Kada se sve buktinje tiho stope u jedan vitki snop svetlosti i zagmižu put reljefnih tragova ugaslih zvezda, sa sve manje saputnika iz lavine života, bez strasti, samo sa gorkim kliktanjem požudnog promatrača, na izveženom šumadijskom ćilimu od najlepših cvetnih motiva, zablistaće iznad usnulih glava, brzinom poput meteora i uzdići još jedno malo remek delo na tron besmrtnih dostignuća.

Piše: Miodrag Marković

Poslednji veliki koncert kragujevačka grupa Smak održala je na beogradskom Ušću 2015. godine. Samo dve godine kasnije, pevač koji je ostavio najviše traga i po čijim izuzetnim glasovnim mogućnostima grupa Smak se prepoznavala, čak i na engleskom govornom području, Boris Aranđelović je preminuo. Od tada Smak nije nastupao.

Da li se čuda dešavaju ili ne, a možda ima neko ko od gore vidi sve, ma kako se mi busali u grudi i odisali stoicizmom, heroizmom i harizmom, da u nekom trenutku zastanemo i ponovo zgazimo snažno na ovozemaljsko tle, nesigurno, rovito i nepouzdano. Surovi život uvek može okrenuti i drugu stranu, onu, ponekad i lepšu. Frontmen benda, ili zovite ga kako vam drago, Radomir Mihajlović, prosto Točak, jedan od najboljih umetnika na gitari koji je uopšte svirao, ne samo na ovim prostorima, nego u kompletnom gitarskom svetskom sazvežđu, rame uz rame sa Hendriksonom, Kleptonom, Pejdžom, Kingom, a na istovetnom govornom području tu je i Vlatko Stefanovski, imao je hrabrosti da posle skoro punih sedam godina odsvira trosatni koncert, u velikom delu sa mladim pevačem koji je briljirao.

U srcu Šumadije, Čačanin kojega je Kragujevac proslavio, pedesetak godina, sa prekidima, što sa grupom, što sa samostalnim projektima, ostavlja otisak večnosti u muzici – ne samo kroz rok, ne samo kroz etno momente, nego i kroz sve ostalo što je stvarao, bila to filmska muzika ili obična nevezana svirka. Naravno da je sve što je napravio za pola veka i te kako vezano za Smak. Međutim, izbor mladog Jovana Pantića, Valjevca, ako je to uopšte bilo kome bitno, je zaista fascinirajući. Mladić je otpevao takvim glasom hitove benda, da ste samo slušali, bez vizuelnog doživljaja, lako bi ste pomislili da slušate Borisa od pre trideset i kusur godina, odnosno u najboljem izdanju.

Naime, posle Biske, prve stvari koja je započela tročasovno druženje sa 10 hiljada ljubitelja muzičke umetnosti, temom Šumadijski bluz, Jovan je na briljantan način otvorio retrospektivu stvaralaštva Točka, Milana, Kepe… Moram pomenuti i pokojnog Lazu Ristovskog, jer i njegova duša i šarm su utkani u kragujevački mega bend. Teško mi je opisati i koliko. Pesmom Šumadijski Bluz otpočelo je krstarenje niz muzičke tokove jedne od najpoznatijih grupa na Balkanu. Kakvi smo takvi smo, ali znamo de cenimo i stvaramo muziku.

Ređali su se hitovi kao što su Satelit, Profesor, Crna Dama, Kornjačina Koža, Plava Pesma… Uz mlađanog Jovana nastupio je i Dejan Najdanović Najda koji je furiozno otpevao Zašto Ne Volim Sneg i Južni Voz. Od vokalnog savršenstava pomenutog koncerta, možda je samo zafalio vokal Dade Topića, uz već navedeni Sneg i song Na Balkanu, koju su Jovan i Najda zaista izveli fenomenalno.

Kad je reč o muzičkom savršenstvu, tu nije bilo dileme – bend je zvučao kao da već godinama ima svetsku turneju, sigurno, prodorno i na momente atraktivno frustrirajuće. Ritam, koji su održavali otac i sin, a kojima se i unuk pridružio, odnosno sa dva seta bubnjeva, delovao je moćno i razorno. Kepini naslednici ponosno su odradili ritam sekciju. I basistu, Zorana, u par tebe zamenio je sin Filip. Podmladak Smaka jednostavno je zadivio.

Što se maestra Točka tiče, njegov način sviranja, ta lakoća sa kojom on crpi tonove iz gitare, adrenalin koji diže svojim rifovima i solo deonice kojima je parao to vedro subotnje nebo u srcu Šumadije, taj pozitivni haos u publici koji je izazvao prvim taktovima Zajdi, zajdi i Ulaskom u harem, bilo je neophodno doživeti, teško je opisivo, a svakako je neprepričljivo. Kada se tu doda još Bluz u parku, onda imate utisak kao da je nebo sa zvezdama stalo na umetnikov dlan. Gordo i naprasito, a opet umilno se slivajući niz duše 10 hiljada srećnika pod otvorenim nebom. Da, tada sve zanemi, ćutnja kao neki poseban govor, strastven, nadahnut, no bez reči, bez dodira, samo reski zvuk gitare koji se te večeri ulivao u Lepenicu.

Ne mislim da je grupa Smak odsvirala svoju Labudovu pesmu… svom gradu je podarila jedan poseban osećaj gospodstva i darovala mu onaj značaj koji bi i inače trebao imati. Od Kragujevca je pre pedesetak godina sve i krenulo, ali mislim da se tu, barem što se koncertnog stvaralaštva tiče, sa Smakom neće završiti. Njih zaslužuju i drugi gradovi, možda ne tako veliki prostorno, ali po veličini kulturnog nasleđa, a tu pre svega mislim na ljudski kadar, obični, mali smrtnici sa beznačajnom ličnom storijom, mogu biti ponosni.

Bilo je divno podeliti takve trenutke osobenosti koncertnog spektakla, biti deo jedne umetničke posvećenosti u ta tri sata, deo istorijskog čina koji će kod velikog broja mladih u nekoj dalekoj budućnosti nizati ugodna sećanja sa pričom kako se nekada sviralo. Sa ljubavlju, znanjem i nemerljivom energijom. Onom, koja isijava iz svakog od nas, kada to želimo i čvrsto verujemo u svoje snove. Za čoveka, za slobodu, za život, i na kraju za večnost. U toj večnosti, barem muzičkoj, Smak ima svoje mesto, svoj mali tron, ali sasvim dovoljan da ga izdigne iznad drugih bendova.

I na kraju, a moglo je biti bilo gde u tekstu koji dovršavaš, čitaoče dragi, moram da istaknem i Mirka Glišića, koji je za Smak napisao popriličan broj tekstova koji i dan danas sa usana rado nam idu. Pre svega mislim na Šumadijski Bluz, Satelit, Bluz U Parku, Crnu Damu... Naravno da to nije sve, ni od njega, ali ni od Smaka, a po najmanje od Točka. Videćemo se još, u nekim drugim gradovima, nekim bliskim galaksijama rasutim u prostoru beskonačnom…