Kraj januara i početak februara doneo nam je nezapamćene mrazeve i hladnoću. Čini se da nju nisu osetili jedino muzički sladokusci, jer su imali priliku da uživaju u seriji dobrih koncerata poznatih i manje poznatih zagrebačkih grupa (Boa, Patrola, Parni valjak). Kulminaciju oduševljenja izazvalo je gostovanje Azre u SKC-u.
Piše: Miljko Nikolić , Omladinske novine, Beograd, februar 1982
Sedam dana su Mišo Hrnjak, Boris Lajner i famozni B. Dž. Štulić dupke punili omanju salu Studentskog kulturnog centra i sedam puta je mnogo mladih ljudi koncert odslušalo pred zatvorenim vratima. Podatak koji sam po sebi govori o enormnoj popularnosti koju gore pomenuta trojka izaziva u našem gradu. Na malenom prostoru skupilo se oko hiljadu duša, tako da su mnogi hteli – ne hteli, morali da glume sardine ‘Beograd’. Mnogo ljudi, zagušljivost i nikakva ventilacija predstavljali su latentnu opasnost za hronične bolesnike. I dok su se naši hroničari borili za vazduh, dotle su oni drugi (siledžije, mangupi…) koristili krkljanac za svoje perverzne seksualne radnje. Buka sa razglasa im je išla na ruku, jer se vika oštećenih i duboko uvređenih dama nije čula.
Snažan pljesak iz partera najavio je izlazak vječnih mladića na binu. Na prvi pogled pada u oči da je Mišo izmenio fizionomiju (tj. frizuru), tako da sad podseća na odbeglog robijaša (dosadilo čoveku da liči na brata Harrisona). Džoni i dalje nosi frizuru iz prošlog rata, dok je Boris vrlo ponosan na svoje kovrdžice. Počinje svirka. Pesme se nižu jedna za drugom, bez prekida, narod počinje da igra, foto-reporteri snimaju, devojčice vrište… Koncert se polako približava kraju. Narod se fino zabavlja, pesme se pevaju u horu. Jedno devojče koristi opšti haos, uleće na binu i pada Džoniju u zagrljaj. Redar je na visini zadatka i ona je začas uklonjena. Ubrzo potom momci završavaju i odlaze. Publika počinje da se razilazi uz komentar da je bilo dobro i da je sledeće viđenje na koncertu Gillana.
Stvarno, bilo je fino, samo moliću lepo, ubuduće manje politike. Azra je svoju popularnost stekla zdravim životnim temama i nema razloga da u ime neke avangardnosti te iste teme budu zapostavljene.
Izvor: „Govorili su o Džoniju“, Branimir Džoni Štulić (Plato Books, 2010)
