Jedna od blagodeti interneta je i ta što uvek možete videti, čuti i saznati i nešto što vam u tom trenutku nije prioritet, na nešto što sasvim slučajno nabasate ili otkrijete. A kada dođete u neke, više nego ozbiljne, godine, može biti i te kako dobar podsetnik da probudi sve mirise davno zaboravljenih trenutaka.
Piše: Miodrag Marković
Znam, sve je lako kada si mlad, nisi svestan trenutka u kome obitavaš, niti te to zanima. Ceo svet je tvoj, jer ti tako želiš, a misliš da možeš sve i da su drugi tebi podređeni, da to tako treba i da je to od Boga dato. Imaš želje, a sve drugo je više nego upitno, misliš da si nesrećan, a da to ne zaslužuješ, nemaš ništa sem nade da će nešto iskrsnuti. Ljubav pogotovo. No, doći će vreme kad imaš sve, osim nade i vere, a još ako ljubav zagasne… Tako nabasah i na jednu crticu o grupi koja je postojala tek par godina s početka osamdesetih. Neobično simpatičnog imena – Tvrdo srce i velike uši.
Svoj jedini album izdali su za, odavno ugašenu, diskografsku kuću „Jugodisk“. Pomenuti izdavač je objavljivao pretežno vinile sa narodnom muzikom. Zašto to naglašavam? Da bi današnja mlađarija bila svesna kako je, u davna, pradavna vremena, u kojima je vladao kakav takav sistem vrednosti, bilo veoma komplikovano snimiti gramofonsku ploču. Do eminentnih izdavača, kao što su bili Jugoton i PGP RTB, bilo je veoma teško doći i do demo snimka, izbaciti singl, a LP je bio čežljiva misaona imenica generacija muzičara i onih što sanjaju to da budu.
Beogradska grupa Tvrdo srce i velike uši svakako nije ostavila nekog komercijalnog traga u svom kratkom postojanju, ali njihov album „Kaži ovom bati pa- pa“ ima mesto i značaj u regionalnom rokenrolu. Pre nego što vas uputim na jutjub da odslušate opisani album, po mom, više nego skromnom mišljenju, kasnije sličnosti koje bi se mogle nadovezati na ovu grupu i njeno stvaralaštvo, predstavljaju potonje grupe kao što su Revolveri i možda danas Hadži prodane duše (koji ne znam zašto tihuju). Naravno, sve ovo primite kao rezervu i izdvojen stav.
Album „Kaži ovom bati pa-pa“ je odraz jednog smirenog i veselog vremena, nadolazećeg novog talasa, tvrdog i rečitog rokenrola, oslobodjenog primesa etno i folk dodataka, jedna prava domaća rok ploča. Misaoni vođa, Doda Savić, je svojim zanimljivim glasom, odsečnim, umerenim i ujednačenim visokim vokalima, više nego pristojno obojio tonalite u odsviranim temama. Ritam sekcija, koju su činili basista Branimir Savić i Ivan Ranković, u svih 10 pesama moćno je držala pravi rok ritam, negde između klasičnog i hard rokenrola, zaista tvrdo i maštovito. Međutim, na navedenom albumu, definitivno preovlađuju gitare, odsvirane na više načina, a sve u kontekstu nosećeg ritma, sa prepoznatljivim kratkim rifovima i brzim solo deonicama, kao da sve vreme putujete kroz vetar terani nekom nevidljivom silom koja godi vašem uhu i raspoloženju. Za takav miris prohujalih trenutaka „kriv“ je odlični gitarista Nebojša Jovanović. Njegove gitare su ulazile u vokal i izlazile sa takvom lakoćom i jednostavnošću u gotovo pravom pank maniru, ali dovoljno ostavljajući prostora da se razmahnu i ostali članovi benda.
Svaka kompozicija je jasna i kroz istu provejava poruka viđena kroz prizmu življenja u datom trenutku. Lavlje srce, Mali princ, Skidam se, Puj spas za sve nas, te naslovna Kaži ovom bati pa-pa, mogle su i onda biti hitovi, da su momci iz benda imali malo više sreće i album izdali za jačeg izdavača, a reklama i tadašnje skromno medijsko predstavljanje, učinili svoje. Ističem da diskografska kuća „Jugodisk“ nikada nije bila rok izdavač, bila je pretežno orjentisana na neku sasvim drugu vrstu muzike. Ne podcenjujem, ali svakako bend nije bio u ravnopravnom položaju sa drugim, sa ove tačke gledanja, manje vrednim miljenicima pomenute diskografske kuće…
Momci iz Tvrdog srca i velikih ušiju nikada nisu postali zvezde, ni zvezdice u smislu tadašnjih popularnih grupa i vokalnih solista. Smešteni su, neopravdano, u drugu ligu muzičkih izvođača. Međutim, njihove stope još stoje u lokalnom rokenrolu, mogli su biti i duži koraci, ali nisu…
Za sve godine svog postojanja trudio sam se da, pre svega, upoznam samog sebe, kroz raznorazne, uspešne i manje uspešne, pokušaje da se otrgnem od ravnolinijskog hoda kroz životne dogadjaje, makar i nakratko. Tako je i sa gore pomenutim bendom, u tih pola sata muzike koje pružaju, sa neobično dizajniranim omotom lp ploče, i te kako naprednim za početak osamdesetih godina prošlog veka, sve odiše jednostavnošću, neukroćenom lepotom svežih nota i verom u pristižuća lepša vremena. Znam, bila je greška… I sad traje…
