U subotu, 8. januara u malom hramu rokenrola, u Punk rock kafeu, konačno dočekasmo, posle više odlaganja, kultnu grupu novog talasa, beogradski Električni orgazam, da nas provede kroz svoje višedecenijsko putešestvije, koje je bilo ocrtano što svetlim, što sivim bojama, ali je trajalo, nekad kao dašak letnjeg povetarca, a nekad je to bilo olujni zanos koji je rušio sve pred sobom. Tračak svetlosti se odužio upornim radom njihovog frontmena i osnivača benda Gileta Srđana Gojkovića. Kroz bend je prodefilovao popriličan broj članova, ali je Gile bio taj koji je usmeravao u kom pravcu će se ići i dokle se može stići. Ishabana staza pod njihovim koracima uvek je nosila određenu dozu pozitivne agresije, želje za promenom i za sopstvenim stavom. Zato kada se kaže Električni orgazam, uvek prvo pomislim na Gileta.
Piše: Miodrag Marković
Srđan Gojković Gile je, pre svega, višeslojna ličnost, uvek medijski privlačan na neki drugi način, mnogo bliže običnom stradalniku nego rok zvezdi, ali čovek koji ima harizmu, ima moć da pokrene auditorijum oko sebe, da isti ustavi na čas, da uspori ili požuri, sve uvek po potrebi u određenoj situaciji. A ta situacija je sam život koji ih je nosio kroz kroz pelen lažnog sladostrašća ili zalivao medom, a sve to sa jakom željom da se oboji sopstveni mikrosvet, odbaci letargična ljuštura svakodnevice i umiri negativna energija što se skupljala u ljudskom biću.
Električni orgazam je osnovan na pravoslavnu novu godinu 1980., a već samo godinu dana kasnije, zajedno sa Idolima i Šarlom akrobatom, izdaju kultni album novog talasa, ali i rokenrola na yugo prostorima, Paket aranžman.
Posle toga, izdaju prvi samostalni album, jednostavno nazvan Električni orgazam, a nakon toga su se ređala ostvarenja sa manje više uspešnim albumima. Ono što se da kod njih primetiti na slušanje bilo koga albuma, svaki je drugačiji, bend se prosto apdejtovao u odnosu na prethodni, što muzički, što tekstualno, a pogotovo produkcijski.
Kvalitet je uvek postupno nadograđivan, ali je bio evidentan. U njihovom opusu ima svega, od pank roka, novog talasa, psihodeličnog roka, pa i popriličan broj elemenata hard roka.
Radi opšte pristupačnosti, da ne kažem edukacije, ne mogu, a da ne pomenem jedno malo remek delo rokenrola koje je Gile uradio sa pok. Vladom Divljanom, a to je ploča Rokenrol za decu, u saradnji sa našim emintnim pesnikom Ljubivojem Ršumovićem. To je jedna posebna storija roka namenjena najmladjim naraštajima, koje sa osobitim zadovoljstvom i stariji mogu slušati, da ne kažem osluškivati. To mu dođe nešto kao školska lektira rokenrola. Žao mi je, ali nisam čuo da se u bilo kojoj našoj školi, u nižim razredima pogotovo, obrađivala takva tematika. Kroz takvo jedno muzičko štivo sam pokušao da zatrujem i dušu mog sinovca, dokle sam stigao pokazaće vreme. Zašto ovoliki uvod, pa da objasnim zašto je Gile slojeviti muzičar i tekstopisac, zašto je on vizionar i sanjar onog pravog rokenrola, urbanog do bola, bez lažne patetike i bespotrebnog okolišnog folklora.
Električni orgazam je svakako kultni bend sa ovih prostora, iako nije toliko bio visokotiražan. Naravno da se uvek može postaviti pitanje koliko je mogao u ono vreme i dopreti do slušalaca, a pogotovo gledalaca.
Sumnjam da je njima manjkalo volje, no uslovi i okruženje su bili takvi da rečitost rokenrola nikada nije mogla do kraja zaživeti na ovim prostorima. Njihov najprodavaniji album je ostao Distorzija iz 1986.godine, a svakako najveći hit sviran na svim mogućim slavljima, događajima i slično je, ma zovite to kako hoćete, Igra rokenrol cela Jugoslavija.
Poslednji put, pre ovog nastupa, Električni orgazam sam gledao na beogradskom Ušću 2007. godine, kao predgrupu moćnih, a nestvarnih, Rolingstounsa. Čast je biti na takvom koncertu gledalac, a kamoli učesnik, ali Gile i bend su to apsolutno svojom marljivošću i istrajnošću, a pogotovo standardnim i evidentnim kvalitetom, i zaslužili. Oni nikada ne sviraju isto, niti na albumu, koji im je uvek drugačiji od prethodnog, niti na samom lajv nastupu. Gde god svirali, ne možete primetiti ni najmanju dozu tezgarenja, ošljarenja ili sviranja tek reda radi. Ima samo jedan razlog za tako nešto, a to je što grupa voli da svira, vidi se svaki njihov užitak u odsviranom tonu, svaka postojanost u poruci koju nose kroz sebe i dele sa drugima. To se zove ljubav prema muzici. I tako duže od četrdeset godina. Ali idu, odlučno, hrabro, ponekad bolno i setno, ali guraju kroz muzički život i još uvek sanjaju svoje snove. A da li oni postaju i naši ponekada, da li nam se sretnu u vasioni misli i želje dok lutaju nebeskim bespućem, to je već drugo pitanje, na koje svako od nas, ko je ikada gledao i slušao pomenuti bend, mora dati odgovor.
Splet nesrećnih okolnosti, izazvan harajućom pošasti, nije im dozvolio da svoje postojanje obeleže na način na koji su želeli i koji inače i zaslužuju, tako da nema velikog koncerta i dostojne svečanosti koja bi dala naglašenu crtu kolektivnog uživanja u onome na čemu je bend godinama zidao svoj ugled i uticaj kod publike. I u smanjenom kapacitetu rok auditorijuma oseća se ta punokrvna čistoća rokenrola, taj agresivni vokal iz koga izbija sirova snaga protkana specifičnim Giletovim glasovnim mogućnostima, bez nepotrebnog skaliranja, ali sa pravim rok vriskom u zadatom momentu koji opskrbljuje numeru sa taman onoliko boja koje im daju potrebne svetlosti, a bez da zaseni ostale članove benda. Solo gitara je iz sebe cedila gotovo savršene zvuke, potpomognuta sjajnim klavijaturskim iskakanjima, a sve u čarobnom tonalitetu koji boji numeru. Iz svakog gitarskog rifa odzvanjala je kompaktnost sa ritam sekcijom, perfektnost basa i povremena mala lucidnost bubnjara, te večeri osećala se kroz ceo klub, nekim blagim mirisom sete i spokoja, kao da smo svi na trenutak bili u nekom drugom vremenu, sadržajnijem i ljudskijem, u prostoru u kome stotinak duša sliva se u jedan rokenrol zaveslaj iskrenosti, razumevanja i ljubavi.
