Iako sam još kao klinac u osnovnoj školi važio za dečka koji ima dosta ploča i to baš onih koje su pogodne za đuskanje, već u to vreme, zahvaljujući toj „slavi“ doživljavao sam da me, uz ono (in)diskretno – „Ponesi i ploče“ – zovu na rođendane i žurke organizovane tim povodom, na koje, znao sam to i tada, inače ne bih ni bio pozvan.
Piše: Duško Antonić
Posle mog prvog boravka u Nemačkoj, odakle sam se vratio sa pedesetak singlaća, od kojih su barem dve trećine bile dobre za igranje, glas o klincu koji ima „najbolje ploče od Đerma do Malog Mokrog Luga“ proširio se Zvezdarom, zahvaljujući i tome što je dobar deo mojih bivših školskih drugar(ic)a, sa kojima sam nastavio da se družim, prešao u Šestu gimnaziju.
Tako su i pozivi na rođendane i žurke na koje je trebalo da dođem, naravno sa pločama, bivali sve češći, a društva u kojima sam bio sve manje poznata i sve starija. A time, shvatio sam to i „platio“ već posle prvog-drugog „gostovanja“ i opasnost da se kući vratim bez neke od odnetih ploča, sve veća. Jer, dovoljno je bilo samo se na trenutak odvojiti od gramofona i ploča pa da neka od njih „dobije noge“, što bih obično shvatio tek kasnije. I, najčešće je to bila neka od ploča koju „niko nema“ i koja se najteže nabavlja.
Iako nešto slično sam nikad nisam uradio, nekako se čak nisam ni puno ljutio, shvatajući to slično pojavi krađe knjiga na Sajmu knjiga, za koju ću tek kasnije čuti, iako ne i praktikovati, ali koja se decenijama potom kroz razgovore i tekstove u štampi provlačila čak sa dozom simpatije i pravdanja. Samo sam više obraćao pažnju na ploče, od kojih mi je svaka predstavljala pravu malu relikviju, a to je podrazumevalo da se ni slučajno ne odvajam od njih i od gramofona. Što mi, inače, i nije teško padalo, jer sam uživao u tome da puštam muziku i gledam kako drugi igraju uz „moju“ muziku.
No, kao što sam ja razvijao odbrambenu strategiju – kako da sačuvam ploče, tako se razvijala i ona „napadačka“ varijanta, pa se često dešavalo i da me u obaveznim laganim blokovima i uz neizbežno „dame biraju“ koje bi neko od prisutnih objavio, za ples bira neka od tu najboljih riba.
Pa, pošto sam i taj fazon „kupio“, ubuduće sam uvek pored sebe imao drugara koji bi me, u trenucima kad bih se odvajao od gramofona, menjao na disk-džokejskom mestu. A jedan od najčešćih u toj ulozi bio je moj drugar iz detinjstva i komšija iz ulice Ivac, koji je i sam imao priličnu kolekciju ploča. koja se nadopunjavala sa mojom, jer smo se godinama, osim za ploče koje smo obojica „morali da imamo“, dogovarali da ne kupujemo iste.
Kraj šezdesetih godina, međutim, osim tih kućnih varijanti u kojima bi u neko doba uvek neko uzeo gitaru i krenuo da svira „masovke“ koje smo svi znali da pevamo, bio je još uvek poznat po igrankama, na koje smo subotom i nedeljom obavezno svi išli.
Iako se istovremeno sviralo (i igralo) u stotinama sala u gradu mi „sa brda“ najčešće smo išli u Dom omladine, u kom su se naizmenično iz meseca u mesec, sa u međuvremenu besprekorno skinutim u uvežbanim i nekad čak i „bolje od originala“ odsviranim aktuelnim svetskim hitovima, smenjivali Crni biseri i Džentlmeni, dok su od onih lokalnih na Zvezdari najpopularnije bile svirke u tadašnjem Domu omladine Malog Mokrog Luga.
Za taj Dom, smešten pored igrališta mokroluške „Crvene zvezde“, vezane su i moje prve uspomene i prvi odlasci na igranke, ispočetka skopčani i sa izvesnim opasnostima, zbog nekog antagonizma koji je vladao između Mokrolužana i nas ostalih „sa ove strane granice“, koji smo bili sa drugih zvezdarskih mesnih zajednica i išli u druge osnovne škole, pa je bilo i onih čuvenih „kupovanja cigle“, slanja po pivo koje je domar Boža na crno prodavao u nekoj sporednoj prostoriji i sličnih, iz ove perspektive naivnih, provokacija, kakve ja tu, srećom, nikad nisam doživeo. Ali znam one koji jesu, pa je bilo i spektakularnih tuča sa „izletanjem kroz prozor“ prizemne prostorije (poput antologijske scene iz filma Voltera Hila „Jahači na duge staze“), a sve zbog toga što je neko od lokalnih „siledžija“, na primer, nekoga „sa strane“ birao da pleše s njim.
E, u tom Malom Mokrom Lugu gledao sam i slušao neke od prvih živih svirki lokalnih grupa Don Žuani i Tapen Tolsi, a neretko bi tu, jer radilo se o prilično popularnom mestu, navratile i Siluete sa Zoranom Miščevićem, sa kojima je dolazio i „Ceo Grad“, a tu sam jednom čak gledao i zagrebačke Zlatne akorde, pa i Faraone iz Izole, koji su sjajno svirali, ali im repertoar baš i nije bio pogodan za igranke na kakve je publika tu navikla.
Krajem šezdesetih godina u Domu u Malom Mokrom Lugu, redovno je svirala grupa Srebrne senke, sastavljena od momaka iz Šeste gimnazije, u kojoj su od onih „iz kraja“ svirali moj drug Zlaja i njegov brat od strica Bane, moj budući kum, a uz njih i bubnjar Goki koji je pomalo i pevao i komponovao, kao i Nedeljko Zatezalo, kog smo svi zvali Zezalo, koji će kasnije biti i poznati estradni muzički menadžer, kao i Bane (Savić) zvani Pilja, koji će potom svirati u čak tri značajne beogradske novotalasne grupe (Tvrdo srce i velike uši, Ulica od meseca i Urbana gerila). Negde na polovini svoje karijere Srebrne senke su promenile ime u Sene i sa njim čak stekle i širu popularnost, svirale na koncertima koje je organizovalo „Veče uz radio“, pa čak i napravili neke demo snimke svojih stvari, koje, nažalost niko nije sačuvao.
Negde u proleće 1970. godine, kad sam imao 17 godina, na jednoj od igranki u domu Sene, čiji su članovi bili tek godinu dana stariji, sve su nas šokirale vešću da je to njihova poslednja svirka, da se grupa razilazi, a da će od sledeće subote na tom istom mestu, u isto vreme, biti otvorena diskoteka koju će voditi neki Joca, koji se odmah tu i predstavio publici, popevši se na binu i promrsivši par reči o budućoj diskoteci.
Ne znam dal` više šokiran vešću da više neće biti igranki i da više nema Sena koje su meni i mojoj grupi bile osnovni i gotovo jedini motiv za postojanje i vežbanje – da sviramo u Domu i da budemo bolji od njih – još više sam bio potrešen vešću da će diskoteku držati tamo neki „matorac“, koji, bio sam u to sto posto siguran, uopšte nema ploče za tako nešto, jer sam u to vreme mislio da znam sve od Đerma pa naviše – ko kakve ploče ima. I, pošto je tu sa mnom bio i Ivac, koji je po tom pitanju potpuno delio moje mišljenje, mi odmah odosmo do pomenutog Joce, koji je bio pet-šest godina stariji od nas, a kog smo odnekud znali kao vršnjaka i školskog druga naših starijih drugara iz ulice.
– A, sa kojim pločama ćeš ti da držiš diskoteku? – upitah ga s mesta, preuzevši kao stariji od Ivca ulogu glavnog „pregovarača“, na šta se Joca, inače dobar i miran čovek, koga i danas povremeno viđam, iznenađen našim energičnim nastupom, pomalo i zbuni i gotovo pravdajući se odgovori: – Pa, imam šest long-plejki Vilsona Piketa, Otisa Redinga, Persi Sledža i Arete Frenklin, koje mi je brat poslao iz Pariza.
– Dobro, ima tu nekoliko pesama, koje su dobre za đuskanje, ali imaš li ti još nešto – zaskočih ga iz starta i počeh da ređam hitove uz koje se najbolje igra na žurkama, u čemu mi se konačno, u nabrajanju, pridruži i Ivac i mi tu, bez mnogo muke, presaldumismo Jocu da pristane da zajedno otvorimo diskoteku već sledeće subote, kao što je i najavljeno.
Sledećih nedelju dana trajale su „paklene“ pripreme za otvaranje diskoteke kojoj smo dali ime „Penny Lane“, pa čak i napravili znak i neki primitivan šablon preko kog smo temperama na pak-papiru otiskivali nekakve plakate, a pošto smo Ivac i ja imali iste, godinu dana pre toga kupljene, češke gramofone „Soleta stereo“ koje smo rešili da uključimo u pojačalo „Gitakord“ od 25 vati, koje smo nešto pre toga zajednički kupili za našu grupu, preostalo je još da smislimo nekakav lajt-šou. I, pošto Joca nije imao nikakvu ideju, niti ga se to mnogo ticalo (on je mislio da drži diskoteku sa jednim gramofonom, a o svetlu nije ni razmišljao) ostalo je da i to nekako sami smislimo. Već u startu smo se dogovorili da na tri drvene letve zakačimo po deset raznobojnih sijalica, kao što smo to viđali na ringišpilu koji je bio tik ispred Ivcove kuće, a on je smislio i „foru“ za koju u startu, iako sam ja išao u elektrotehničku školu, nisam verovao da će funkcionisati. Jer, da je to moguće tako jednostavno, valjda bi ga se i neko drugi do tada setio. A Ivac je, naime, odnekud imao jedan stari zvučnik sa velikom membranom, na koju je nakalemio kontakt, da bi na isti takav kontakt povezao i svih onih trideset sijalica. I, kako je zvučnik, koji je u pojačalo uključen na poseban ulaz, vibrirao u ritmu muzike, tako su i sijalice dobijale vezu, palile se i žmirkale u istom ritmu. Jedini problem sa ovim izumom bio je što su sijalice često pregorevale, tako da smo tokom večeri i po nekoliko njih morali da menjamo, jer kako bi neka crkla tako ni cela letva od deset komada nije radila. Ali, to je već bio zanemarljiv problem, a „naša“ novotarija je celoj diskoteci dala dotad „neviđenu“ tehnološku prednost u odnosu na druge koje su stidljivo počele da se pojavljuju.
Otvaranje diskoteke prošlo je fenomenalno, pri čemu smo, a da nam to baš i nije bila namera, malo po malo izgurali Jocu iz cele priče. Jer, osim što je pored nas sedeo zavaljen u nekoj staroj fotelji, dok smo mi puštali ploče, a da se gramofonu nije ni približio, i što je par puta zamolio da pustimo neku od pesama sa njegovih ploča, koje smo mi već imali na singlovima, mnogo zgodnijim za rukovanje, nije nam se više petljao u „posao“. Osim što bi ponekad, i kasnijih dana i meseci, zadržao privilegiju da mu, kad zaželi da za ples bira neku žensku, pustimo neki stiskavac po njegovom izboru. Uz jedno džentlmensko – „Klinci, vama to odlično ide“ – elegantno se povukao iz „posla“, ostavivši da se, uvek kad se sretnemo, kasnije kada smo i mi postali „matorci“, setimo ove uspomene.
A šta stvarno znači disk-džokejska „slava“, čak i tu, na takvom mestu, shvatio sam već isto veče, kad mi je prišla neka plava debeljuca i rekla da se sviđam njenoj drugarici i pokazavši mi je, predložila mi da je biram kad pustim neke lagane stvari. Naravno, najbolje stiskavce po mom izboru prepustio sam Ivcu, a ja birao Oliveru sa kojom sam ostao da plešem do kraja večeri i, normalno, prepustivši drugarima iz kraja da do kuće potom tegle gramofone, pojačalo i torbe sa pločama, otišao da je ispratim do kuće.
Sa svojih sedamnaest godina, visok i mršav, sa dugom kosom, u zvoncarama i šarenoj košulji, sa nekakvom hipi ogrlicom oko vrata, i još kao disk-džokej, mora da sam svima koji me ne znaju, pa i toj devojci, izgledao mnogo iskusnije i ozbiljnije od deteta koje sam u suštini bio, kada sam je dopratio do ugla ulice u kojoj je stanovala nedaleko od moje osnovne škole, ne dozvolivši mi da idem dalje „da je ne bi video ćale“.
I tu smo, na tom ćošku, stajali nekoliko minuta, dogovarajući se da se vidimo ponovo sutra u diskoteci i situacija se namestila tako da je u tom trenutku trebalo i da se poljubimo. I mada sam to do tada, igrajući fote i putujući Ćirom ceo dan na ekskurziju kroz bezbrojne tunele, „radio“ stotine puta i to „filmski“, ne stidim se da priznam, nikad to nisam „uradio“ na pravi način. A bilo me je sramota da pitam starije, od kojih sam tu i tamo čuo da se tu „nešto“ radi „s jezikom“, ali mi je to nekako bilo glupo i skoro da nisam verovao. I tako sam se sa Oliverom, tu na tom ćošku, bog zna kako ozbiljno, poljubio zatvorenih usta, izazvavši kod nje ni malo suptilnu reakciju: – Jao, pa ti ne znaš ni da se ljubiš – reče mi sa podsmehom, dok sam ja propadao u zemlju – Ali, ništa, naučiće tebe sestra.
„Sestra“, koja je bila moje godište, ali očito mnogo iskusnija, naučila me je potom sve, pa je i to jedan od razloga da pamtim moje prvo zvanično disk-džokejsko veče, u diskoteci koja će u Malom Mokrom Lugu trajati još nekoliko meseci, do prvih zimskih dana, kada će nastupiti problemi sa grejanjem sale, zbog naftarice koja se stalno kvarila, pa ili nije grejala ili je toliko dimila da u sali nije moglo da se diše.
