Šta sve može krenuti po zlu? Sve, kada se i najmanje nadate, gde ne postoji ni trun od čestice koja da naslutiti loš prikaz životnog hodočašća. Umesto sanjanog dobitka, očas se čovek pretvori u gubitnika na svim mogućim poljima. To brektanje neživota u lirskom dahu zemaljske truleži uvek ojača ni iz čega u teški, surovi, mentalni oklop koji ne možete probiti. Sama želja je nedovoljna da se proleti kroz lavirint nesklada između ponuđenog i skrivenog. Kada shvatite da ste samo pion, laufer ili žrtvovana kraljica, već je okasnelo za nove, traumatične tegobe, jer iz starih se još nije izašlo a skrivene traume već se pretvaraju u nove oblike plitkoumnosti i arhaičnosti.
Piše: Miodrag Marković
Problem nastaje kada se probude požari u duši, izblede pojedina mesta u sećanjima, ogole svi neprohodni putevi i zazveckaju istrošene misli. Onako, pretiho čak i za snove, skriveno iza tamnih plahti ljudskih požuda, ali se niže taj putokaz od malih ljudskih priča koje grade jedan univerzum stradanja, potajno, no jetko, bez ikakvog pravdanja. I punih četiri decenije biva aktuelan jedan opor ukus vremena koje se otrglo iz ravnoteže licemerja i bola, a pogazilo se budućim stradanjima. Filigranskim pločnicima od Azre i Štulićevim stihovima pravdam sve izgubljene godine i one reči otrgnute u čemerni zaborav. U slikarstvu postoje remek dela za koje ni najosobenije ljudsko oko ne može naći tračak zamerki koja ponire u bezdan oslikan umetnikovom virtuelnošću koja vekovima traje. U književnosti postoji čitav niz klasika koji su stubovi životnih priča iznedrenih na način na koji samo izuzetno obdaren pisac može preneti kroz reči. U savremenoj spoznaji muzike i danas Filigranski pločnici dišu, onako ranjeni, besno izujedani i sklonjeni u stranu, no puls je tu…
Treći studijski album, a četvrti u opusu Azre i Branimira Štulića, pojavio se u prodavnicama gramofonskih ploča u šestom mesecu 1982. godine. Dupli album, u skoro sat i po muzike, imao je i te kako šta da ponudi. Sa ove udaljenosti, mislim da je nadzidan na album Ravno do dna, te da je i bilo neke nedoumice u kom smeru će Džoni i ekipa ići posle drugog albuma i trostrukog živog, Pločnici to otklanjaju. Na albumu se ređaju zvonki politički otkosi u jednom vremenu koje je ideološki stalo u nekoliko godina unazad, nekoliko predivnih ljubavnih pesama i pesama koje izviru iz svakodnevnog života. Miris rata, začinjen i sa par stihova upozoravajućeg verskog fanatizma, zatvoren krugom jedne naprsle ideologije i neverovanje u prikazanu budućnost boljitka, sve to Džoni oštro lomi, glasom, stihom i gitarom. Opisuje zatečeno stanje, britko se protivi vojnom udaru i obespravljanju radnika u previranjima u Poljskoj, a u završnoj temi na albumu nudi stih koji nosi celu misao projekta „Ako hoćeš da menjaš ljude, ne odmeći se…„
Beg od sebe samog, svojstven inače svima nama, nije samo beg od prošlosti i zaranjanje glave u peskovite valove sadašnjosti, to je i nemogućnost ulaza u buduća otkrovljenja, a šta je čovek bez prošlosti i vizije budućnosti, samo zgaženi cvetak u nevoljnoj sadašnjosti. Na Filigranskim pločnicima Džoni valja ideju unutrašnje samospoznaje, kritikuje sve započete a nezavršene, što lične, što društvene ideje, shvata da su odavno sva šezdesetosmaška stremljenja zakopana u istorijskom blatu, da je, ne elitna, nego svakodnevna klasična intelektualna misao izgubljena u ideološkom cajtungu koji se sve više nametao, da bi ubrzo kulminirao kroz pritajene i novostvorene desničarske organizacije koje su nudile sasvim drugačiji nacrt sveta. Ne, Džoni svakako nije levičarski opredeljen, ali njegove osude tadašnjeg stanja nisu mogle uroditi plodom u još uvek zadojenim masama nazovi dobroćudnog socijalizma. Do otrežnjenja još je bilo daleko. Ali, njegove vizije su osvedočene kroz stihove Tko to tamo pjeva, 68., Proljeće 13. u decembru, Pavel… Koliko samo neostvarenih htenja u tim pesmama, razočarenja i tihog bola, sve to na jednom mestu.
No, na albumu ima i nekoliko predivnih ljubavnih pesama, iako i dalje tvrdim, da Džoni, i kada peva o ljubavi, to radi na jedan sasvim drugačiji način od drugih, njegove ljubavi nemaju početak i kraj, one su tu u njemu, izviru iz njegovih stihova i vraćaju se na ona ista mesta odakle su potekle najnežnije reči. Ako znaš bilo što, Naizgled lijepa, Volim te kad pričaš, Kao ti i ja, samo su delić optočene ljubavi na pomenutom vinilu.
Na Filigranskim pločnicima spojeni su stihovi, zvuk i pregršt emocija u jedan dodir, u jednu reč, koja navire iz svih ostvarenja na albumu. Onako, moćno, prkosno, trezveno i duboko racionalno svaka reč odzvanja proročki. Svaki ton je temelj za novi zvuk, a između tonova i stihova lebdi slobodarska misao, želja da se bude lično slobodan, da njegov angažman bude razumljiv i neistomišljenicima, da ima mogućnost slobodnog odabira u svemu onome što želi da radi i stvara, a pre svega da govori slobodno, bez ograničenja, pa svidelo se to ili ne…
Džonijeva težnja za tadašnjim političkim angažmanom koji nije u sprezi sa visoko pozicioniranim ideološko-kulturnim prelivom je neupitan. Kroz stvari Tanka crna linija, Put za Katmandu, Hladni prsti i Život običnog tempa on pokušava da iz sebe izbaci nagomilanu energiju, koja je je povremeno pozitivna, a nekada duboko sablasno-negativna, on svoje razočarenje ne krije, ali se trudi da umereno prikaže ekspanziju istog kroz svoje unutrašnje stanje.
Inače, filigran je stil izrade nakita ili predmeta kroz posebnu tehniku preplitanja zlatnih, srebrnih i bakarnih žica. E, sad zamislite da hodate takvim pločnicima, zamislite korake u budućnosti kroz isprepletane dragocene niti. Naravno da je to samo san. Ali, za Džonija je filigran ono što nosi duboko u sebi, skriveno, a umiveno nekim posebnim miomirisima, za njega je reč stradalnik svakodnevni nadimak od koga on ne beži. Neće uteći ni od neizbežnih promena, on je tu, spreman da se i sam menja, sa svim onim vetrovima što su ga išamarali u protekle četiri decenije, od pojave albuma Filigranski pločnici pa sve do današnjih trenutaka žmirkave svetlosti.
Na albumu nema prosečne pesme, svaka je drugačija na svoj način, a Džonijev spev o trenutku jednog vremena ostalo je poput prikaza nekadašnjih Filmskih Žurnala, ali bez komentara. Nije bio nemi svedok dešavanja, bio je stvaralac jednog vremena koji mnogi nisu bili u stanju razumeti, mada su se pravdali da nisu ni smeli razumeti život izvajan kroz muziku i stihove grupe Azra, odnosno Džonija Štulića.
Album bi i danas bio u svom dobrom delu više nego aktuelan, ne samo u tekstualnom smislu i porukama kojima odiše, već i muzički se ne bi postideo u savremenoj muzici. Pored klasične postave grupe Azra, gitara, bas i bubnjevi, na trećem studijskom albumu ima i dosta duvačkih instrumenata. Ono što na kraju želim istaći je to da im se svaki album razlikovao, da su na istima drugačiji stilovi, tekstovi, pa i poruke, ali da se po prvim taktovim odmah prepoznaje Džoni i njegova Azra. A tu 1982. godinu pamtim po tri stvari: Svetskom prvenstvu u Španiji i dosuđenom penalu zbog prekršaja na dva metra ispred šesnaesterca tadašnje nam domovine u korist domaćina, prelepog malog gradića u Dalmaciji – Makarskoj i slušanju do besvesti gore opisane gramofonske ploče na čijim vetrovima je nošeno prerastanje moga detinjstva u ranu mladost. S ponosom pamtim na kojim stihovima sam odrastao i nisam postao ono sve što nisam ni želeo. Za to dobrim delom dugujem, ali ne samo ja, nego i cela jedna generacija koja je imala tu privilegiju da direktno isprati jedno stvaralaštvo u vremenu izuzetno jake muzičke konkurencije na ovim prostorima, Džoniju i Azri. Hvala mu što nas je očovečio u delu na koji je mogao uticati na nas.
