Imam dosta bliskih prijatelja koji nisu doživeli 40 godina svojih života… Nisam ja osoba koja gaji takve emocije kao što je seta… Rokenrol odavno nema takav značaj kod mladih ljudi kao nekad… Radije bih da boravim u sadašnjosti…

Piše: Ivan St. Rizinger
Foto: Wood

Vozeći se kao na karuselu po sećanjima, a u susret kruševačkim koncertima (12. i 13. mart) u Basement baru, kojima Električni Orgazam otvara slavljeničku turneju, izvukoh nekoliko zanimljivih epizoda iz davne i nešto bliže prošlosti. Četrdeset godina opstati, profesionalno se baveći autorskom rok umetnošću, može na ovim prostorima samo div-junak. U to ime – neka priča krene…

Kad pre prođe 40, kao da sam pre nekoliko godina kupio prvi album?

Gile: Pa može i tako da se gleda, a opet toliko toga je bilo za tih 40 godina. Imam dosta bliskih prijatelja koji nisu doživeli 40 godina svojih života. Tako da je ova situacija da neki bend toliko traje na ovim prostorima, i to da to nije populistički band, gotovo na nivou naučne fantastike.

Sećam se da je vaš prvi nastup u kruševačkom Domu omladine bio na nivou Sex Pistolsa, bilo je tu baš ozbiljnog pljuvanja, neki klinci su utripovali da si Džoni Roten…

Gile: Da, bilo je toga svuda početkom osamdesetih i sećam se da me je to tad baš nerviralo, do granice da je bilo i tuče sa publikom zbog toga. Dobro se sećam baš jedne takve situacije u zagrebačkom Kulušiću, a bilo ih je još.

Sjajan je bio i nastup na platou Doma sindikata, neposredno nakon medijskog buma „Distorzija“, zajedno sa EKV kojima je takođe, baš u tom trenutku eksplodirao „S vetrom uz lice“. Retko se dogodi da dva benda sa iste scene izbiju paralelno na sam vrh i naprave opšti metež… Koliko si setan kad pomisliš na ta vremena – ne samo zbog mladosti, već i zbog izgubljene vere u bilo kakve progresivne ideje?

Gile: Nisam ja osoba koja gaji takve emocije kao što je seta. Svako vreme ima neke svoje prepoznatljive momente, a ja nisam sklon da živim u prošlosti, a ni u budućnosti. Radije bih da boravim u sadašnjosti. A bilo je i vremena kad smo to radili kao tri benda, sa Idolima i Šarlom Akrobatom, kad smo imali te zajedničke svirke na samom početku. Nije ih bilo mnogo, ali uvek je bio delirijum u publici. Takođe se sećam i kad je Katarina druga, na samom početku svoje karijere, bila predgrupa Električnom orgazmu, i to je bilo zanimljivo.

Imao sam to zadovoljstvo da budem u timu koji je organizovao veliki „Župin rok maraton“ na Napretkovom stadionu 1994., uz učešće gotovo kompletne srpske elite i znam da je bilo prodato 12.500 karata… Bojim se da bi danas ta brojka, u najboljem slučaju, bila prepolovljena?

Gile: Moguće, rokenrol odavno nema takav značaj kod mladih ljudi kao nekad, ali to je potpuno prirodno, ama baš ništa na ovom svetu ne traje večito. Ali opet postoje neki festivali na koje dolazi mnogo više ljudi nego što je brojka koju si naveo, tako da, sve je relativno.

Sada već davne ’97. svirali ste na Trgu kosovskih junaka nakon što su košarkaši uzeli evropsko zlato. Gledali smo prenos zajedno na TV Kruševac i sećam se da si se iznenadio jer su pustili „Igra rokenrol…“. Ipak je ta pesma veća od života, svakako puno izdržljivija od zemlje koju smo izgubili…

Gile: Da, tako se ispostavilo. Ja lično mislim da je to pesma budućnosti, da njoj prava slava tek predstoji, verovatno kad Električnog orgazma i nas već dugo neće biti.

Vaš prethodni nastup u Kruševcu bio je na Trgu mladih, kod Gimnazije, na otvorenom… Kad sve sabereš i oduzmeš – jesu li klubovi ili otvorene scene više rokenrol?

Gile: I jedno i drugo. Sve ima neke svoje prednosti. Mi smo kroz celu karijeru svirali i velike koncerte na otvorenom, ali i male klupske svirke. Dosadno bi bilo kad bismo morali da sviramo samo jednu od te dve varijante.