Ramirez (FEUD): Da, robovi smo!

Možda je forma modernija, misleći na izgled robova, a i lanci su nevidljivi, ali okove osećamo, itekako… Preko medija vam bacaju prašinu u oči dok vas ekonomski uništavaju, duhovno skrnave, pljačkaju i prodaju. Pa se, nakon toga, sprdaju i omalovažavaju vas… Očajni ljudi nalaze izlaz u jeftinoj zabavi još jeftinijeg tv programa u udarnim terminima, kao i jeftinoj brbljaonici društvenih mreža.

 Piše: Ivan St Rizinger

U samo nekoliko godina marljivog rada na oživljavanju praktično već mrtvog eko sistema baruštine znane kao srpska medijska scena grupa Feud je, predvođena Ramirezom, beskompromisnim rokenrol ratnikom znanim iz već davnih, legendarnih bitaka, uspela da isprovocira javnost do te mere da su, kao i u samoj državi (iliti možda feudu), konzumenti striktno podeljeni na ove koji ih bezuslovno slede i one koji u njihovom radu vide sav užas sopstvenog delanja u ogledalu.

Ovaj razgovor nije ležerna i pitka konverzacija o albumu, spotovima i koncertima, zamišljen je da pokuša da vam otvori ili zatvori oči – sve u zavisnosti od toga kojem staležu pripadate.

Sve bliže smo onoj antologijskoj filmskoj sceni u kojoj, dok Mojsije čeka zakone od Svevišnjeg rulja pravi bahanalije i kreira zlatnog bika… ili smo još mnogo gori, jer mi očito stvorismo Svinjotaura?

R: Nismo ga stvorili, već smo dopustili da zaživi. Nusproizvod nezavisan od baze. Kao što je laž nezavisna od istine. Nemoguće, ali istinito. I, ko je danas Mojsije, voleo bih da znam, ili, da ga prepoznam?

Jesmo li već postali robovi koji, i da hoće, više ne mogu ništa suštinski da promene? Očito je da je čitava zapadna civilizacija potpala pod liberalni totalitarizam, samo što mi Balkanci, kao sirotinja Evrope, to najjače osećamo… Laibach je na to davno upozoravao, vi ste vrlo eksplicitno u spotovima “Vlast” i “Milion milja” to ponudili kao brejk kod u zaraženom sistemu…

R: Da, robovi smo. Možda je forma modernija, misleći na izgled robova, a i lanci su nevidljivi, ali okove osećamo, itekako. Važan je osećaj. To je pitanje srca, a ne razuma. Razum nismo iskoristili, jer nismo prepoznali znakove pored puta. Ostalo je, sada, samo pitanje srca i duše. I to nam traže. Dušu smo uvek instinktivno branili. Kao cvet kada skupi latice. Sa namerom, da kada sve prođe, opet ih raširi i učini svet lepšim i mirisnijim. Naravno, svaki cvet ima koren i to se ne sme zaboraviti. Ali to nije ni u ovom sistemu vrednosti.

Pre dvadesetak godina bili smo smrtno uvereni da živimo u najrigidnijem društvu na svetu i borili se, mladalački silno, protiv svake cenzure i represije… Očito je da smo svi, kao društvo, negde pogrešno skrenuli i zalutali u nešto još gore. Ipak su danas i “Tajkun” i “Televizija” opšteprihvaćeni društveni model ponašanja, bake sa unukama u dva noću gledaju kako se pare “Parovi”…

R: Koristim muziku kao osnovu svog izraza, a spotove kao nadogradnju istog. Sve je jasno. Privatno, ne komentarišem nelogičnosti. Ako bi logikom pokušao da razumem nelogično, zalutao bih u minsko polje I brzo bih izgubio tlo pod nogama. Ne bih bio svoj na svome.

Kako da ne zaluta društvo kad se ne bavi sobom. Lično je iznad opšteg. Kada je bolja imitacija života, nego sam život. Sve je oko nas negativna selekcija. Ja to ništa ne bih dirao i menjao. To bi poslužilo kao dobar temelj novog i boljeg sistema vrednosti. Tako što bih ga zalio betonom!

Da li je ovo zbilja ipak samo povratak u rani feudalizam, hoće li nas uskoro vlasnici javno šibati, seći ruke i ubijati kad postanemo dovoljno slabi i nemoćni?

R: Danas se ratovi vode preko medija. Preko medija vam bacaju prašinu u oči dok vas ekonomski uništavaju, duhovno skrnave, pljačkaju i prodaju. Pa se, nakon toga, sprdaju i omalovažavaju vas. Stvari se fingiraju, ali ekonomski i prirodni zakoni to ne praštaju. Oni se ne mogu fingirati. I sva ta nepravda koja se oseća i stavlja nas na iskušenja, je prolazna. Napisao sam za Beoviziju 2007. pesmu “Jablan”, u kojoj se peva: “Ili voliš ili ne, da li postojiš Jablane, ne mogu neke stvari sprečiti se, nešto nikad ne umire.”

Kako ti se čini kad pogledaš sa bine – jeste li uspeli u svom naumu da se približite ljudima, kroz svoje poetske manifeste… ili imaš utisak da veći deo publike sve pojave i dalje samo konstatuje, ne želeći da otvori oči pred suludom svakodnevicom?

R: Kvalitet je danas deo novih vrednosti koje se ne promovišu. On je deo jake individualnosti. Deo jakog tima. Deo jake svesti. Za takve stvari ne postoji infrastruktura. Pa opet, dolazimo do ljudi, publike, koja nas domaćinski dočekuje i slavi. Veseli se zajedno sa nama prisvajajući naše pesme kao svoje. Trenuci pre, za vreme i posle svirke ne daju se objasniti. To se doživljava. U tome smo uspeli. Verujemo u ono što radimo i istrajni smo. Inspirišu nas ljudi, kao što i mi njih inspirišemo. Sinergija uvek mora biti oko čoveka i u njemu. To je jedan od načina kako se menja svakodnevica nabolje. Što bi rekli pametni: ”Ko razume, shvatiće, ko ne razume, shvatiće kad dođe vreme.” J

Nekada smo imali društvo približno socijalno jednakih… Onda je krenula, kad premotam film, krajem 80-tih, velika intelektualna kampanja dokazivanja kako nije normalno da svi budemo isti, jer smo svi individualci i svako mora dobiti na značaju po zasluzi… i posledice vidimo, isplivao je najveći šljam na površinu. Da li je to po onoj „dobra namera je majka najvećih zabluda“ ili nam je neko, vrlo smišljeno, naivnima uvalio otrov?

R: Život, iliti način života, je samo pitanje izbora. Postoje samo sistemi kontrole društvenih nus pojava koje su nekad bolje, nekad ne. Društvo uspešnih pojedinaca kreira uspešno društvo. Sami biramo društvo. Mi ga kreiramo, ne ono nas.

Sve češće, u očaju, ljudi pominju neku novu revoluciju kao jedino rešenje, a to se nazire i kroz vaše ali i stihove mnogih grupa i pojedinaca iz čitavog regiona… Postoji u toj soluciji uvek osnovni problem – nikada sami ljudi sa Balkana nisu bili sposobni da pokrenu korenite promene, sve naše revolucije bile su indukovane od spolja, a očito je da danas Evropi i Americi savršeno odgovaraju ove vlasti koje će dovesti do „konačnog rešenja“ na ovim prostorima… Ne za deceniju – dve, ali nas fakat za sto godina neće biti. Šta nam ostaje?

R: Ostaje nam da budemo svoji na svom… Svaki dobar domaćin kreće od sebe i svog dvorišta, pa onda, sa komšijom uređuje ulicu, pa širu zajednicu… Kome to spolja odgovara ne treba da nas je briga. Svako hoće dobrog domaćina za komšiju.

Stvari su danas očigledne. U kontra smo smeru. Društvo je u letargiji. Ljudi bi nešto,… ali šta? Idu na posao i čuvaju radna mesta za koja mesecima ne primaju plate. Apsurd! Ćuti se. Razbijaju se porodice preko medija, tako što se promovišu nus proizvodi savremenog društva… Očajni ljudi nalaze izlaz u jeftinoj zabavi još jeftinijeg tv programa u udarnim terminima, kao i jeftinoj brbljaonici društvenih mreža. Dakle, u porodici je svako prepušten samom sebi i ona više nije ona tradicionalna zajednica.

Nisam očekivao da ću ikad videti ljude bez dostojanstva, koje im je podmuklo i bezobzirno uzeto, na šta su i sami pristali linijom manjeg otpora, a da su pri tom oni nečiji roditelji! Kakav to primer daju? Kakvo im društvo ostavljaju? Rimuje se, a? Da mi je neko rekao da će biti tako… Zato, moramo dati lični primer. Moramo slediti I promovisati svetle primere. Staviti opšte iznad ličnog. Delovati u svom mikro okruženju. Taj uticaj će se širiti sve do kritične mase, a onda će nastati i promene. Sve je do pojedinca. Sve je ipak u našim rukama. Mi smo u obavezi da ostavimo našoj deci bolje društvo. Mnogo bolje! Na kraju krajeva, polazimo od sebe. To je i obaveza prema nama samima.

Snaga i energija koju je nekad posedovao Sunshine je sada u vama. Gde vidiš onu suštinsku razliku između onog i ovog sadašnjeg koncepta pristupa delovanju na ljude?

R: Razlika je u vremenu. Iskusniji sam. Rasterećeniji po pitanju dokazivanja. Kvalitet i concept je apsolutno na strani Feuda. Imamo internet i društvene mreže. Izgubili smo medije i infrastrukturu. Sve u svemu, drugo vreme, nove forme, suština ista.

Da se okrenemo malo i komercijalnim aspektima bavljenja muzikom – koliko vas je insistiranje na samoj vizuelnoj estetici, pre svega video spotova, koštalo još veće popularnosti?

R: Ma, nije. Čini Vam se. Kod dugoročnih projekata šireg aspekta, kao što je Feud, benefit dolazi sa vremenom.  To je samo privid. I šta je osnova popularnosti? Kult. To smo već sada, kultni bend.

Kako ti danas izgleda regionalna rokenrol scena? Činjenica je da ima poprilično dobrih autora, ali ima li makar malo onog adrenalina iz 90-tih ili je izdaja političke fukare iz naših redova potpuno i trajno slomila kičmu, ponekad slepog, verovanja da još uvek postoje pošteni i dobronamerni lideri?

R: Lider je uvek pošten I dobronameran. Nema loših lidera. Oni se drugačije zovu. Rokenrol scena u Srbiji je pomalo usporila. Opstala je zahvaljujući starijim bendovima. Novi bendovi su mahom aseksualni. Nemaju nikakvu poruku. Ako se nešto i nasluti, premalo je i nije rok. U skladu sa današnjim vrednostima i promocijom istih. Regionalna scena,… ne pratim je previše, ali ni tamo ne cvetaju ruže. Rok je život, ali se on ne promoviše!