Dva osnovna a pomešana utiska rezultanta su svih misli koje su mi se, kombinovano sa emocijama, sećanjima, nostalgijom i setom, tokom dvoiposatnog koncerta vrzmale po glavi – da li smo se i koliko prethodnih decenija ogrešili o Korni grupu, dopuštajući da za dobar deo mlađe publike ostane gotovo nepoznata i koliko je ovo 31. januara u Sava centru uopšte bila Korni grupa. Kao i da li je ovo uopšte bio koncert „te“ grupe ili samo podsećanje na nju i na pesme njenog osnivača i vođe Kornelija Kovača. Uzburkane emocije, vraćanje u mladost, trenutke ushićenja, pa i suze, nije potrebno ni pominjati. Podrazumevaju se.

Piše: Duško Antonić
Snimio: Danko Strahinić

Što sam stariji, osećanje koje imam u iščekivanju koncerata nekih imena koja nikad nisam video uživo ili (kao u ovom slučaju) decenijama nisam imao prilike da vidim, osim naravno dobre svirke i oživljavanja emocija i sećanja, najviše se ispoljava kao strepnja i bojazan da me ne razočara neko koga sam celog života voleo. A, čak bi se i ta osećanja mogla svrstati u nekoliko grupa, jer, kao što i bukvalno ništa nisam očekivao od koncerta Boba Dilana u Areni, koji mi je i jedan od najgorih u životu, paradoksalno nisam ni bio nešto razočaran, jer sam to i očekivao, pa sam samo jednostavno hteo da budem tu, što je moguće bliže njemu; s druge strane sam na koncert Leonarda Koena išao klecajućih nogu, plašeći se da me ne razočara neko koga sam obožavao celog života. Što se, srećom, nije desilo, pa mi je to ujedno i najbolji koncert na kom sam u životu bio. Između te dve krajnosti smestilo se stotine koncerata velikih imena, bliže jednom ili drugom polu ove skale. Od (poluraspadnutog) Deep Purple-a, za koji sam tada „sekao vene“, a koji me je totalno razočarao `75. u Pioniru, do uzvišenog i gotovo nadrealnog nastupa Blackmors Night u Domu sindikata pre desetak godina.

Korni grupu sam obožavao i gotovo idealizovao u nekoliko godina njenog trajanja, gledajući je uživo više puta i uvek iznova slušajući sve ove decenije, a da joj, osim pridodatog sentimenta i podrazumevajuće nostalgije, ništa u pogledu kvaliteta nisam mogao oduzeti.

Odlazak na njen koncert posle četrdeset i kusur godina od poslednjeg viđenja, međutim, osim želje da ovu grupu ponovo vidim i čujem uživo, nije u meni pobudio ni najmanjeg crvića sumnje u to da će i ovaj koncert biti savršen, kao i svi prethodni. Iako njeni stari članovi već poodavno gaze osmu deceniju života i mada im ritam sekcija, što bi rekao Balašević „ore nebeske njive“, znajući perfekcionizam Kornelija Kovača, ali i virtuoznost Bočeka i Topića, nisam sumnjao u kvalitet nastupa. Kao ni u to da je „stari lisac“ Kovač znao da odabere adekvatnu mlađu zamenu za legende poput Furde i Hreljca.

I, kao što mi pre dva meseca, kad sam prvi put čuo za njihov koncert, ni malo nije bilo čudno, da mi je ta informacija stigla sa vešću da je isti već rasprodat, tako me je preksinoć blago je reći razočarala činjenica da sala Sava centra nije puna do poslednjeg mesta, pri čemu balkon čak nije ni prodavan. Što znači oko dve i po hiljade ljudi. Premalo za grupu koja u našoj, srpskoj ili jugoslovenskoj (kako vam draže) rok istoriji ima mesto kakvo u svetu zaslužuju Bitlsi ili Led Zeppelin, na primer.

Razmišljajući o razlozima za takav odziv, vrteći ponovo u glavi film dešavanja u poslednja dva i po meseca, mislim da sam i „dokučio“ razloge – zašto je na kraju ispalo tako.

Kao, prvo, pomenuta informacija o „rasprodatosti“ koncerta, plasirana je još u novembru. Dobijajući potom razne vesti „iz prve ruke“, koje su govorile o nekakvim nesuglasicama unutar „benda“, uz informaciju o mogućnosti da koncerta i ne bude, uz gotovo nikakvu reklamnu kampanju, potpuno su zamrzle prodaju ulaznica, što je organizator (Long Play) i želeo, da bi sebi, u slučaju otkazivanja, smanjio problem oko vraćanja para za već kupljene karte. O razlogu tih eventualnih „nesuglasica“ (ako ih je i bilo) nešto kasnije, tek, koncert najavljen prvobitno za 30. novembar, odložen je uz nejasnu informaciju da bi se mogao dogoditi pred Novu godinu.

Smrt Bojana Hreljca 18. decembra, u celu priču oko „povratničkog“ koncerta uneo je dodatnu tužnu dimenziju i sumnju – da li će ga uopšte biti. A kako je, zbog lošeg zdravstvenog stanja, koje nije od „juče“, Bojan za ovaj koncert najavljen samo „kao gost“ (a da li bi i koliko mogao da svira… iako je sigurno da bi, da je mogao, on bio najgorljiviji učesnik tog „projekta“), bilo mi je jasno da se „koncert mora održati“. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog Bojana. No, mnogi su u tom trenutku pomislili, prenebregavši ono „kao gost“, da koncerta neće ni biti.

No, kao što sam i očekivao, koncert je pomeren za 31. januar, ali je i dalje iznad njega ostao da visi Damoklov mač teške neizvesnosti koja je i organizatoru „vezivala ruke“. Tako nekako tumačim i činjenicu da se o ovom, u svakom smislu velikom koncertu, gotovo ni malo nije pričalo, pre svega na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Ne tvrdim da toga nije bilo, jer nisam sve televizije istovremeno mogao da gledam (neke sam i izbrisao sa svog daljinskog upravljača), ali izostala su, za ovakve prilike uobičajena, gostovanja aktera i organizatora u raznim jutarnjim i drugim programima, kulturnim i sličnim dnevnicima, u kojima bi se potencijalnoj publici (za koju sam siguran da je ima mnogo više) objasnilo šta se dešava i kakav se koncert priprema. Pri čemu je dobar deo publike, koja je po prirodi stvari starija i ne „jezdi“ svakodnevno po internetu, u glavi sve vreme imao onu prvobitnu informaciju – da je koncert rasprodat.

Dodatnu konfuziju i defetizam pobudila je informacija koja se pojavila dan-dva pre koncerta da i Dado Topić, jedan od tri izvorna člana (i jedini od bivših pevača) grupe, ima zdravstvenih problema i verovatno neće nastupiti. Ili možda, ipak, hoće.

Tu poslednju dilemu, oko Topićevog nastupa, koju pre polaska na koncert čak nisam smeo da saopštim ni svojoj supruzi (jer bi možda odustala) razvejaše mi prijatelji koji su u Sava centar stigli ranije i čuli ga na tonskoj probi, tako da je glavna vest koja je strujala holovima i hodnicima Sava centra bila olakšavajuća – pevaće i Dado!

No, pređimo na koncert koji je, na moje iznenađenje (i zadovoljstvo) počeo pesmom Devojčice mala, jednom od meni najomiljenijih njihovih „pesama“, koju je solidno otpevao Gale iz Kerbera i ne pokušavajući da bude Dado Topić, koji je pevao izvornu veziju, a koji je za to vreme bio negde u bek-stejdžu.

Prvo svetlo u kući broj 4, koje je potom usledilo, ulilo mi je nadu da bi koncert mogao krenuti tokom koji sam očekivao, a to je kvalitetna progresivna džez-rok svirka po kojoj, osim hitova, ovu grupu pre svega pamtimo. Jer, publika koja (ni)je te večeri ispunila Sava centar, a čiji je prosek godina, brat-bratu, bio oko šezdeset, koja je u svom tinejdžerskom dobu verovatno volela i sve te hitove, u međuvremenu je svakako muzički evoluirala i od svojih nekadašnjih i svevremenskih ljubimaca je očekivala upravo svirku koja je zabeležena na njihovim albumima.

Da neće biti tako shvatio sam već kod treće pesme Kuda ideš svete moj koju je otpevao meni lično do tada nepoznati Zoran Šandorov za kog sam u jednom trenutku čak pomislio i da je sam Zlatko Pejaković kao iznenađenje večeri pod pseudonimom došao da uveliča ovaj „skup“. No, i pored frapantne vokalne sličnosti, odagnah odmah te misli iz glave; ovaj momak od tridesetak godina ne može biti Pejaković, iako isto tako dobro peva.

Već sledeća pesma koju je otpevao na ovakvim „manifestacijama“ nezaobilazni Dejan Cukić, preuzevši i ulogu voditelja i pokušavajući da nas „provede“ kroz istoriju Korni grupe, bila je jedna od dve koje je sa njima otpevao Dušan Prelević, „Čovek i pas“, zabeležena na B strani njihovog prvog singla.

Posle sjajne „Slike“ (Ljube Ninkovića), jedinog hita Korni grupe koji nije komponovao Kornelije, a koju je otpevao odlični Dušan Svilar, isti pevač izveo je i „Ti samo budi dovoljno daleko“, veliki hit Generacije 5. Kasnije ćemo čuti čak i B stranu (valjda tog) njihovog singla – „Pseto“, za koje, eto, nisam ni znao, jer nisam obraćao pažnju na to, da im je te pesme, verovatno, „poklonio“ Kornelije. I ma koliko te pesme bile „lepe“ već tada mi se učinilo da je ovo podsećanje na kompozitorski rad Kornelija Kovača, naslutivši negde i one nesuglasice i svađe koje su do mene, uoči novembarskog koncerta, kao rekla-kazala stigle, a morale su se ticati koncepta ovog koncerta Korni grupe. Da ne kažem da sam se pobojao da ćemo u nastavku koncerta možda slušati i neke Biserine, Zdravkove ili pesme Olivere Vučo, na primer. Sve odreda, da se razumeno, kvalitetne, ali… To se, srećom, nije desilo, iako ni jedan takav koncert, verovatno, ne bih propustio.

Problemi sa konceptom, naravno, sputavaće me i kasnije tokom inače kvalitetne svirke, jer ću se nadalje pitati – šta će ovde „Tri čoveka u kafani“ i Ivo Lola, na primer, pesme koje Korni grupa verujem (bar ih ja nikad nisam čuo) nikad uživo nije svirala, a najmanje da smo ih mi, koji smo bili tu, očekivali.

„Not an ordinary life“, naslovna pesma njihovog drugog albuma snimljenog u Italiji, ulila mi je nadu da „ulazimo“ u onaj progresivniji i ozbiljniji deo koncerta, no odmah posle toga usledio je već pomenuti „Ivo Lola“ kome tu, uz svo uvažavanje, nije bilo mesta, pa će se tako do kraja koncerta smenjivati uslovno rečeno hitovi i progresiva.

Sledila su dva vrhunska momenta celog koncerta – instrumental Dinamit sa Bočekovog solo albuma u kom je ovaj vrhunski gitarista opravdao oreol jednog od trojice najboljih „na ovim prostorima“ (dvojicu preostalih dodajte po sopstvenom izboru), a potom i sjajno otpevana Sonata sa jednom od najboljih gitarskih solo deonica YU roka, ali i mini-bravurom bubnjara Ratka Ljubičića.

Presecan hitovima (Bube, Pseto, Jagode i maline, Moja generacija…) koncert nam je „podario“ samo dve pesme sa antologijskog prvog albuma grupe: „Glas sa obale boja“ i po meni najbolja pesma YU roka svih vremena – Put za istok, što je bio i apsolutni vrh ove večeri do tog trenutka. Sve dok se na sceni nije pojavio Dado Topić i, nažalost, otpevao samo dve i po pesme – vanvremensku Etidu i, kako sam reče, njemu najdražu pesmu Jedna žena.

Koncert je završen, po meni opet konceptualno problematično, pesmom Trla baba lan, koja jeste bila njihov najveći hit i višestruko je u svetu prepevavana, ali daleko od toga da je bila njihova najbolja pesma i najmanje što sam očekivao je da će neko, tako ozbiljnu i muzički potkovanu publiku, baš uz tu pesmu motivisati da uz ono otrcano „Ajmo sad svi ruke gore!“ naterati da peva i tapše u ritmu. Možda grešim i možda je to samo moj osećaj, ali u tom trenutku osećao sam se malo poniženo.

Možda i zato što to svakako nisam očekivao. Kao što nisam očekivao ni da će se na bis ponovo izvesti Moja generacija, koja, iako im je obezbedila učešće na „Evoviziji“ svakako ne spada u vrhunske pesme ovog benda.

Opisujući hronološki ovaj, bez obzira na sve, veliki koncert, gotovo ništa nisam rekao o Bendu (da li je to bila Korni grupa ili nešto drugo, ostavljam svakome da proceni po sostvenom nahođenju) tek ritam-sekcija – bubnjar Ratko Ljubičić i basista Peđa Milanović je svoj posao odradila savršeno, u šta nisam ni sumnjao, iako mi je, čak i čisto vizuelno, sve vreme nedostajala visoka figura Bojana Hreljca koji kao dobri duh Koreni grupe natkriljuje sliku. Klavijaturista Aleksandar Miletić je, pretežno na orguljama punio zvuk harmonijama, dok je klavirske solo-deonice na koje smo navikli, tek tu i tamo, ponegde, ubacivao Kornelije Kovač, sedeći sve vreme sa strane, za koncertnim klavirom i prebirajući po dirkama, a da se to što je svirao u najvećem delu koncerta nije ni čulo.

I, osim problematičnog koncepta izbora pesama (babe i žabe), to je možda i najveći problem „ove“ Korni grupe. Jer, „ona“ Korni grupa je bila besprekorno uklopljena mašina koja je naprosto mlela sve pred sobom, uvlačeći sve prisutne u sebe, imajući u liku Konelija Kovača na sceni i svog vođu i vrhunskog klavijaturistu koji je bravuroznim solo-pasažima dodavao posebne začine, ujedno, kao dirigent bez palice, držeći sve pod kontrolom. Ovaj današnji Kornelije, sa svojih 77 godina očito više nije u toj formi (iluzorno je to od njega i očekivati), tako da je od izvornih Kornijevaca svoju ulogu na vrhunskom nivou, na koji smo i navikli, odigrao samo Josip Boček. Uz Dadu Topića koji je otpevao samo dve i po pesme, kao vrhunske aktere i ako hoćete otkrovenje ovog koncerta bio je, još jednom, Zoran Šandorov koji je potpuno zamenio Zlatka Pejakovića iz njegovih najboljih dana. A, kad su ga već imali, ostaje žal što su ga „iskoristili“ da peva i neke pesme kojima ovde nije bilo mesta, umesto onih koje smo očekivali.

Ne želeći da u prikazu ovog, uz sve konceptualne mane, velikog koncerta, koji je ujedno i verovatni rekvijem za najbolju jugoslovensku grupu svih vremena, opisujem emocije, što bi me svakako odvelo u patetiku, moram priznati da mi se u pojedinim trenucima ježila i koža, da me je knedla u grlu sprečavala da supruzi pored sebe došapnem nešto što mi se tog trenutka vrzmalo po glavi, da mi je par puta došlo da ustanem i „poletim“, ali i da su mi suze nekoliko puta ovlažile lice. A ako su emocije koje vas obuzimaju najbolji dokaz nekog umetničkog čina, onda ih je te večeri bilo u ogromnim količinama. I šta ćeš više od toga.