benda. Ivan Fece Firči ovako završava svoju izjavu u NIN-u: „Znate, neverovatno je kad vidim da ljudi ne shvataju da EKV u svojim pesmama ima samo jedan zajednički imenitelj – ljubav! Sve je kroz ljubav, sa ljubavlju, prema ljubavi, o ljubavi…!“
Ljubav, međutim, može biti shvaćena na razne načine, te u tekstu čitamo i da je „Margita Stefanović bila u emotivnim vezama sa svim članovima benda… Bila je sa svima…“ Meni je poznato da se Margita zabavljala sa glumcem Srđanom Žikom Todorovićem, bubnjarom benda, sa kojim je živela dve godine. Sa Milanom Mladenovićem nije nikada bila u vezi, iako se često tako navodi, jer je on imao svoju dugogodišnju devojku Maju.
„Margitini prijatelji posle njene smrti dosta su govorili o njoj po emisijama. Uglavnom su je idealizovali kao „crnog anđela“. Ako su joj zaista bili prijatelji, gde su bili kad je živela na ulici?“, pita se danas Ivana. Mi se danas pitamo zašto je Ivana „svog idola“ Margitu takođe ostavila na ulici, umesto da je odvede svojoj kući? Zašto je čekala 13 godina da objavi svoj intervju, poslednji koji je Magi dala? Zašto su uz njega objavljene fotografije Srđana Vejvode, iz moje knjige, bez traženja odobrenja i navođenja izvora i autora? Čemu uopšte služe ovakvi tekstovi?
„Tokom prošlih godina, mnogo je televizijskih emisija napravljeno o grupi EKV, o njihovoj umetnosti, poeziji i muzici protkanoj tragičnim pričama. Od svake mi je bilo muka“, priča za Nedeljnik Ivana Borić…
Tu „mučninu“ izazivaju nastojanja uglednih ljudi da na dostojan način neguju uspomenu na Margitu Stefanović, kroz svoje tekstove, emisije, filmove, fotografije, knjige, kao i pisma i poruke upućene meni… Navešću imena samo nekih od njih: Petar Peca Popović, Svetozar Cvetković, Srđan Vejvoda, Miloš Radović, Mihajlo Pantić, Miodrag Zupanc, Dejan Radovanović, Milan Lojanica, Lambra Dimitrijević, Zoran Predin, Josipa Lisac, Dušan Vesić, Petar Janjatović, Aleksandar Žikić, Zorica Bajin Đukanović, Nebojša Krivokuća, Ivan Bećković, Branka Parlić, Rada Đuričin, Velja Pavlović, Nebojša Krstić Krle, Zoran Kostić Cane, Goran Tarlać…
Svi oni, i još hiljade drugih ljudi, svako na svoj način, podržavaju uverenje Pece Popovića da je „ostavština Margite Stefanović bogatstvo ove zemlje vredno dubokog divljenja.“
Lidija Nikolić
Povodom istog teksta redakciji Nedeljnika se danas, preko njihove fb stranice, obratio i poznati novinar Dušan Vesić
„Postoje tri razloga zbog kojih vam se obraćam. Prvi, do pre par sati mislio sam da su „Nedeljnik“ ozbiljne novine. Drugi, voleo sam i poštovao Margitu Stefanović. Treći, možda formalni, kako god hoćete, uostalom – indirektno sam pomenut u tekstu „Nije imala razlog, nije imala kada“, nečemu najstrašnijem što sam ikada pročitao u srpskim medijima. Nismo deca, znamo na šta liče srpski mediji. Ali, ovo što ste objavili u broju od 27. avgusta, to je prevazišlo svaku meru lošeg ukusa. Trebalo bi da vas je sramota. Objavljujete tekst u spomen na godišnjicu njene smrti, a onda odete na njen grob i sručite na njega tonu govana. Na MRTVU ženu? Kakva ste vi to gomila heroja? Čemu toliko laži o MRTVOJ ženi? Da se odmah razumemo: te „emisije“ od koji h je „Ivani Borić“ muka, pravio sam ja. Može biti da je od mojih „emisija“ „Ivani Borić“ „muka“, ali u njima bar nema laži i bar se za mene zna ko sam i šta sam. Ali, ko je Ivana Borić? Kako to da niko ne zna za nju? Zašto niste objavili njenu sliku? Zašto niko ne zna za taj „intervju“ kog je „pravila s Margitom pred smrt“? Zašto ste izmislili Ivanu Borić? Zašto ste izmislili taj „intervju“? Da biste prodali novine? Strašno. Ima, dakle, najmanje petnaest laži u tom tekstu. Dakle, ne jedna, ne dve, ne tri, nego okruglo petnaest. Prvo, ona jeste bila na egzistencijalnom dnu, ali nije živela u domu za nezbrinuta lica, ni na Voždovcu ni bilo gde drugde. Tamo je prebačena jednom prilikom, više greškom, na putu do Infektivne klinike. Bila je tamo svega nekoliko dana. Drugo, nije tačno da je ona navukla ostale članove grupe na heroin. To naprosto nije tačno. Nije lepo da prepetljavamo sad ovde ko je bio na heroinu kad je dolazio u Katarinu II ili EKV, a ko nije. Između ostalog, i zato što ima članova EKV koji nisu nikada bili na heroinu, a imaju nekakvu decu koja to čitaju. Sramota je da se mrtvoj ženi pripisuje tako ozbiljna optužba – koja naprosto nije tačna. Treće, nije tačno da je prodala dva „prilično velika stana u centru prestonice“. Imala je i prodala jedan. Na tom mestu jasno se implicira da je ta dva stana (uključujući taj nepostojeći) prodala zbog svoje ovisnosti o heroinu. Treba reći da bi ga prodala i da nije bila ovisnica o heroinu, jer nije imala od čega da živi. Četvrto, nije imala hepatitis C. Imala je AIDS, epilepsiju i toksoplazmozu, ali nije imala hepatitis C. U knjizi „Osećanja. O. Sećanja“ Lidije Nikolić ima Margitina otpusna lista sa Infektivne klinike, u kojoj se hepatitis C ne spominje. Peto, nije pokrivala ruke i noge kako bi „kamuflirala jamaste modrice trulog tkiva koje su se širile telom“, nego ju je povremeno prebijao izvesni Zlaja, koga nikad nije htela da otkrije, pa da mu već neko presudi. Šesto, priča o pesmi „Sedam dana“ naprosto je izmišljena. Istina o toj pesmi nalazi se takođe u knjizi Lidije Nikolić. Sedmo, tu pesmu nisu napisali ona i Milan, nego ju je ona sama napisala, tako da se ipak ne može „razlikovati Margitin stih od Milanovog“. Osmo, Margita nije bila u emotivnoj vezi sa svim članovima benda, nego sa ukupno trojicom od desetak mogućih. Ona jeste bila „i ovakva i onakva“, ali toliko promiskuitetna nije bila. Deveto, EKV nikada nije imala elementarne uslove za rad a ne „najbolju opremu“, i nisu „snimali u najskupljem studiju“. Tačno je jedino to da su imali „najmoćnije nastupe“ – jer su bili najbolji. Deseto, pesmu „Ovo je zemlja za nas“ (koja se, inače, zove „Zemlja“) nisu uradili po ukusu kritičara i „tokova novca“. To apsolutno nije tačno. Jedanaesto, pesma „Slušaj vamo“ grupe Rimtutituki nema nikakve veze sa Ekatarinom Velikom. Pesmu su napravili članovi Partibrejkersa i Električnog orgazma, a Milan je naknadno dosnimio slajd-gitaru da ne bi izostao. Dvanaesto, ko su ti „mi“ koji su dobili ponudu da učestvuju u kampanji protiv Miloševića, kad je Magi tada jedina bila živa od onih koji su uopšte mogli da dobiju tu ponudu? Trinaesto, tog septembra nije „pronađen leš crnokose žene“ jer je Margita Stefanović umrla na Infektivnoj klinici. Četrnaesto, nije umrla sama i napuštena – mada se ta legenda održava godinama. Samo tog dana kad je umrla, došlo je da je obiđe četvoro ljudi. Petnaesto, nije „sahranjena o trošku države“, jer država nije toliko darežljiva. Sahranu Margite Stefanović platio je Atelje 212. Tačne su, pak, dve stvari. Prva, da se ne zna gde su uoči smrti Margite Stefanović bili ti koji su se posle kvalifikovali kao njeni „prijatelji“. Druga, tačno je da Margita nije znala ko je Ivana Borić, jer Ivana Borić ni ne postoji. Takođe, tačno je i to da Margita Stefanović godine 2002. nije mogla da da nikakav intervju. Još 2000. godine, njen odgovor na pitanje „Kako si?“ izgledao je tako da bi počela jednu rečenicu, nastavila drugu i završila treću, u svega desetak reči. To se naprosto nije moglo razumeti. To zna svako ko je u to vreme imao bilo kakav kontakt s Margitom Stefanović – pa bi to znala i „Ivana Borić“, da je postojala. Ta Margita Stefanović – ako uopšte govorimo o istoj ženi – nije bila u stanju da kaže kako je, a ne da da „intervju“. Kako vas, dakle, nije sramota?
2 Comments
Marija
A kao neke ozbiljne novine, dakle strasno. Sta je uopste koga briga kako su ziveli clanovi EKV-a, kad je ko sa kim sta….to su jedino i samo oni znali, sto uopste nije nicija briga da gura nos gde mu nije mesto zbog toga sto su isto tako znali da stvore muziku koju slusamo i dan-danas, postovajuci bend i rokenrol uopste u danasnjem vremenu i ovoj malogradjanskoj i primitivnoj drzavi. Veliko postovanje.
stevo
ja stvarno ne mogu da vjerujem kakve smo to mi jadne i bjedne duše kad ovakve gluposti s ovoliko podmuklosti možemo napisati. Nemam pojma šta piše u Nedeljniku niti me zanima, ali isto tako i gospođa Lidija Nikolić poprilično preteruje u svojim argumentima. Ovdje, a oprostite mi ako griješim uopšte nije bitna Magi već dvije žene koje se nadmeću oko toga ko je u pravu, a čine to oko uspomene na jednu tako veliku osobu. Neko je rekao, Cane mislim, da oni i nakon smrti žive u nama, tako što ćemo sačuvati uspomenu na njih. na ovaj način Magi samo po drugi put prepuštamo da se sama suoči sa smrću, ostavljamo je da sama čeka kao i prvi put i ubijamo je. Ovo nije način da se sačuva uspomena na nju. Ne, to je samo sramota. Kakva istina, kakvi bakrači. Ljubav, pokažite malo ljubavi. Kakva istina, koga je briga sada nakon toliko godina pobogu o čemu govori pjesma „Sedam dana“, ukoliko je lično ne doživite nikad je nećete razumjeti, kao i sve pjesme EKV -a, bez unutrašnjeg doživljaja bilo koje njihove pjesme nijedno objašnjenje ne znači ništa, što se mene tiče Magi je mogla pisati i o skidanju sa heroina i lunarnom mjesecu ili spremanju zimnice, ja znam šta meni i koliko znači ta pjesma, a za ostalo me stvarno nije briga. Nemojte pokušavati da uništite uspomenu u nama kojima su ove pjesme u najtežim trenucima života, a tu mislim na rat i glad, značile sve, na pjesme koje su nam bile most ka tome da opstanemo čak i kad nije imalo smisla.