Dvadesetogodišnju Anju Dajić i njenog dve godine mlađeg brata Petra znam još od kad su bili bebe, na čijim sam prvim rođendanima bio, kao prijatelj njihovih roditelja Katarine i Zorana, sa kojima sam do tada (kao i danas) sarađivao tako što mi je Kaća godinama radila pripremu za štampu za brojne knjige i časopise, a Kiza povremeno na „situ“ štampao majice, plakate i razne druge stvari za koncerte, festivale, izložbe i sve drugo što sam organizovao.
Piše: Duško Antonić
I, kako je saradnja bila obostrano korektna, neminovno smo tokom godina postali i prijatelji, iako bi mi, po godinama, Kaća i Kiza mogli biti deca, a glavni protagonisti ove priče – unuci, sa kojima me, više nego išta drugo, kao najmanji (ili najveći) mogući sadržalac, pre svega vezuje rokenrol. Pri čemu me je Kiza, koji i sam ima rokerski pedigre u nekim klinačkim grupama, uvek iznova oduševljavao i „kupovao“ time koliko voli Bitlse i Flitvud Mek (onaj stari sa Piterom Grinom), na primer. Što je za klinca od dvadeset godina, koliko je imao tih devedesetih, kad su se uzeli, bilo gotovo nadrealno. Zato je i priča o grupi Hunting Souls (da li?) potpuno atipična, u suštini porodična i između ostalog govori i o vaspitavanju dece, negovanju porodičnih vrednosti, morala, etike i svih drugih, podrazumevajućih, a sve ređih, životnih i kulturoloških vrednosti.
I, da se odmah razumemo, ovaj tekst o grupi Hunting Souls ne pišem zato što su mi prijatelji, nego zato što su to svojim radom, talentom i upornošću zaslužili. O njima bih, kao o svemu što mi se sviđa, poželeo da nešto napišem čak i da sam ih prvi put video i čuo u klubu „Atom“, tog 4. oktobra. A sve što sam o njima pre toga znao samo je „minuli rad“, tek kao plus da priču o njima dodatno obojim nekim bojama koje se ne mogu videti „na prvu loptu“.
Ne sećam se tačno koliko je Anja imala godina, sigurno manje od deset, kada je počela da svira gitaru, a Petar, prateći stariju sestru poželeo da svira bubnjeve. A roditelji, i sami inspiratori tih muzičkih interesovanja, nastavili su da ih u tome „prate“, investirajući i kad im u kućnom budžetu nije „prelivalo“, u stalno nove i sve bolje gitare, garniture bubnjeva i pojačala. I svaki put kad bih kod njih došao (da mi Kaća radi neku pripremu za štampu) iznova bih se iznenadio koliko klinci sve bolje sviraju i koliko su im instrumenti sve kvalitetniji. Tu, u njihovom malom stanu, osim Anje, kojoj gitara nije izlazila iz ruku (verujem da je sa njom i spavala) i Pece koji je pored nje, kao privezak, uvek u nešto lupao, sve češće sam sretao i gomile klinaca, uglavnom Pecinih školskih drugova, koji su i sami pokušavali da ih u tome prate. Tako je i, dok su oboje još bili osnovci, nastao bend Hunting Souls, za koji je Kaća smislila logo, a Kiza im odštampao majice koje, kao i ime, i danas nose. Prve svirke, kao što obično biva, bile su u njihovoj osnovnoj školi “Marija Bursać”na Zvezdari, tik iznad Sportskog centra „Olimp“, na kom su, čim se pročulo da tu u komšiluku ima neki dobar klinački bend, imali i svoje prve nastupe za „široki auditorijum“, prigodom masovnih dešavanja na tamošnjoj Letnjoj pozornici.
Tih prvih godina svirali su gotovo isključivo Bitlse (jer je Kiza ispravno procenio da je to najbolje za njihov muzički napredak, a oni ih i sami zavoleli), pa su tako u jednom trenutku na repertoaru imali čak 50-ak njihovih, uglavnom onih bržih, pesama. U tom njihovom Bitls-periodu prvi put su se pojavili na SavskoVenačkom Urban Festu – SVURF-u i još kao osnovci (Anja je tada imala 14, a Petar 12 godina) osvojili nagradu za najperspektivniji mladi bend, u konkurenciji 30-ak grupa, mahom srednjoškolaca ili nešto starijih. Već na sledećem SVURF-u, Anja je, kao gitaristkinja i pevačica, dobila nagradu „Chrissie Hynd“, podsetivši članove žirija na legendarnu frontmenku Pritendersa, dok je Peca proglašen za najboljeg bubnjara i već tada dobio ponude mnogo starijih i „ozbiljnijih“ bendova da svira sa njima. Već na njihovom trećem (a ukupno devetom) SVURF-u, zaljubivši se u međuvremenu u Stray Cats-e, proglašeni su za apsolutno najbolji bend, kada su od svih članova žirija (a bili su tu i Bane Lokner, Aca Seltik, bluzerka Dragana Micković, Saša Raković…) dobili čiste desetke i proglašeni za apsolutno najbolje među 35 bendova.
A da nije u pitanju samo sviračko umeće dokazali su godinu dana pre toga, kada su se svog novčanog dela nagrade – u vrednosti od 16.000 dinara (koja znam da bi im značila) odrekli u korist dece iz jedne specijalne škole koja su glumila i pevala u invalidskim kolicima, a čiji je nastup na finalnoj večeri tada rasplakao prepunu salu u Teatru 78.
U međuvremenu su, na sličan način, ubedljivo pobedili i na „Zvezdarijadi“, gde su im u žiriju između ostalih bili Duda Bezuha i Nikola Ćuturilo.
Iako još uvek deca (Anja je tek postala srednjoškolka, a ostali članovi su još bili osnovci), Hunting Souls su već tada dobili i prve pozive za nastupe u ozbiljnim klubovima, ispočetka kao predgrupa mnogo poznatijim bendovima. Pisac ovih redova bio je prisutan kad su u legendarnom „Kuglašu“ svirali pre nekih Francuza (ritam i bluz bend od sedam-osam članova), „matorih“ ljudi i iskusnih muzičara, tako „pržeći“ da prisutni gosti nisu mogli da veruju otkud da ova deca tako sviraju i dižu publiku na noge, što Francuzima potom, iako su bili dobri, nikako nije uspevalo. Priča za sebe bila je svirka u jednom klubu u Resavskoj, kada se tu, sticajem okolnosti, zatekla neka velika (da li turistička?) grupa Engleza koji prvo nisu mogli da veruju kako ta deca dobro sviraju repertoar koji im je baš „legao“, tako da su na kraju svi đuskali i horski pevali sa njima. Već tada Hunting Souls su postali svojevrsna klupska atrakcija ne samo u Beogradu, nego su usledili i brojni pozivi, pre svih od „motordžija“ (koji znaju šta je dobar rokenrol) kojima su svirali na brojnim moto-sklupovima po Srbiji, Crnoj Gori ili Mađarskoj. U kojoj su nekoliko puta nastupali i u specijalizovanim budimpeštanskim rokabili klubovima, upoznajući na tim svirkama i oduševljavajući i članove Psihomodo pop-a ili neke iz virtuelnog (animiranog) benda „Gorillaz“ koji su im čak obećali svoju pomoć u izradi spota – kada urade neku autorsku stvar.
U međuvremenu, stalno svirajući i vežbajući, „overili“ su gotovo sve beogradske rok i bluz klubove (poput Vox-a – u kojem nema ko od svetskih bluz legendi koje su posećivale Beograd nije svirao na After Party-ju), stičući vernu publiku koja ih redovno prati, u kojoj je i mnoštvo poznatih i legendarnih muzičara i rok-novinara. Pa nije retkost da im se svaki put iz publike priključi i neko od njih, poput Branka Marušića Čuture, kojem će potom, kao prateći bend, svirati i na njegovom obeležavanju 60 godina na našoj rok-sceni u DADOV-u. Baš kao što se podrazumeva i da se svaka njihova svirka pretvori u igranku, dižući na noge pretežno stariju publiku, koja je uz njihov repertoar proživela mladost. Što me neodoljivo podseća na godine kad sam i sam kao srednjoškolac redovno u Domu omladine bio na igrankama na kojima su se (mesečno) smenjivali Crni biseri i Džentlmeni. a ovi “klinci” su doživeli da im članovi tih legendarnih grupa danas budu u publici. I, ako se đuskanje rok-veterana na svirkama Hunting Soulsa podrazumeva, pisca ovih redova nemalo je iznenadilo kad je u nekom klubu u Francuskoj ulici, među plesačima uočio grupu dvadesetogodišnjaka koji mnogo bolje (nego mi nekad) đuskaju onaj stari rokenrol iz pedesetih i šezdesetih godina. Ne mogavši da verujem, otkud to da ovi „klinci“ tako dobro igraju rokenrol, tek posle saznah da su svi iz neke plesne škole u kojoj i to uče i da i oni gotovo redovno prate Hunting Souls-e na nastupima.
Odbijajući u međuvremenu brojne ponude starijih i poznatijih bendova, bilo za Anju ili Petra (ili u paketu), vredno radeći, ali ne zapostavljajući ni školu (Anja je u međuvremenu upisala i završila prvu godinu na Fakultetu primenjenih umetnosti, a Petar završava srednju školu), ne menjajući „firmu“ (što je za klinačke bendove gotovo nezabeleženo), kroz grupu je prošlo desetak klinaca, od kojih se najduže zadržao basista Ognjen Tatić (Pecin drug iz osnovne), koji uglavnom nisu bili tako vredni i uporni, niti ozbiljni da obaveze u bendu usklade sa školom i privatnim životom.
Trenutni članovi benda, pored Anje koja sve bolje peva i sve fascinantnije svira gitaru (ne smem ni da kažem na koga me podseća, da ne izmalerišem) i Petra koji je izrastao u vrhunskog bubnjara (ali i dobar prateći vokal), bas gitaru u grupi svira Vanja Beader, a nedavno im se priključio i saksofonista Nikola Lončar. Gotovo ravnopravno, kao siva eminencija, menadžer, ton majstor zadužen za ozvučenje, ali pre svega kao prijatelj i savetnik koji veruje u njih, stalno prisutan je i, u muzičkim krugovima poznati, bluz-rok gitarista Aleksandar Sale Glavičić (nekad član kultne novotalasne grupe Holivud Rabotnik) koji kao dobra vila (i prvi komšija Dajićevih) budno bdije nad njihovom karijerom i muzičkim razvojem.
Uveliko postavši kultna klupska atrakcija i garancija za dobar provod, Hunting Souls na svom repertoaru imaju sad već stotinak pesama i osim nekoliko svima najomiljenijih, koje su već postale njhov „trade mark“, publika nikad ne zna šta će sve te večeri čuti. A pomenute večeri u klubu „Atom“, osim Stray Cats-a koji su im trenutno dominantna inspiracija, odsvirali su i sedam-osam pesama Bitlsa (od kojih je posebno oduševila njihova izvedba “Come Together”), ali i nekoliko pesama Elvisa Prislija, Everli Bradersa i drugih znamenitih standarda pionira rokenrola i rokabilija, u zavisnosti od toga čiju su verziju poznatih numera „skinuli“. Listom ih sve bojeći na svoj način i prilagođavajući svom muzičkom senzibilitetu.
Nemajući nameru i ne videći svoju budućnost (u muzici koja im je definitvno životna ljubav), u tome da budu „samo“ kover bend, ne žureći, a znajući da vreme radi za njih, Hunting Souls polako (i pomalo stidljivo) u svoj repertoar ubaciju i poneku svoju autorsku stvar, od kojih publika najbolje prihvata „Another Town“ (snimljena na Akademiji umetnosti), ali i za sada jedinu na srpskom jeziku “Ne gazi me!”. Koje će verovatno biti i njihovi prvi singlovi i prve pesme na njihovom eventualnom prvom CD-u. Sa kojim ne žure.
I, ako na kraju ove priče o grupi Hunting Souls, za sada još ne mogu reći “da se isplatila”, barem ne u onom materijalističkom smislu, ova “deca” i bukvalno rastu uz muziku i rok-kulturu koja u sebi podrazumeva i mnogo što-šta još. I stasavaju u kvalitetne i kulturne ličnosti. A šta ćeš više od toga.
Čitaocima ovog teksta, upornim da ga pročitaju do kraja, savetujem da njihov nastup nikako ne propuste, kada im se ukaže prilika da ih vide. Jer, dobar provod im je zagarantovan.
