Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Iako je u fokusu vašeg naučnog istraživanja borba u akademskom i medijskom polju protiv ideološki dominantne nacionalističke istoriografije, koja falsifikuje istinu o ranoj povesti KPJ i Titu, ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ i kulturno hegemonijske revizije njene prošlosti? Ako uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena i da li je uopšte moguće ostvariti tu zamisao?

Stefan: Za početak, istakao bih da se ne radi samo o falsifikaciji istorije KPJ i Tita. Kod nas je celokupna javna istorija ozbiljno ideologizovana, što jako iskrivljuje sliku prošlosti. Izbegavaju se klasa, ekonomija i materijalni uslovi života velike većina stanovništva, a fokus se stavlja na vladare i vojskovođe. Naravno, to što se u školama ne uči o klasnom položaju srpskih trgovaca u Osmanskom carstvu pre izbijanja Prvog srpskog ustanka, ili o klasnom gnevu Zelenog kadra u Hrvatskoj 1918. godine, je politička odluka, koja nema veze sa istoriografijom. Akademska istorija isto pati od etnocentrizma, ali mnogo manje od javne. U svakom slučaju, javna je bitnija, jer ona zapravo utiče na to kako će mase stanovništva posmatrati ne samo istoriju, nego i savremeni svet.

Uprkos tome, mislim da trebamo biti oprezni da ne bismo pridavali previše značaja moći javne istorije da oblikuje javno mnjenje. Ja se time bavim jer mi je to struka i zanima me, a ne zato što mislim da će znanje o Kominterni ili Španskom građanskom ratu okrenuti ljude ka komunizmu. To može uraditi samo organizovani radnički pokret. Kada ponovo izgradimo kolektivne strukture borbe, poput sindikata i političkih partija, onda možemo pričati o značaju istorije za te ljude. Ne vidim zašto bi očajni i atomizovani radnici u, recimo, dostavi ili supermarketu, spontano povezali svoj položaj danas sa položajem radništva u Kraljevini Jugoslaviji tridesetih. To su stvari koje se mogu postići samo kroz političku borbu.

To smo videli, na kraju krajeva, i u kolapsu SFRJ i reviziji njene prošlosti o kojoj pričaš. Pozni socijalizam je stanovništvo depolitizovao, a istoriju ispraznio od klasnog sadržaja. Nacionalisti i liberali (često sami bivši „komunisti”) su taj proces samo preuzeli i iskoristili za sopstvene ciljeve. Politički je poprilično beskorisno da ljudi znaju ko je bio Sava Kovačević ako ne znaju ništa o klasnoj borbi – Ratko Mladić je, kada je uhapšen, izjavio da mu je želja da bar još jednom u životu ode na Tjentište, na Savin grob. Tu nema nikakve „levice”, a kamoli socijalizma.

Što se Jugoslavije kao takve tiče, imamo istu situaciju kao i sa svim drugim delovima prošlosti. Učitavaju se neke izmišljene priče o tome kako su komunisti bili „protiv Srba” ili „protiv Hrvata” koje nemaju veze sa istorijom. Ozbiljna diskusija o prednostima i manama SFRJ izostaje izvan nekih relativno uskih krugova. Dostignuća SFRJ, poput urbanizacije, emancipacije žena, industrijalizacije, radničkih prava i javne infrastrukture u službi naroda svakako treba ceniti. Međutim, mislim da će socijalizam 21. veka morati da gleda u drugom smeru: ka automatizaciji, smanjenju radnog vremena sa konačnim ciljem ukidanja najamnog rada, sprečavanju daljih ekoloških katastrofa, korišćenju superkompjutera za plansku privredu, i pre svega ka stvaranju međunarodne političke zajednice. Ne nacija-država koje sarađuju na internacionalističkoj osnovi, kao u Pokretu nesvrstanih, nego ukidanju nacija-država, koje uveliko koče progres ljudskog društva i objektivno su besmislene čak i u okviru već postojećeg, kapitalističkog sistema.

U svetsko-istorijskom smislu, socijalistička Jugoslavija (kao i druge države „realsocijalizma”) napravila je ogroman modernizacijski i civilizacijski skok kakav te zemlje, koje su od samog nastanka kapitalizma na njegovoj periferiji, nikada ne bi mogle da naprave bez ekonomskog planiranja i državne kontrole nad privredom. Međutim, integrisane u globalne tokove kapitala, a sa vladajućim partijama čija organizaciona struktura je u velikoj meri bila okoštala još od tridesetih i četrdesetih, nisu imale dobre šanse da pronađu adekvatne odgovore na izazove koje je donela promena globalnog sistema sedamdesetih i osamdesetih. Onda je usledila vladavina ekonomskih diletanata koji su nekritički usvojili novu ekonomsko ortodoksiju neoliberalizma i privatizacije. Pritom je i sama ekonomija potpuno izbačena iz sfere političkog, a sama „politika” se svodi na isprazna identitetska pitanja, poput Kosova, Evropske Unije i generalno „zategnutih” međunacionalnih odnosa, čiju navodnu zategnutost iznova reproducira medijska mašina gladna profita.

S obzirom da ste se u naučnom radu bavili nastankom i razvojem jugoslovenske komunističke teorije i političke prakse, u čemi vi, kao veliki poznavalac teme, vidite današnje ključne prepreke za stvaranje i udruživanje moćnih radikalno levih partija na postjugoslovenskom i balkanskom prostoru? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Stefan: Sve od navedenog su problemi za političku organizaciju radništva, ali mislim da je najveći problem fundamentalna promena u načinu funkcionisanja kapitalizma koja je dokrajčila tradicionalne načine organizovanja. I sindikati i političke partije su mnogo manje efektivni uz povećanu fleksibilnost i prekarnost rada, te stalno skakanje ne samo sa jednog posla na drugi, nego iz jedne struke u drugu. Radna mesta je mnogo teže organizovati ako imate lanac samoposluga od 10.000 zaposlenih, ali od toga retko manje od desetak radi na istom mestu. Pored toga, „mobilnost” radne snage u EU (odnosno „sloboda” radnika da biraju između 27 različitih zemalja u kojima mogu biti izrabljivani) dodatno komplikuje situaciju, jer masa radništva širom EU radi u drugim državama bez ikakvih kolektivnih struktura na koje bi se oslonili.

Ništa od ovoga, naravno, ne znači da je organizovanje nemoguće. Na primer, Srpska socijaldemokratska partija se pre 1914. godine sastojala većinom od zanatlija zaposlenih u manjim radnjama, a ne od proletera u velikim fabričkim kompleksima, kojih je ionako bilo veoma malo. Bar u Srbiji danas izgleda kao da ne manjka radničkih borbi, iako su nepovezane i često neorganizovane. Glavna pitanja su kako povezati te okršaje na radnim mestima, te kako pomoći radništvu da uvidi šire društvene uzroke svojih ličnih problema i da se tako aktivnije uključi u političku i ekonomsku borbu. Pored toga, važno je i naći način za „prodaju” marksističkih ideja – odnosno, objasniti ljudima da im se ne nudi neka jeftina nostalgija za prošlim vekom, nego društvo budućnosti, koje itekako može funkcionisati i biti bolje u odnosu na ono što imamo sada.

Nemam neke iskristalisane odgovore na ove izazove, ali mislim da se oni svakako mogu formulisati samo kroz praksu. Treba pratiti aktuelne borbe, od poštara do frilensera, posmatrati kako levica tamo interveniše, i gledati da li i kako to utiče da se ti ljudi organizuju kao klasa, a ne neka amorfna mešavina pojedinaca sa privremenim zajedničkim interesom. Istorijsko iskustvo je tu sekundarno. Lično sam uvek otvoren za pomoć i saradnju kada to od mene traže drugarice i drugovi od Slovenije do Turske, ali postoji velika razlika između političkog i akademskog rada.

Šta mislite o emancipacijskim mogućnostima i značaju umetničke i generalno kulturne produkcije, kao bitnog učesnika u ideološkoj i političkoj borbi za promociju ideala i revolucionarnih težnji nove levice? U kome na postjugoslovenskom kulturnom prostoru prepoznajete aktere takvih alternativnih povesnih tendencija?

Stefan: Ako nisam optimističan prema emancipatorskom potencijalu istorijske nauke, još sam ciničniji prema emancipatorskom potencijalu umetnosti. Ako gledamo stvari iz perspektive današnjeg intelektualnog mejnstrima, recimo, svi slave avangardu, a odbacuju socijalistički realizam kao kič. Mislim da se tu više radi o klasnom položaju onih koji daju svoj sud, nego o objektivnoj istorijskoj oceni. Ironično je da to promiče ljudima u disciplinama u kojima je Burdje praktično neizbežan. Lično volim avangardu, draži mi je El Lisicki nego Isak Brodski, ali to nam zapravo ne govori ništa o prijemu njihovih dela od strane običnih ljudi u SSSR-u dvadesetih i tridesetih.

S druge strane, socijalistički realizam nije bio stil preispitivanja stvarnosti, nego utvrđivanja statusa quo, i to u vremenu kada je napravljen otklon od mnogih izvornih ideala Oktobarske revolucije. Međutim, ne mislim da ni umetnost koja preispituje stvarnost nužno dovodi do njenog menjanja. Ona može u najboljem slučaju da uhvati duh vremena ili predstavi radikalnu viziju u trenutku kada su politički procesi već pokrenuti. Pritom, u današnje vreme, ako umetnost zavisi od „publike” (odnosno, tržišta), uspeh je nužno merilo integrisanosti poruke u okvire vladajuće ideologije, čak i ako je ona naizgled subverzivna. Kada je pre desetak godina S.A.R.S., kao istaknuti „angažovani” bend, digao frku oko toga što je SNS koristio njihovu pesmu na mitingu, to nam je reklo mnogo više o S.A.R.S.-u nego o SNS-u. O kakvoj alternativi pričamo ako su tvoji tekstovi toliko isprazni da ih jedna desničarska, nacionalistička i kapitalistička stranka može mirne duše koristiti na svojim mitinzima?