Davor Lukas (Fit): Mrzim džibere

Meni je mikrofon najveća ljubav, ali možda kroz deset godina mali zeleni donesu neke nove instrumente.

Piše: Ivan St. Rizinger (Pobeda, 20. 12. 1990.)

Snimio: Miki Cvetković

Nenametljivo, gotovo prozračno, pojavio se u prostorijama „Pobede“, hodeći od vrata do vrata uz rečenicu „ja sam iz jedne rok grupe – FIT. Došao sam zbog intervjua…“ i tako dalje. Kad sam mu prišao i predstavio se, uz široki osmeh pruži mi ruku. Očigledno da mu je pao kamen sa srca. Dok sedimo u muzičkoj redakciji raspituje se postoji li u Kruševcu neki bend koji aktivno muzicira. Zatim, začuđen mojim negativnim odgovorom pita – koliko grad ima stanovnika. Posle, sumnjičavo vrti glavom – misli da je to nemoguće.

Fin neki momak taj Davor Lukas. Sa dvadeset i pet godina (nadam se da mi neće zameriti što ga ofiram) trenutno je najveći seks simbol domaće muzičke scene. Znam mnoge devojčice koje posterima sa njegovim likom prekrivaju čitave sobe, a on se i dalje ponaša kao da se sve to dešava nekom drugom. A ipak će biti da je razlog tome jednostavno – skromnost u savršenom skladu sa besprekornim izvršavanjem profesionalnih obaveza. Zato mu valjda pričinjava iskreno zadovoljstvo davanje autograma do besvesti kao i fotografisanje u bilo kojoj traženoj pozi. Sve to čini bez bilo kakvih vidnih znakova nervoze ili bezvoljnosti, spreman čak, učinilo mi se u jednom trenutku, da nakon završenog koncerta samo za grupu obožavalaca ponovo izvede prijatelje na scenu i svira dok ne padne.

Kako posle čovek da ne veruje rokenrolu kad ga grade ljudi srcem, a ne samo interesom (još se nije dogodilo da narodnjak pređe u rokere, a obrnutih slučajeva je bezbroj – siromasi se najlepše vole).

Vlakom Rijeka – Beograd

„Beograd – tvoje noći dobro znam,

Beograd – znam da nisam sam,

brojim uzdahe,

danas kradem tvoje poglede…“

Kažu da ste, kad ste se prvi put pojavili u PGP RTB-u, poneli sa sobom trista čuda…

Davor: Kad smo došli kod njih sređivat za ploču onda smo stavili tadašnjeg urednika Pecu Popovića da ljepo sjedi, zavukli zastore i „evo, gledaj – ovako izgledamo, ovako zvučimo… Poneli smo tad sa sobom sve što smo od materijala imali.

Snimate za PGP, prvi album vam je producirao Milan Mladenović iz Ekatarine Velike, imali ste na njemu pesmu „Beograd“… Kakva to ljubav veže riječki Fit za glavni grad?

Davor: Prije dvije i po godine jedino nam je Beograd pružio šansu da isplivamo iz tih nekih prokletih demo voda (pet dugih godina smo bili u njima) i onda tako vlakom Rijeka – Beograd stalno… Milana smo znali od prije, htjeli smo nekog prijatelja da nam radi tu prvu ploču – da se razumemo.

Otkud baš obrada pesme „Telefon“ od novotalasnih heroja, grupe Blondie?

Davor: Mi smo svi rasli uz taj neki Novi val koji se pojavio kao logičan nastavak pank pokreta i jedan dan na probi zezamo se, imali smo neku kazetu sa starim pjesmama, pa odsvirali smo i taj „Telefon“ (jer dosadilo nam je samo svoje pjesme svirat)… Posle par proba dođe Miro i kaže da je napravio tekst, mi probamo i… super. U studiju smo je prvu radili, nismo uopšte računali na nju da bi mogla biti hit. Više smo tipovali na „Zaboravit ću sve“ i „Daj mi ruku“.

To je pesma sa drugog albuma, koji je izašao prošle godine. Šta je sa novim?

Davor: Sad imamo osam novih pjesama i još moramo napravit jedno tri – četiri i onda će doći taj novi album. Bit će malo drugačiji, malo plesniji i žešći. U Novom Sadu ima jedan dobar studio koji drži naš jako dobar frend (uobičavamo sa bliskim prijateljima raditi ploče, a ne sa nepoznatim ljudima) i mislim da već krajem januara bi trebali ući u studio. Što se tiče diskografske kuće koju ćemo odabrat – to još ne znam. To nam je najveća frka odabrat za koga snimat, jer evo u Srbiji su prestali uvozit „Jugotonove“ ploče, a u Hrvatskoj RTB-ove… Sad ja ne znam dal da snimam za „Virgin“ (engleska diskografska kuća) ili za „Diskoton“ (neutralna – sarajevska)… a možda ću i sam osnovat nešto.

„Crveni“ nas vole

„Rokenrol je kriv za sve,

živimo brzo dani prolaze,

u drugom gradu otvorit ćemo oči,

idemo dalje i dobro je“.

Kad si već načeo tu temu – vi ste jedna od retkih grupa koja krstari slobodno po „zabranjenim“ zemljama…

Davor: Postoji tu spona – u Srbiji pobjeđuje komunizam, Rijeka je ostala „crvena“ – pa nas svi vole… (smeh).

Može li bar donekle rokenrol da vrati ukradeno zajedništvo ovom mladom narodu?

Davor: Ma može, samo nek dopuste da se te ploče prodaju normalno, jer u biti normalan čovjek je normalan svuda, a ovi koji su džiberi – oni to jesu i ovdje i ondje i u Londonu i u Njujorku… ali na našu sreću svuda preovladava OK raja. Mi nismo nikad imali nikakvih sranja na koncertima jer narod nas osjeća. Kapira to da je recimo meni mikrofon najveća ljubav. Osim toga, ploča nam se zove „Daj mi ruku“.

Meni je na nastupu bitno da ljudi vide sa koliko žara mi to sve radimo, koliko se znojimo na bini. Mi smo nastali kao ekipa iz srednje škole, još pre sedam godina, i od onda smo nas trojica zajedno (osim bubnjara koji je nakon druge ploče došao iz takođe poznate riječke grupe Let 3 – prim. aut.). Nama je zato jednako svirati pred deset hiljada ljudi ili pred deset, jer nosimo taj dugogodišnji znoj na sebi, taj neki fluid, uživanje u muzici – to je ono što nas fura i što se uvijek ljudima dopadne na koncertima.

„Esid haus“ je pojeo sve

„Gore uz Rijeku

palit ću vatre

palit ću vatre

otopit ću led“.

Donedavno riječka scena je bila najužarenija i najprogresivnija u jugoslovenskim okvirima. Zbog čega je nastalo zatišje?

Davor: Teško je održat taj kontinuitet. U Rijeci se to dešava periodično. Svakih četiri – pet godina ispliva po par bendova koji povuku. To je uvjetovano zato što imamo dosta mladih a sirovih snaga, po njih dvadeset – trideset pojavi se na „Ri rock festivalu“ svake godine i onda nastane strahovita borba (sve je to zdrava konkurencija) ne bi li se dobio najbolji. Oni koji ostanu najustrajniji, koji zbilja vole to što rade, oni se probiju i izvan lokalnih okvira.

Čini mi se da je Fit jedan od retkih nastavljača one zdrave linije u jugoslovenskoj rok muzici, koja vuče korene iz legendarnog Novog talasa. Ima li, po tebi, šanse da se kod nas, u dogledno vreme, začne neki tako kreativan muzički pokret koji bi eventualno stvorio jedan sasvim nov izraz i dao oslonac, bio pečat ovoj mladoj izgubljenoj generaciji?

Davor: Ja mislim da (dramska pauza) – nema. Gledam malo ove satelitske programe i vidim da je taj Esid haus pojeo sve. Svi su poludjeli za tim. Mislim da je glavni izlaz sad taj rivajvl sedamdesetih. Možda će i naša nova ploča zvučati u stilu 70-tih, sa recimo tim nekim modernijim ritmovima i to je za sad ono pravo, gde rokenrol mora ić ako želi opstati. Možda kroz deset godina mali zeleni donesu neke nove instrumente.