Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite. 

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.

Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Branko Rosić (rođen 1964. u Beogradu) srpski je novinar i pisac. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu. U mladosti se bavio muzikom i svirao bas-gitaru u nekoliko beogradskih muzičkih bendova. Muzičku karijeru Branko Rosić započeo je kao bas-gitarista u kultnom pank bendu Urbana gerila, a kasnije je svirao u bendu Viborg Dallas i u elektro grupi Berliner strasse, koja je postojala do 1984. godine. Jedan je od prvih srpskih muzičara koji je dao intervju za čuveni engleski muzički časopis New Musical Express. Danas se bavi novinarstvom i zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik. Poslednjih godina bavi se spisateljskim radom i objavio je nekoliko književnih dela. Kao novinar Rosić je objavljivao tekstove u časopisima Plejboj, Kosmopolitan, Max, Elle, L’Europeo, Nacionalna geografija, B92 on-lajn, Fame, dnevnim novinama Pres (Press) i drugim. Bio je saradnik na popularnoj knjizi Leksikon Ju mitologije (originalni naziv: Leksikon Yu mitologije) i glavni je urednik publikacije festivala Egzit – 20 godina EGZIT aktivizma.

Bio je aktivan muzički novinar i u svom portfoliju ima intervjue sa značajnim ličnostima iz pop kulture sa prostora bivše Jugoslavije. Posebno se može pohvaliti intervjuima sa velikanima svetskog rokenrola. Prvi je srpski novinar koji je dobio intervju od kultnog engleskog muzičara Morisija, a osim njega intervjuisao je i Stiva Haketa (Dženezis), Jana Andersona (Džetro Tal), Šarlin Spiteri (Teksas), Jana Gilana (Dip Parpl), Žan Žak Burnela (Strenglers), kao i poznate književnike Tonija Parsonsa, Frederika Begbedea, Ju Nesbea i druge.

Početkom 21. veka Rosić je počeo da se bavi i književnošću. Svoje dugogodišnje novinarsko iskustvo pretočio je u romane čije teme su porodične drame, ljubavne drame, triler, politički trileri i druge.

Rosić je poznat kao veliki zaljubljenik u Veliku Britaniju i njenu kulturu. Za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Srbije i Velike Britanije kraljica Elizabeta II odlikovala ga je Medaljom Britanske Imperije (British Empire Medal – BEM). Princ Čarls nazvao ga je svojim kolegom, odnosno – princom, a bivšem britanskom ministru i gradonačelniku Londona, a sada premijeru Ujedinjenog Kraljevstva Borisu Džonson naš sagovornik predstavljen je kao „panker sa maskom novinara“.

Rosić je poznat i po svojoj ljubavi prema životinjama, što prenosi kroz svoja dela.

Objavljena dela: A tako je dobro počelo – roman (Laguna, 2015); Za sutra najavljuju konačno razvedravanje – roman (Laguna, 2018); Stvari koje Srbi vole: običaji i nasleđe – sociološka studija (Nedeljnik, 2019); Stevica Marković: najveća priča o prvom mangupu Beograda i Jugoslavije – biografija Stevice Markovića (Nedeljnik, 2020)

Odrasli ste u SFRJ i formirali se na njenim idejnim i vrednosnim pretpostavkama, koje nikad niste javno napustili i odbacili, nego ste ih poslednjih godina čak intimno i osnažili zbog sloma postsocijalističkih tranzicionih iluzija, o čemu svedoče i vaša književna dela. Učestvovali ste u pisanju „Leksikona Yu mitologijeˮ, koji je, nasuprot svom naslovu, za cilj imao zalaganje vrsnih intelektualaca mlađih i starijih generacija za istinu o svojoj bivšoj zajedničkoj zemlji. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje Titove Jugoslavije i ideološki vladajuće kulturno hegemonijske revizije njene prošlosti? Koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, uprkos svim njegovim manama, predstavljaju vrednosti u kojima su uživale vaša i brojne posleratne generacije, a poništena su u tranzicionom procesu?

Branko: Pre dve godine sam praznio bivši stan. Praznio sam ga od mnogo stvari pa i od starih novina. I tu sam i vizuelno spoznao koliko je jugoslovenska stvarnost izgledala lepše i veselije nego pred sam raspad, a naročito posle raspada SFRJ. Kad gledate te novine početkom i sredinom osamdesetih to je neki modernizam, svaka godina izgleda optimističnije nego ona prošla. U velikom broju intervjua sa ličnostima kulture bivše zemlje dolazio sam do zaključka da je taj period od 1980. pa do 1987. bio na neki način labudova pesma Jugoslavije. Sve je izgledalo veselo, optimistično, i pored nestašica, i nije slutilo na krvavi kraj. A onda je došlo novo učenje i revizija. Ispalo je da Jugoslavija nije bila ništa drugo do Goli otok. Da je Jugoslavija bila više Goli otok nego što je to bila zemlja u kojoj je Pablo Pikaso radio plakat za jedan YU film i o čijem je novom talasu pisao New Musical Express. Zapravo čitava revizija od strane tadašnje većine srpske opozicije bila je mračna i nije imala veze sa onim pokretima u Istočnoj Evropi. Tadašnja srpska opozicija nije rušila Jugoslaviju i želela da uđe u EU (tada EZ) već je vrhunac bio nacionalno pitanje gde je i arhitekta tadašnje politike i otac nacije izgovorio da je „nacionalno pitanje – demokratsko pitanje.” Tako da njihovo rušenje Jugoslavije nije imalo želju da, kao u Češkoj, srpski automobil postane kurentan sa stranim automobilima uz strana ulaganja nego da je od toga važnije ako budemo mogli nesmetano da slavimo slave iako su se slave već slavile i u ta „mračnaˮ vremena Jugoslavije. Kao mehanizacija za rešavanje tog pitanja upotrebljeni su i radnici, setimo se onog mitinga Miloševića ispred skupštine, i ti radnici su lako ušli u sve te gluposti i uskoro su ostali bez posla, radnih mesta, pretvoreni su u raju koja prodaje džidža bidže na pijaciama ako je imala sreću da ne završi na ratištu. Što bi rekla jedna naša režiserka „prodali smo blago za đinđuve.” A ti novi ideolozi su trebali da poduče radnike, seljake i poštenu inteligenciju da je to bolje nego ranije. Nije bilo Golog otoka ali su protivnici i dalje nestajali. Pa na kraju šta je ubistvo Ivana Stambolića ili direktora JAT-a. Moj zet je pre neki dan izgovorio da mu i nije žao tih radnika i seljaka jer su za ništa odbacili i sistem i Jugoslaviju. Okej, treba priznati da je bilo i Golog otoka i kažnjavanja neistomišljenika, ali ostaje ono što je rekao za Jugoslaviju najveća rok zvezda ove zemlje „Period u kome su ovi narodi živeli najbolje i nikada tako neće ni pre ni posle.”

U intervjuu sa Mrđanom Bajićem pre nekoliko meseci naš najveći vajar mi je pričao o boravku u bolnici gde se lečio od korone. I tada je istakao da je medicinski tretman podjednak za sve u doba covida posledica nekadašnjeg jugoslovenskog zdravstvenog sistema gde je jednako lečenje očekivao i romski skupljač sekundarnih sirovina i direktor. I obrazovanje pa sam iz neposredne blizine gledao kako sinovi čistačica postaju lekari jer su mogli da se školuju besplatno. To su bila ta jugoslovenska dostignuća koja će polako nestati baš kao i druge stvari iz te „mračne” zemlje.

Da li mislite da postoji potreba stranačkog obnavljanja i udruživanja nove levice na ex-YU prostorima, da li bi ona trebala da bude radikalna, i da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističkom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Branko: Naravno da mislim da postoji potreba udruživanja levice na ex – YU prostoru samo što će biti problem koga mi to iz levice da pridružimo. Jer mi u Srbiji gotovo da i nemamo levicu u smislu sigurne političke partije. Pitanje je i o samosvesti radničke klase koju, baš kao krajem osamdesetih više zanima pitanje crkvene imovine i davno izgubljena teritorija nego borba za četvorodnevnu radnu nedelju i socijlana prava. Levica u Srbiji je u ovom trenutku samo osvešćena mladost ili ako hoćemo „crkva bez pastve”, bend bez publike. Možda se varam.

Bili ste član prve beogradske pank grupe i nekoliko kultnih novotalasnih bendova. Šta mislite o mogućnostima i značaju socijalnog i političkog angažovanja rok muzike u današnje vreme, kao oblika bunta tranzicionih generacija protiv postojećeg poretka i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja teži da stvori humanije društvo?

Branko: Današnji bunt je smešan. I sam Džoni Roten je pre neku godinu izjavio da imamo generacije mladih sa istim bradicama i kapama koje nisu uradile ništa. U današnjem svetu i postoji nezadovoljstvo ali i nedostatak ideologije. Pogledajte kraj šezdesetih i decenije kasnije, i današnje proteste. Jedino su smišljeni protesti za očuvanje planete. Ostalo su samo gluposti, borba protiv nošenja maski i slične budalaštine. Liberalni kapitalizam je uspeo da umrtvi omladinu i natera je da razmišlja o kreditima dok subotom trči, vozi bicikl i neguje hipstersku bradicu.