Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević 

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Ivan Ivačković (1964, Zrenjanin) novinarsku karijeru započeo je 1982. u listu Omladinske (kasnije NON). Dve godine kasnije, prelazi u kuću Politika, gde – uz povremene izlete u Borbina izdanja ili hrvatsku štampu – radi narednih deset godina, pišući za NIN, Rock, dnevnu Politiku, i tako dalje. Tokom devedesetih piše za Vreme, Našu borbu i druge listove. U prvoj deceniji novog milenijuma radi najpre u Nedeljnom Telegrafu, potom u Kompaniji Novosti i, naposletku, u dnevnom listu Danas. Od 2011. je samostalni pisac. Ukupno je objavio oko dve hiljade komentara, intervjua, kritika, prikaza i eseja. Autor je knjiga Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika, The Rolling Stones: Umetnost pobune, Između krajnosti: Vodič kroz albume Azre & Džonija Štulića, Pisma iz Tajnog grada i drugih.

Vi ste jedan od velikana našeg rok novinarstva, koji je reputaciju izgradio još u SFRJ. Kada uporedite tu državu i one koje su nastale njenim rasturanjem kroz ratne i tranziciono-privatizacijske kapitalističke procese, šta su po Vama ključne društvene vrednosti i dostignuća socijalističkog uređenja, u kojima je uživala vaša generacija, a danas više ne postoje?

Ivan: Pre svega, hvala za kompliment s početka Vašeg pitanja. Što se tiče dostignuća i vrednosti socijalističke Jugoslavije – onih dostignuća i vrednosti koje smo u međuvremenu izgubili – mislim da je najvažnija činjenica da je ta zemlja imala ugled u svetu, kao i da smo mi, njeni građani, imali nadu da će sutrašnjica biti bolja od današnjice. Takva nada je, rekao bih, najvažnija u ljudskom životu. Nada u napredak jeste rezervoar čovekove snage i energije. Ona daje smisao svakom naporu i čini nas spremnima da uložimo sebe u budućnost. Sadašnja opšta apatija i masovna obeshrabrenost krajnji su i savršeno logičan ishod nestajanja i gubitka nade. Mislim da su poslednji zrak nade i poslednja prilika da od Srbije nastane civilizovana i moderna zemlja izgubljeni onda kada je ubijen Zoran Đinđić. Pritom sam daleko od toga da njega – ili bilo koga – smatram svecem. Ali, Đinđić je razumeo ustrojstvo savremenog sveta i želeo je da promeni ne samo jedan zastareo, diktatorski sistem, nego da ode još dalje, još dublje, i promeni ovdašnji mentalitet. Razumeo je da su sve promene površne i kratkotrajne, samim tim i uzaludne, ako ostanemo robovi sopstvenog neznanja, aljkavosti, arogancije i drugih loših osobina. Znao je da je svaka politička promena bezvredna ako i dalje budemo improvizatori – jer šta neznalicama preostaje osim da improvizuju – ako ostanemo zatucani, neracionalni, skloni idolatriji, ukratko primitivni. Otud je on bio naša šansa. Ponoviću, poslednja.

Ako se ne varam, deklarišete se kao levičar. Šta je po Vama suština te ideje i kakva bi trebala da bude partija koja bi je istinski sprovodila, s obzirom da je u Srbiji nedavno osnovana Partija radikalne levice transformacijom SDU, dok su u Sloveniji i Hrvatskoj stranke takve političke orijentacije već ušle u republičke parlamente?

Ivan: Ne sećam se da sam se nekada deklarisao kao levičar – zapravo da sam se uopšte ideološki deklarisao – ali ne mogu ni tvrditi da nisam, jer čoveku se ponekad omaknu neopreznosti i preterivanja. Nisam ni levičar ni desničar. Ako sam se nekad proglasio levičarem, mora biti da sam to učinio u mladalačkom zanosu. Prirodno je da vam, kad ste mladi, budu bliske levičarske ideje. Naravno, neke od tih ideja i ideala zadržite i kasnije. Tako je i sa mnom, mada me to, da još jednom kažem, ne čini levičarom. Ali, podrazumeva se, na primer, da sam protiv izrabljivačke, dehumanizovane prirode neoliberalnog kapitalizma, podrazumeva se da sam protiv društva i uređenja u kojem je novac vredniji od ljudskog života. Isto tako sam, međutim, bio protivnik samoupravnog socijalizma, u kojem je glas čistačice ili portira vredeo koliko i glas dekana na fakultetu ili generalnog direktora firme. Užasavala me je neograničena, ničim kontrolisana moć birokratije u Jugoslaviji, užasavala me je sirovost i bahatost „narodne milicije“, grozio sam se nekompetencije političara, i tako dalje. I nisam smatrao da se to može otkloniti samo popravkama sistema u kojem su decenijama vladali jedan čovek i jedna partija. Nisam tražio „bolji socijalizam“ i nisam bio sklon šezdesetosmaškoj ideji o „više socijalizma po glavi stanovnika“, kako ju je u jednoj prilici opisao Bogdan Tirnanić. Mada, uzgred da kažem, veoma cenim i nesumnjivu hrabrost i časne pobude protesta iz šezdeset osme. Njegova naivnost ne umanjuje ni njegovu čestitost ni njegov značaj.

Suština svake političke i društvene ideje, bez obira da li ta ideja naginje nalevo ili nadesno, trebalo bi da se, pre svega, sastoji u vrednovanju znanja i kulture, slobodi mišljenja i pravnoj sigurnosti, humanističkoj orijentaciji i ekonomskoj utakmici posle koje nijedna klasa ili socijalni sloj neće skupljati mrtve i ranjene. „Socijalistički kapitalizam“ skandinavskih zemalja najbliži je harmoniji ovih ideala. Kod nas, gradnja takvog društva poverena je u jesen 2000. strankama koje su se lažno predstavljale kao demokratske. Ispostavilo se da je u njima mnogo nezrelih i neukih ljudi, mnogo sujetnih i glupavih štetočina. Naposletku je Demokratska stranka, koja je trebalo da bude – i koja je u jednom času bila – motor boljitka Srbije, potpuno kompromitovala ideju o uređenom i pristojnom društvu. Time je sudbina naše zemlje zapečaćena. Istorijska šteta i moralna odgovornost Demokratske stranke, a pre svega njenog bivšeg predsednika – i bivšeg predsednika države – Borisa Tadića, tako su velike da se ne mogu izmeriti nijednim zemaljskim instrumentom. Posle pustoši koju je za sobom ostavila Demokratska stranka, u Srbiji već godinama ništa što nije desnica nema nikakvu šansu, a kamoli dugoročniju i ozbiljniju perspektivu. Postali smo taoci „stabilokratije“. O strankama leve orijentacije u Hrvatskoj i Sloveniji ne bih da govorim, budući da sam sa tamošnjim stanjem i procesima upoznat samo ugrubo.

Pretpostavljam da brižljivo pratite dešavanja na domaćoj i regionalnoj rokenrol sceni. Šta mislite o značaju i mogućnosti angažovanih rok bendova, pogotovo sada u vreme globalne krize muzičkog biznisa izazvane pandemijom Kovid-19, da u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima daju doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama, koja bi i njima dala priliku da se oslobode od izrabljivačke logike industrije zabave?

Ivan: Nema od toga ništa, ni sa pandemijom ni bez nje. Najpre, rok muzika, ni kod nas ni u svetu, ne raspolaže više nikakvom društvenom moći i uticajem. Duh vremena i javni, masovni ukus potpuno su se promenili. Izgubljena je svaka veza sa, recimo, revolucionarnim nabojem šezdesetih ili pank-prevratom iz sedamdesetih godina. Muzika nije mogla da ostane izolovana i nedotaknuta propadanjem, ukidanjem i nestajanjem velikih društvenih pokreta kakvi su krasili drugu polovinu dvadesetog veka.

Šezdesetih godina, rokenrol je bio zvučna kulisa generacijskog pokušaja da se svet učini boljim mestom za život. Sedamdesetih, pank je pokušao da, pre svega, promeni muzičku industriju. Zapravo, da sruši postojeću i stvori novu, manje surovu i manje gramzivu. Ubrzo se taj i takav duh proširio na razne druge oblasti, pa se pretvorio u još jedan rat protiv ustajalog vazduha i zastarelih vrednosti u društvu. Zato su Sex Pistols veoma ličili na rane Rolling Stonese. Osamdesetih, Live Aid, globalni dobrotvorni koncert, bio je ništa manje nego ushićujući gest humanosti i želje da život bude dostojniji čoveka. Devedesetih smo imali grandž, poslednji veliki pravac koji je bio važan za rok muziku i koji je, osim toga, mogao da utiče na društvo. Ali, u novom milenijumu nestali su, i na Zapadu i kod nas, poslednji tragovi otpora. Nestala je, u stvari, civilizacija kakvu smo poznavali. Pojavila se nova, u kojoj su bezdušje, koristoljublje, laž i opsena, presvlačenje đavola u anđela, uvećani do nepodnošljivosti. Usput, mada levičarska propaganda takve osobine pripisuje desnici, činjenica je da je epicentar moralnog urušavanja i tada bio u Demokratskoj stranci, ovog puta američkoj. Bil i Hilari Klinton već devedesetih su fatalno srozali nekadašnji ugled Demokrata, a sigurno nije pomoglo ni to što je Obama izneverio planetarna očekivanja. Tako je na kraju Tramp dospeo do Bele kuće. Interesantno je da levičarski deo zapadne javnosti, posebno agresivan u Holivudu, ni kasnije nije pokazao da je sazreo ili bar nešto naučio. Tom Henks je, u danima poslednjih američkih izbora, nosio majicu protiv Trampa, majicu na kojoj je pisalo Otpustimo lažova. Samo po sebi, to je u redu, ali gde je bio Tom Henks i gde su bili svi koji su se poslednjih godina užasavali Trampa onda kada se ispostavilo da je Bil Klinton lagao ceo svet? Ne sećam se da je iko od njih zucnuo. Reč je, dakle, o ljudima bez principa, nedoslednima, možda dobronamernima – a možda i ne – ali u svakom slučaju neozbiljnima i nezrelima. Još gore, kada se Hilari Klinton nadmetala sa Trampom za ulazak u Belu kuću, gledali smo Pola Makartnija kako svira za njeno skupo, elitno društvo. Tada smo videli i Rodžera Votersa, čoveka koji se obogatio pevajući protiv rata, kako ispija pivo sa Bilom Klintonom, koji je maskota američkog ratnog lobija. Ali – da zatvorimo krug – ni Makartni, ni Voters, ni Brus Springstin ni drugi koji su se trudili da Hilari Klinton postane predsednica nisu mogli da joj pomognu. Jer, sečivo rokenrola uveliko je bilo tupo. Nekadašnji revolucionari i pobunjenici postali su zabavljači bez pravog uticaja na kretanja u društvu, a američko društvo završilo je tako što je biralo između jednog kandidata – Trampa – koji je pokazivao samouverenost glupana i drugog – Bajdena – koji ima samopouzdanje političkog jastreba i od kojeg se, pošto je, eto, postao predsednik, teško može očekivati nešto dobro.

Što se Srbije tiče, bilo je samo naizgled paradoksalno to što je rok muzika izgubila moć i definitivno otišla na marginu upravo onda kada su takozvane demokratske snage razbile diktaturu Slobodana Miloševića i zacarile umesto njega, pokazavši uskoro ne samo frapantnu nedoraslost zadatku koji im je poveren – a zadatak je bio da promene društvo – nego i odsustvo svake namere da uozbilje i upristoje i sebe i zemlju. Ako je, dakle, devedesetih u svetu grandž bio poslednji znak otpora, u Srbiji su te decenije rokenrol i Otpor, organizacija mladih ljudi – od kojih će neki kasnije postati profesionalni revolucionari – bili žarišta suprotstavljanja Miloševiću i primitivnom, zaostalom duhu koji je on simbolizovao. Kada je Milošević pao, očekivali smo obnavljanje gradskog duha i građanske misli, kao i oživljavanje i ponovno jačanje srednje klase. Nije se dogodilo ni jedno ni drugo, i to spada među najveće razloge zbog kojih je rok muzika još neko vreme tavorila na rubu kulture i društva, a onda skoro sasvim nestala, ne samo kao umetnička forma, nego, još i mnogo više, kao način razmišljanja, odnosno stav prema svetu i životu. I tužna je uteha što ni u Americi i Engleskoj, nesuđenim proleterskim zemljama, nije prošla bolje.