Iron Maiden, Beograd, Arena, 24. maj 2022.

Piše: Miroslav Stašić

Relativno često se može čuti u osnovi tačna konstatacija da bitni strani bendovi dolaze kod nas po pravilu kada im je pik karijere već prošao. Kao i za sve tvrdnje i za ovu možemo naći određeni broj izuzetaka, a Iron Maiden su svakako dobar primer grupe koju je ovdašnja publika mogla da vidi maltene u najboljem mogućem tajmingu.

Prvi put su pohodili Jugoslaviju 1981. godine kada su iza sebe imali tek dva albuma, a to je ujedno i bio i jedan od poslednjih koncerta sa Paul Di’ Annom kao pevačem.

Naredni dolazak 1984. je bio i period njihovog komercijalnog i kreativnog vrha sa albumom „Powerslave“, a ništa manje aktuelni nisu bili ni 1986. kada su svetsku turneju započeli u Beogradu.

I za Maidene i za ovdašnje prostore devedesete nisu bile lake, doduše iz različitih razloga, a novi milenijum je doneo i ponovna redovna gostovanja Steva Harrisa i ekipe. Srećom po njihove obožavoace, Maidene stare kako se samo poželite može.

Arena očekivano rasprodata, nekih 15-16.000 ljudi, sve počinje kako je i najavljeno i tačno u 21h Iron Maiden su na sceni. Bina deluje da je nešto manja nego ranije, što se može pripisati i njihovim godinama, ali se ispostavilo da su svi i dalje u dobroj fizičkoj kondiciji. Bend se pripremao dvadesetak dana u Splitu, tako da je koreografija bila razrađena, a muzičari sveži i raspoloženi. Scena se „presvlačila“ u nekoliko navrata, Bruce Dickinson je isprva sa bendom u prvim redovima, da bi zatim prešao na izdignute delove bine.

Početak koncerta pripada pesmama sa novog albuma od kojih je „Writing on the Wall“ solidan hit, sledi stari klasik „Relevations“, pa favorit iz drugog plana „Blood Brothers“. Bend i publika su u harmoniji i sevdahu i od početka je maltene euforična atmosfera. Bruce Dickinson peva jako dobro, uobičano je teatralan, a to je najvidljivije tokom poduže „Sign of the Cross“. Očekivano najelegantniji je Adrian Smith, Steve Haris i Janick Gers najpokretljiviji, dok Dave Murray ne skida osmeh sa lica. Nicko Mc Brain je kao i tolike godine ranije sakriven iza ogromnog kompleta bubnjeva. Svetlo i svi prateći scenski efekti su besprekorni i impresivni.

Ton na tribinama je bio prilično loš, bez detalja i nijansi, sa puno tutnjave i prštanja, ekipa sa partera je imala evidentno puno bolju zvučnu sliku. No to nije bitno pokvarilo sveopšte dobro raspoloženje i veselje.

„Flight Of the Icarus“ označava i početak dela sa hitovima i sveopštu euforiju, tokom ove pesme Bruce koristi i bacač plamena, pa nije teško ustanoviti da su se u Maiden kampu gledali Rammstein koncerti.

„Fear Of The Dark“, „Hallowed By Thy Name“, „The Number of The Beast“, „Iron Maiden“ bez predaha, inače gotovo nije ni bilo obraćanja publici, odlazak sa bine uz jednako brz povratak na sveopštu radost. Sledi „The Trooper“, pa odlično dramaturški postavljena i izvedena „The Clansman“ i za kraj prvog bisa „Run To The Hills“.

Izlazio je i Edi u nekoliko navrata, pokretljiviji nego ikada, šegačio se po bini, jednako infantilan i zabavan kao i ranije. I za sam kraj „Aces High“ što je hvale vredan potez i sjajan energetski vrhunac. Još nekoliko minuta vrlo snažnog dozivanja i ovacija i kraj.

Svi zadovoljni i srećni sa razlogom, Maideni su po ko zna koji put demonstrirali klasu kakva se retko sreće. Uz nada da im ovo nije poslednje gostovanje. Up the Irons!