- A, treba ja da te upoznam sa ovim mojim bratom, on to sve isto sluša što i ti, i tako me, u stvari, Đule upoznao s Ljubom a onda i sa Jovecom… Pošto su oni već radili neobične stvari u tom „Poletu“, verovatno im je bilo zanimljivo da stave neki još uvek nedovoljno poznati bend na naslovnu stranu… Mi smo sve slušali Enca, on nam je rekao „to se tako radi, vi sad tu odsvirate, al te gitare ćemo mi da obrišemo pa ćete ponovo da nasnimite“… Ja imam ta neka čet’ri omiljena albuma Električnog Orgazma za koje mislim da su, po meni, vrhunci karijere… Kao ovi siroti ljudi koji kopaju po kontejneru – tako i mi kopamo po tom internetu, gde ima gomila beskorisnog sadržaja da bi tek ponegde našao nešto što je vredno.

Razgovarali: Saša Gočanin & Ivan St Rizinger

Da postoji i kod nas Kuća slavnih rokenrola Gile bi među prvima zaseo na svoje, davno već obezbeđeno, mesto u njoj. Ovako svi još uvek šuntaramo od generacije do generacije trudeći se da održimo makar žar nekada ultimativne potrebe mladih da budu svoji i kroz muziku. Antologijske veličine i njihovu umetnost zamenile su fukse sa rijaliti štajgi i bastard u liku polu političara – polu kriminalca. A nekad je čitava Jugoslavija „igrala rokenrol“.

Veli Gile, dok razmenjujemo misli, da mu se, za razliku od mnogih, dopala serija „Crno bijeli svijet“, iako su mnogi delovi izmaštani, a i nije mu bilo baš najjasnije kako se na zidu jednog tinejdžera iz Zagreba 1979. pojavljuje poster Električnog Orgazma. Nabrajamo zatim sve filmove u kojima se ističe njegova muzika, najpre pominje „Karaulu“ Rajka Grlića i famoznu scenu između Sergeja Trigunovića i Emira Hadžihafizbegovića, a odmah nakon nje i „Lepa sela, lepo gore“. Prisećam se danas vrlo raritetnog diska sa muzikom za film „Crni bombarder“.

Deluje potpuno ležerno nakon punih 35 godina na sceni, kao čovek apsolutno svestan ko je i šta je ali ujedno i gde je. Do danas je ostao, što je sticajem nesrećnih okolnosti bilo jako teško ostati u poslednjih četvrt veka, ponosna ikona velikog stvaraoca i izvođača jednako poznatog i cenjenog diljem nekad nam zajedničke države. Mada mi se čini da on sve to shvata tek kao zagrevanje pred naredne velike mečeve.

Plan je da ovog puta malo promenimo taktiku

Šta je pripremljeno za rođendanske nastupe, još nešto novo sem singla „Bio sam loš“?

Gile: Jedino singl. Mi skoro da nikad nismo svirali uživo pesme koje već nisu objavljene, osim u Poljskoj ’81. pošto smo računali da ta publika i tako ne zna šta je naš repertoar. Spremamo za ovaj koncert neki presek karijere, znači ono od „Paket aranžmana“ do zadnjeg singla i naravno neće baš sa svakog albuma da bude po neka pesma, imamo ih mnogo, ali će svakako one najznačajnije biti tu.

To će sigurno malo potrajati, neuobičajno možda za vaše standardne nastupe…

Gile: Mi u proseku sviramo oko sat i po, a ovaj koncert će trajati dobrih dva sata.

Koje ste gradove obišli u sklopu ove slavljeničke turneje?

Gile: Krenuli smo iz Zagreba na proleće. Bili smo u Bosni, u Makedoniji na nekom festivalu. Ovaj deo jesen – zima smo krenuli iz Beča. Uglavnom smo išli, u stvari, ove neke gradove bliže Beogradu, to je bila neka ideja. Pošto su to sve neki klupski prostori nismo hteli mnogo daleko da putujemo tako da smo bili u Lazarevcu, Pančevu, Bečeju, Novom Sadu.

Kakvi su inače planovi, pošto je ovo tek prvi singl, kada možemo očekivati novi album?

Gile: Pesme su manje – više već gotove, imamo i radni naziv za album – „Gde smo sad“ bi trebao da se zove. Plan je da ovog puta malo promenimo taktiku i da prvo pustimo nekoliko singlova. Sad smo pustili prvi, sledeći bi trebalo negde na proleće možda u aprilu da pustimo, jedan tokom leta i onda planiramo da album izađe možda u oktobru ili novembru. Teško je to sad baš predvideti, jer još uvek ne znamo ni za koga ćemo ga objaviti… ali ima dovoljno vremena. Nekako su se, u stvari, promenila vremena. Vratili smo se na neku priču kad su singlovi bili važniji i aktuelniji od albuma, tamo ’50-tih ili ranih ’60-tih godina, zbog interneta, zbog jutjuba i svega ostalog. Više puta smo se našli u situaciji da objavimo album, isfuramo dve – tri pesme i onda niko više neće da nas pušta. Iako uradimo spotove svi to tretiraju kao neki stariji album.

Kako je Đule u Londonu sastavio Električni Orgazam

Pre nekoliko dana sam pročitao da si zapravo ti 1977. godine doneo prvi primerak albuma Sex Pistolsa u Jugoslaviju direktno iz Londona.

Gile: Ja sam se zateko baš te nedelje kad je on, nakon puno peripetija, bio objavljen u Londonu. Ja sam se baš vraćao sa jednog od svojih školovanja, pošto sam nekoliko godina za redom išao u engleske porodice, ostajao po mesec dana i učio engleski jezik… Električni Orgazam se i upoznao u Londonu. Ja sam upoznao Joveca i Ljubu u Krojdonu ’78. godine. Upoznao nas je Đule iz grupe Van Gogh koji je Ljubin brat. U stvari Đule je tada bio malo mlađi dečko od nas, i još uvek je, i pošto sam ja tada imao dugu kosu on mi je prišao. Mi smo bili u neke dve različite smene, ali u istom objektu i tu smo se sretali. Pitao me „je li, jel ti imaš neke veze sa rokenrolom?“, ja sam rek’o „da, da“… „Pa šta slušaš?“… Ja sam mu rek’o verovatno „Roling Stonse, Led Cepelin, Dejvida Bouvija“ i on je onako malo razočaran mojim muzičkim ukusom rekao: „A, treba ja da te upoznam sa ovim mojim bratom, on to sve isto sluša što i ti“ i tako me u stvari upoznao s Ljubom a onda i sa Jovecom. U povratku sećam se da su mi ostale samo tri funte i dok sam bio na aerodromu pitao se šta da kupim za njih. Tol’ko su koštale ploče 2.99 u to vreme. Onda sam uš’o u prodavnicu ploča, video tek izašli „Never mind the bollocks“ i pomislio da je to dobro uložen novac, da vidimo šta su to Pistolsi snimili – i kupio album.

Znao si tačno šta kupuješ?

Gile: Da, da… Nisam slušao ploču al znao sam ko su Seks Pistolsi, bila su jedno dva singla koji su pre toga postojali. Postojao je ceo hajp oko Seks Pistolsa, to je kao nova muzika, ovo ono. Više je bila tu neka radoznalost šta li se nalazi na tom albumu nego što sam znao ali kad sam ga kupio i doneo dopalo mi se.

Sredinom ’80-tih, kopajući po stvarima starijeg brata, naleteo sam na legendarni broj „Poleta“ sa Orgazmom na naslovnoj strani i na duplerici i pitam se koji bi danas medij bend koji nema izdanje stavio na svoju prednju koricu, i samim tim – kolika je razlika u percepciji vrednosti današnjeg društva i onog tadašnjeg…

Gile: Pa jeste. To je bio dupli intervju Šarlo i mi. Bili smo na naslovnoj strani, a da još uvek nije izašao ni „Paket aranžman“. Već smo imali koncerte po Zagrebu i Beogradu i već je krenulo po omladinskoj štampi maksimalno pumpanje – „to je budućnost jugoslovenskog rokenrola“, Idoli, Šarlo, Orgazam, beogradska alternativna scena… tako da se već tu digla neka prašina dovoljna da bi oni to uradili. Pošto su oni već radili neobične stvari u tom „Poletu“, verovatno im je bilo zanimljivo da stave neki još uvek nedovoljno poznati bend na naslovnu stranu.

Bili smo najneiskusniji bend sa „Paket aranžmana“

Interesantna je i priča o nastanku „Paket aranžmana“… Kažu da je Siniša Škarica dosta vremena provodio po Beogradu i da je bio prilično aktivan, da je gledao dosta grupa te da je sam „Paket aranžman“ u stvari bio neki konglomerat grupa različitog profila koje je on izabrao… Šta je bila osnovna zamisao pri formiranju Električnog Orgazma, koji je bio pank predstavnik na toj legendarnoj kompilaciji?

Gile: To je bilo totalno neambiciozno. Orgazam je originalno nastao sa idejom da taj bend postoji samo jedan koncert i da se onda ugasi. Mi smo imali taj bend Hipnotisano Pile u kom sam ja bio bubnjar, a Jovec gitarista i, pošto nam je trebala predgrupa, mi smo, onako totalno neobavezno, došli na „genijalnu ideju“ da se obrnemo, Jovec i ja u stvari, pošto smo jedino on i ja bili u oba benda… i da sad tu budu i Ljuba i Marina, ta neka druga ekipa s kojom smo se mi družili u to vreme, i da napravimo neke stvari za tu priliku. Da odsviramo tih nekih pola sata – četres minuta i da se bend ugasi posle toga. Međutim, reakcija publike na koncertu je bila drastično bolja, možda čak i euforična na Električnom Orgazmu, dok je na Hipnotisanom Piletu bila relativno mlaka… čak mislim da je dobar deo publike napustio salu u SKC-u i otiš’o kući. Tako da je svima bilo jasno da od sutradan zapravo Električni Orgazam postaje naš glavni bend, da Hipnotisano Pile više ne postoji. Čak mislim da to nikad nismo ni izrekli među sobom, kao „e, ovo Pile više ne treba da postoji“, nego je svima tad bilo to toliko jasno da nije bilo potrebe ni da se kaže.

Nastupila je smena…

Gile: U okviru Hipnotisanog Pileta mi smo bili ista generacija, ali taj bend se bavio nekim tada već pomalo zastarelim hard rokom. Bilo je tu kao nekih nju vejv elemenata, al više je bilo tog nekog hard roka koga je svirala možda Riblja Čorba na prvom albumu ili tako nešto… dok je Električni Orgazam bio nešto potpuno novo, nešto drugo u tom trenutku i tako je publika i reagovala.

Kako je bilo snimati u ono vreme, kakvi su bili uslovi – gledano sa ove vremenske distance?

Gile: Prvi studio koji smo mi videli bio je studio „Druga maca“ Enca Lesića, u kome smo i snimili „Paket aranžman“. To je bio prvi privatni studio u Jugoslaviji, ili jedan od prvih… U svakom slučaju u Beogradu je bio prvi i bio je onako prilično treš. Tu je bio neki napravljeni magnetofon, sve je bilo budženo, ono – štap i kanap, pošto je tada oprema bila prilično skupa. Nije kao danas što je slučaj sa digitalnom opremom, kad svako manje više može da ima neki svoj studio. Nismo mnogo razmišljali, ušli smo tu. Nismo svirali uživo, kol’ko se sećam, prvo je Čavke snimao bubanj… Mi smo sve slušali Enca, on nam je rekao „to se tako radi, vi sad tu odsvirate, al te gitare ćemo mi da obrišemo pa ćete ponovo da nasnimite“… Enco je bio tu producent, i za to vreme i za te uslove prilično je dobro on to hendlovao, celu tu ekipu muzičara. Idoli su tu bili najiskusniji, mislim pre svega Vlada Divljan koji je imao taj bend Zvuk Ulice, sa kojim je svirao džez rok, u kom su bili on i Zdenko… Bili smo najneiskusniji bend. Milan je imao dugačko iskustvo Limunovog Drveta, gde su snimali neke demo snimke i imali puno koncerata, Vd takođe sa raznim bendovima, sa Bg 5, možda Koja najmanje u to vreme… ali mi smo nekako bili najveći klinci od ta tri benda. Milan je bio tri godine stariji od mene, na primer, što je u ono vreme bitna razlika bila… Onda već drugo snimanje je bilo za prvi studijski album. Dobili smo tu čast da snimimo prvi album, od ta tri benda beogradska, pre svega zahvaljujući Siniši Škarici. I Idoli su u to vreme snimali, ali mini album, mislim da su oni to tako hteli… Uglavnom, prvi album je objavio Električni Orgazam i on je snimljen u Režiji 4 u Radio Zagrebu, gde je već bio ultra profi državni studio i mnogo bolji uslovi. Piko Stančić je bio producent i tu smo već imali kao nekog iskustva.

Četiri omiljena albuma Orgazma

To je bilo iskustvo prvog snimanja, a s obzirom da je karijera Orgazma duga već 35 godina da li postoje faze koje su tebi draže od ostalih u njegovom razvoju?

Gile: Postoje. Ja imam ta neka čet’ri omiljena albuma Električnog Orgazma za koje mislim da su, po meni, vrhunci karijere. U toj prvoj, najranijoj fazi to je „Lišće prekriva Lisabon“ iz ’82., onda „Distorzija“ ’86., „Zašto da ne?“ ’94. i ovaj još uvek aktuelni zadnji studijski album „To što vidiš to i jeste“. Kad bih sad trebao nekog da uputim, koji nikad ništa nije slušao, ja bi ga uputio da presluša ta čet’ri albuma.

Na njima su potpuno različiti koncepti u pitanju i nije ni čudo što si baš te tačke odabrao…

Gile: Nije samo to, ali mislim da su to neki periodi bili kad je bend zaista bio kreativno kompaktan i kad je bio na nekim vrhuncima svoje muzičke, kompozitorske i producentske moći. Bilo je više tih uspona i padova u toj karijeri od 35 godina, ali meni lično, iz moje perspektive, to su četiri omiljena albuma. Mislim, volim ja još neke albume… Volim „A um bum“, koji je jako malo ljudi slušalo, jer je izašao te neke ’99. godine, pa je onda još izašao za Siti rekords – te niko nije hteo ni da ga sluša… ali to je jedan od sakrivenih albuma, neki moj favorit.

Internet kao đubrište civilizacije

Kako ti danas izgledaju klinci koji dolaze na koncerte Orgazma, šta se promenilo u odnosu na one generacije iz ’80-tih pa i ’90-tih?

Gile: Nekoliko puta sam pričao da ja sa bine vidim možda samo prvih pet redova, onoliko koliko reflektori obasjavaju taj deo publike. One već pozadi i ne vidim, jer su uglavnom u mraku. Ti u stvari imaš neku iluziju kao da vreme stoji dok si na bini, jer je tu taj najmlađi deo publike. Oni su uvek najbliži bini i onda ti se čini kao da je tu stalno neka mlađa publika. Ono što je i neka tajna opstanka Električnog Orgazma je to što je naša muzika uspela da komunicira sa mnogim generacijama. Mnogo je ljudi, raznih generacija, odraslo na muzici koju smo mi radili u 35 godina i još uvek, na skoro svakom koncertu postoji određen broj ljudi koji prvi put gledaju Električni Orgazam. Meni je to super da nismo ostali zarobljeni u nekoj prošlosti i da čak i te stare pesme, a i neke sa skorijih albuma, komuniciraju sa tom novijom publikom.

Električni Orgazam danas Foto: Branko Gavrić

Električni Orgazam danas Snimio: Branko Gavrić

Novi talas je iznedrio taj neki suptilan odnos prema buntovnoj poeziji i mnogo više je uticao na svest mladih ljudi. Danas, i pored daleko eksplicitnijih tekstova, mladi bendovi nekako ne uspevaju da povuku svoje generacije u bilo kakav bunt i otpor…

Gile: Nisam se bavio analizom svega toga. Moji tekstovi su, kad sam bio mlađi, više bili buntovni na taj neki direktan i eksplicitni način kao „Zlatni papagaj“… Bilo je totalno drugo vreme, to uopšte ne može da se poredi. To kako je svet izgledao kad smo mi imali 19 godina i kako izgleda sad nekim klincima koji imaju isto toliko – to je kao druga planeta. Nije bilo interneta, bila je neka druga država, naš i svet oko nas je bio podeljen na kapitalistički i socijalistički blok… Sve je izgledalo totalno drugačije i teško je to uporediti. Veliku promenu je, u stvari, u komunikaciji i u svemu doneo internet. Sad je sve dostupno, al svega ima previše. Ti sad ne možeš da se snađeš u toj gomili različitih informacija i sve je nekako devalviralo. Nekad si čekao da ti stigne neki novi album iz Engleske, da nekako to snimiš… Sad je to u sekundi. Čim to izađe – sve je na internetu. To je samo jedan od primera. Internet ima dosta dobrih, ali i dosta nekih loših strana, kao da je postao neko đubrište civilizacije. Kao ovi siroti ljudi koji kopaju po kontejneru – tako i mi kopamo po tom internetu, gde ima gomila beskorisnog sadržaja da bi tek po negde našao nešto što je vredno.

Kao u onoj „Konobar nas mrzi…“

Gile: To je prva pesma Električnog Orgazma. To je Ljuba napravio odmah kad smo se dogovorili da napravimo bend, to je pesma broj 1. Odatle je dakle krenuo Električni Orgazam.

Političko zlostavljanje pesme „Igra rokenrol cela Jugoslavija“

Pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ se, na neki način otela kontroli…

Gile: Pa otela se totalno kontroli, naročito početkom ’90-tih godina. Mi koji smo tada bili živi, rođeni pre tih događaja s početka ’90-tih godina sećamo se da je to bilo vreme totalnog ludila, raspada Jugoslavije, ratova i svega što se dešavalo, bezakonja između ostalog, tako da je to bio period kad su razni ljudi kako im se prohtelo koristili tu pesmu, bez ikakvog osvrtanja na ideju da konsultuju autora da li mogu da je koriste u određene svrhe. Ajde, manje više, doček sportista – u redu, to sad nije bilo toliko problematično, ali pre svega te neke političke partije koje su počele da je puštaju na nekim svojim mitinzima – to me najviše nerviralo, naročito što su to radile mnoge političke partije s kojima ja ne delim zajedničke stavove. Ali, eto, prošlo je i to vreme.

Ona je verovatno uveliko nadmašla i neka tvoja najluđa očekivanja?

Gile: Da, jeste. Mi smo bili donekle zatečeni… Ona je izašla ’88. i odmah je bila veliki hit ali je tek raspadom Jugoslavije i od kad je Dragojević stavio u „Lepa sela, lepo gore“, kad se već raspala ta Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, onda je tek postala mnogo veći hit nego što je ikad pre bila i mislim dobacila do neke publike kojoj mi nikad nismo imali nameru da se obraćamo. Ima mnogo ljudi koji, ni dan danas, nikad nisu čuli za grupu Električni Orgazam, niti znaju i jednu našu pesmu, ali znaju „Igra rokenrol cela Jugoslavija“. To je svakako interesantan fenomen. Mi je godinama nismo svirali na koncertima i počeli smo da je vraćamo u repertoar tek negde početkom 2000-tih kad smo ponovo počeli da sviramo u Hrvatskoj, u Sloveniji i kad smo videli da, u stvari, ljudi uopšte nemaju nameru da nas puste da odemo sa koncerta ako je ne odsviramo. Onda smo shvatili da smo se dovoljno odmorili od nje i zadnjih 15 godina je uglavnom na repertoaru.

Šta su, osim novog albuma, planovi članova Orgazma u 2016?

Gile: Pa, pravo ti kažem – ne znam. Ono što znam je da ćemo mi prvo malo da se odmorimo kad prođe Nova godina. Ljuba će da ode u Indiju, ja ću da odem u Burmu, u neke toplije krajeve, jer obično je to period kad se nešto mnogo ne radi, i onda tu negde s početkom proleća bi trebalo ponovo da se skupimo i da se objavi taj sledeći singl. Najviše vremena ćemo, u toj prvoj fazi, kad budemo ponovo krenuli da radimo, da se bavimo završavanjem pesama za novi album i da sviramo što više koncerata. Bila je neka ideja, sledeće godine je 30 godina od „Distorzije“, da se uradi serija koncerata gde bi svirali kompletan taj album, od A1 do zadnje pesme i to tim redosledom… videćemo da li će nas ta ideja i dalje, na proleće držati. To bi, sigurno, bilo zanimljivo jer je „Distorzija“ jedan od omiljenih albuma Električnog Orgazma od strane publike.