Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Draško “DRAK” Nikodijević je rođen u Novom Sadu 1956. godine.

1956. – 1963. Sremski Karlovci. Odrastao kod babe i dede. Srećno detinjstvo. Dunav, čamac, pecanje… Nisam imao braću i sestre, ali sam imao velikog psa. Osećaj zaštićenosti, ljubavi i slobode.

1963. – 1971. Beograd. Život sa roditeljima. Osnovna škola. Batine kod kuće, batine u školi. Ponižavanje, sputavanje, maltretiranje…restrikcije, dresura. Strahovi, osećaj nepripadanja… časovi harmonike. Obaveze. Srećni dani detinjstva su prošli. Druga harmonika u školskom orkestru. Prvi kontakti sa RnR-om.

1971. – 1974. New York City. Times Square. Selidba sa roditeljima preko okeana. Maltretiranje od strane roditelja se nastavlja. Gimnazija. Moje prvo američko iskustvo. Za razliku od Jugoslavije, voleo sam školu, škola mi je bila “centar sveta”… družio se sa crncima i Portorikancima… košarka posle škole, prve ljubavi… nažalost, neuzvraćene. Koncerti. 1974. sam kupio Fender Precision bass gitaru, koju još uvek sviram.

1974. – 1980. Beograd. Povratak u Jugoslaviju. Fakultet. Borba za samostalnost. Učim da sviram. Prvi bendovi. Gitarijade. Igra Staklenih Perli. Prve devojke. Prva seksualna iskustva. Prva psihodelična iskustva. Koncerti. Snimanja. Intervjui. Širenje svesti. Putovanja po Evropi. Berlin. Amsterdam.

1980. – 1987. Beograd. Teška srca, napuštam Igru Staklenih Perli. Mračni period. Punk. New Wave. Teške droge. Heroin. Osnivam WHITE RABBIT BAND. Putovanja, turneje, svirke… Život je postao avantura. 1987. moj život se totalno raspao, pa se pakujem i odlazim sam u New York City.

1987. – 1992. New York City. East Harlem. Nastavak mračnog perioda. Nalazim zaposlenje u restoranima. Preživljavanje. Heroin u Harlemu je daleko jači nego pre. Totalni krah svih sistema.

1992. – 1999. New York City. East Village. Skidanje sa heroina. Duhovni razvoj. Teretana & meditacija. Preživljavam kao prevodilac na lokalnim sudovima i za State Dept. u Washington, D.C. Česta putovanja za Washington, D.C. i za ostale gradove širom Amerike poslovno.

1999. – 2005. New York City. East Village. Period prosvetljenja. Duhovna praksa se isplatila. Postao sam učitelj meditacije, instruktor Art of Livinga, reiki majstor i još toga. Saradnja sa Baletom na WHITE RABBIT CVLT projektu „…and the Gods made Wars”, dok smo Bale i ja u isto vreme svirali sa Firčijem, Ljubom i Bešketom u „Collateral Damage” projektu u okviru akcije Bridge Foundation za prikupljanje pomoći za bolnice Srbije. Sve česće se vraćam u Beograd, gde pokrećem prve „Art of Living” kurseve. U Harlemu sam predavao meditaciju po centrima za rehabilitaciju narkomana, po zatvorima i mentalnim institucijama. Spolja sam sijao, dok sam duboko unutra bio jako usamljen. Konačno shvatam da New York više nikad neće biti k’o nekad, pa rešavam da idem dalje.

2005. – 2011. Detroit, Michigan. Učim da postanem „pravi” Amerikanac: predgrađe, kuća, kola, šišanje trave… dejting. Dobijam dozvolu za uzgoj i upotrebu marihuane u medicinske svrhe. Dosada. Totalno razočarenje u Ameriku i u „američki san”. Provincija. Seljana. Ne nalazim sebe u svemu tome. Razmišljam opet da se selim, ali ne znam gde.

2011. – 2019. Beograd. Povratak Igre Staklenih Perli i regionalna mini-turneja. Snimanje novog albuma. Raspad tog novog benda i povratak WHITE RABBIT BANDa. Neprekidna regionalna mini-turneja. Nisam se obogatio, ali sam sa bendom ponovo obišao celu bivšu Jugoslaviju. Psihodelični vašari. Ponovni rasped sistema. Depresija. U stanju najgore depresije snimam prvi album WHITE RABBIT BANDa sa potpuno novim materijalom. Depresija sve gora i gora. Samoubilačke namere. Srčani udar, koji sam jedva preživeo.

2019. – Beograd. Srčani udar i operacija koja je usledila doveli su me do granice između života i smrti. Imao sam priliku da provirim i vidim kako smrt izgleda. Od onda sam nekako drugačiji. Isti ja, ali se nešto slomilo u meni. Od zen-a sam prešao na tao. Posmatram svet bez velikih očekivanja, kako od sebe, tako i od drugih. Planiram „Char Dham Yatra” hodočašće na severu Indije, visoko na Himalajima. Otkrio sam more tuge u sebi, koje samo meditacijom ne mogu da se otarasim. Mislim da će mi ovo hodočašće pomoći da se oslobodim tuge. Spektar mogućnosti je bezgraničan.

---

 

Dobri poznavaoci vas s potpunim pravom svrstavaju u jugoslovenske rodonačelnike, najznačajne predstavnike i dosledne zastupnike psihodeličnog roka. Iako ste odrasli u SFRJ, kao zaljubljenik u istočnu civilizaciju, posredovanu zapadnom hipi kontrakulturom, postali ste instruktor meditacije i reiki majstor, koji u novom milenijumu kroz veoma zapaženi antifašistički muzički izraz i medijsko delovanje subverzivno staje u odbranu temeljnih idejnih i vrednosnih postavki bivše zajedničke države. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje Titove Jugoslavije i vladajuće kulturno hegemonijske revizije njene prošlosti u bivšim republikama? Ako uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima je uživala vaša generacija, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena i da li je uopšte moguće ostvariti tu zamisao?

Drak: Auh. Teško pitanje. Niko ne zna 100% sve što se tada izdešavalo, svako zna po deo te priče. Ja sam tada radio kao prevodilac za State Department u gradu Washingtonu, pa se sećam da Tito za sobom nije ostavio pravog naslednika; više njih je pretendovalo na upražnjenu poziciju vladara cele Jugoslavije, a najviše Milošević i Tuđman. Amerika je u samom početku pokazala spremnost da podrži Miloševića, jer (bar deklarativno) nisu hteli da se potencira nestabilnost na Balkanu, ali je Milošević opet sa svoje strane insistirao na komunističkoj retorici, a to – kao što znamo – teško prolazi u Americi. Onda su, kao alternativu, doveli Vuka Draškovića, koji je u početku delovao kao osveženje u Washingtonu, onako neobrijan, bez kravate…. ali im je kod njega smetala ta ‘velikosrpska’ retorika. Onda su se okrenuli Tuđmanu. Tuđman je došao u Washington dobro pripremljen, sa pažljivo izabranim rečima. On je od Amerikanaca tražio podršku u „izgradnji demokracije” u Hrvatskoj i odcepljenju od Srba komunista. To je retorika koju su Ameri lako prihvatili i podržali Hrvate u nastojanjima da se otcepe od komunističkog Beograda. A onda, kad je ta ideja o raspadu Jugoslavije dobila zeleno svetlo, u tu priču su uskočili i drugi akteri (domaći i strani)… a, ostatak te priče dobro znamo.

A, što se tiče pozitivnih aspekata prethodnog sistema, mogao bih da istaknem nekoliko stvari. Prvo, koliko se ja sećam, u ono vreme niko nije bio gladan, nije bilo beskućnika. Tada nismo viđali ljude koji jedu iz kontejnera ili spavaju na ulici. To je došlo sa kapitalizmom. A drugo, ondašnji sistem je prepoznavao važnost kulture i umetnosti u očuvanju opšeg društvenog zdravlja, pa su se za to izdvajala sredstva iz budžeta. „Igra Staklenih Perli” je imala podršku sistema. Mi lično nismo ni kinte zaradili od toga, ali je država snosila sve troškove audio i vizuelnog snimanja, produkcije I distribucije. Danas to ne bi bilo moguće. Državni vrh je zainteresovan isključivo za lično bogaćenje, pa nemaju nikakvog interesovanja za dobru muziku, za pozorište… izgleda kao da sistemski rade na uništavanju kulture, dok pritom podržavaju narodnjake, šund, nemoral i sve ostalo što donosi njima profit i što zaglupljuje glasače. Šteta.

Da li mislite da postoji potreba stranačkog obnavljanja, udruživanja i zajedničke borbe autentične levice na ex-YU prostorima, da li bi ona trebala da bude radikalna, i da li je ta ideja vama privlačna i uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističkom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Drak: Ja to malo drugačije vidim. Jasna je potreba za udruživanjem otpora na regionalnom nivou, ali se ne bih zadržao samo na „levici”, jer je velika masa „desno” orijentisana, pa smo opet podeljeni kao opozicija. Naša podeljenost njih održava na vlasti. Dakle, moramo svi zajedno da delujemo, bez obzira na stranačko opredeljenje. Kao što se u zdravoj ishrani insistira na „integralnom”, mislim da isto važi i za politiku. Voleo bih da vidim rađanje jednog integralnog, sveobuhvatnog pokreta koji objedinjuje ne samo Srbiju, nego i ceo region. Jedino tako možemo efikasno da se suprotstavimo režimu. U BiH, čujem, sve više mladih ljudi se izjašnjavaju kao „ostali”, jer je to izgleda jedini način da se izbegne ta etnička razdeljenost. To mi zvuči kao dobra ideja. U Srbiji se pojavilo nešto slično u vidu pokreta „bojkot”. Nećemo više da glasamo ni za Kurtu, ni za Murtu, vreme je za stvaranje jednog novog sveta, jednog fer, demokratskog sistema, a taj svet mozemo jedino svi zajedno da stvorimo. Kad kažem „svi zajedno”, zaista to i mislim. Svi zajedno: i levica i desnica, i globalisti i suverenisti, i pravoslavci i katolici i muslimani i homoseksualci i etničke manjine… jedino tako možemo da izgradimo bolji svet.

Da li pratite savremenu domaću i regionalnu muzičku i generalno umetničku produkciju i šta mislite o mogućnostima i značaju njenog socijalnog i političkog angažovanja u današnje vreme, kao oblika i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja utopijski nastoji da promeni vladajući idejni i materijalni poredak stvarnosti i povesno ostvari socijalno pravedniji društveni odnos među ljudima?

Drak: Rok muzika mi je u velikoj meri dosadila, pa je retko i slušam. Režim potencira jedne iste bendove, koji se već godinama ne menjaju, dok mali bendovi tavore. Zbog velike cene goriva mali bendovi sviraju samo u svom gradu i okolini, a ove godine im je zbog restrikcija i to uskraćeno, pa mogu da sviraju samo preko ‘zoom’ aplikacije. A ne vidim da se iko od mojih kolega buni zbog toga. Nekako su prihvatili to stanje kao takvo i čekaju da prođe. Rok muzika je u suštini muzika bunta i revolucije, tako da sa pomirljivim stavom prema represiji dobijamo bljutavu muziku.

U poslednjih godinu dana kod kuće uglavnom slušam „južnjački” rock i blues. Dakle, tu su: Ry Cooder, Brother Dege, Samantha Fish, Justin Johnson, Z.Z.Top i sl. Zabole me šta ko misli o tome. Meni se to sviđa.

Mislim da nas političari dele i razdvajaju. Tako im je valjda lakše. Svaki put kad se naš predsednik zaglibi u neku aferu, on skreće pažnju javnosti na neke izmišljene tenzije sa Hrvatima ili Crnogorcima, pa se podgrejava taj privid neke ‘etničke netrpeljivosti’, a to pogoduje svim političarima u regionu. Stalno se nadam da ćemo mi muzičari, zajedno sa umetnicima i generalno sa ljudima dobre volje naći načina da se ujedinimo u neku regionalnu inicijativu za slobodnu razmenu kulture i umetnosti, kao prvi korak u stvaranju saradnje na regionalnom nivou… jer, ako čekamo da nam to političari obezbede, to se nikad neće desiti.