Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.
Piše: Milan Đorđević
Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.
Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.
Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.
Bogomir Bogica Mijatović (1947) je srpski novinar, voditelj, muzički urednik i publicista.
Profesionalnu karijeru počeo je 1968. godine u Radio Novom Sadu, najpre kao honorarni saradnik, a od 1975. godine zaposlen je na neodređeno vreme. Uređivao je i vodio popularne emisije „Randevu sa muzikom“ (verovatno najstariju u Evropi i jednu od najstarijih na svetu – emituje se u istom terminu od 1. juna 1957. godine, kada ju je pokrenuo Angelo Vlatković) i „Pop ekspres“. Januara 1980. pokrenuo je, uređivao i vodio emisiju „Uz svetlost ponoćne lampe“, koja se neprekidno emituje i danas. Jedan je od pokretača Radio Stotke i njen poslednji odgovorni urednik. Na Radio Stotki pokrenuo je, uređivao i vodio emisiju „Moja generacija“.
U proleće 1980. godine, pozivom Ljubomira Lukića, urednika Zabavne redakcije, da pripremi muziku za jednu od emisija, započinje saradnju s televizijom, na kojoj je radio do penzionisanja. Od 1993. godine u nekoliko navrata bio je odgovorni urednik Muzičkog programa TV NS, odnosno RTV Vojvodine. Bio je idejni tvorac i pokretač emisije Gruvanje.
Godine 1995. s Petrom Pecom Popovićem za izdavačku kuću Komuna priredio je CD boks set od 10 diskova pod nazivom „JU retRokspektiva“, kao i CD „To majka više ne rađa“ (kompozicije posvećene Josipu Brozu Titu). Autor je dve enciklopedije: „NS rokopedije – novosadska rok scena 1963 – 2003″ (Switch), „Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini 1963 – 2013″ (Switch) i knjige „Pamtite me po pjesmama mojim“ (Prometej, Novi Sad), u kojoj je sakupio 301 pesmu Duška Trifunovića na koje su kompozitori napisali muziku.
Dobitnik je nagrade za publicistiku „Svetozar Miletić”, koju dodeljuju list Dnevnik i Izvršno veće Vojvodine, kao i nagrade „Zlatno pero” Društva novinara Vojvodine. Nalazi se u srpskom izdanju knjige „Who is Who 2011 – 2013ˮ (Zavod za udžbenike, Beograd). Autor je tekstova za Srpsku enciklopediju (Matica Srpska, Srpska akademija nauka i Zavod za udžbenike, Beograd)
Vi ste jedan od velikana našeg rok novinarstva, koji je svoju reputaciju izgradio u vreme SFRJ. Kada uporedite tu državu i one koje su nastale njenim rasturanjem, kroz ratne i tranziciono-privatizacijske procese, šta su po Vama ključne vrednosti i dostignuća nekadašnjeg socijalističkog uređenja, u kojima je uživala vaša generacija, a danas ne postoje?
Bogica: Danas je jedna od najvećih jeresi u bivšim socijalističkim zemljama pominjanje imena Marksa i Engelsa, a nipodaštavaju se čak i neka nesporna naučna dostignuća primenjivana i u zapadnim zemljama, kao što je teorija o dijalektičkom odnosu baze i nadgradnje. Ništa manji jeres nije ni pominjanje države u kojoj je rođena, odrastala i vaspitana moja generacija. Jugoslavija je za ove patrljke preostale po njenom raspadu (genijalna definicija novonastalih država akademika Abdulaha Sidrana) bila velika zemlja, s ogromnim ugledom u svetu, koliko zbog nesvrstane politike, toliko i zbog svetski poznatih i priznatih kulturnih poslenika i sportista. Ivo Andrić je 1961. dobio Nobelovu nagradu za književnost, Dušan Vukotić godinu dana kasnije osvojio je Oskara za crtani film Surogat, prvi Oskarom nagrađeni film čiji autor nije Amerikanac. Film Aleksandra Petrovića Skupljači perja 1967. osvojio je Gran pri žirija Kanskog festivala, kao i nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara, a bio je nominovan za Zlatnu palmu na istom festivalu, dok je godinu dana kasnije nominovan za Oskara u konkurenciji najboljih stranih filmova. Franjo Mihalić, Miroslav Cerar, Branislav Simić, Mate Parlov, braća Tadija i Slobodan Kačar, Vera Nikolić, košarkaši, kajakaši, vaterpolisti, rukometaši, fudbaleri, šahisti… samo su neka imena s ovih prostora koja su izazivala strahopoštovanje protivnika. Mada se o njoj van granica naše zemlje nije mnogo znalo, Jugoslavija je bila veoma važno muzičko tržište. Početkom šezdesetih objavljene su EP ploče Mala Grkinja (Nikola Karović), Kafu mi draga ispeci (Predrag Gojković) i Anđelina, zumba, zumba (Radmila Karaklajić) koje su prebacile tiraž od 100 000 primeraka. Ova cifra je impozantna s obzirom na to da je broj gramofona u državi (nezvanično) bio znatno ispod 100 000. Tokom sedamdesetih na desetine izvođača prodavali su albume u preko 100 000, što će se znatno uvećati tokom osamdesetih. Singlovi grupe The Rolling Stones Brown Sugar (No. 2 u UK, 1971) i Angie (No. 5 u UK 1973) u Velikoj Britaniji prodati su u 200 000 primeraka, tiražu koji su u isto vreme u Jugoslaviji imali Pro arte, Mišo Kovač i neki narodnjaci. Osamdesete su nas još više približile svetu. Godine 1985. Mik Džeger je objavio prvi solo album She’s The Boss, koji je s tiražom od 60 000 prodatih primeraka u UK bio šestoplasiran na listi najprodavanijih albuma. Šta mislite, na kom mestu na britanskoj top listi bi bio album Riblje čorbe Buvlja pijaca, čiji je tiraž iste godine bio 285 000? Da bi imali pravu sliku, valja napomenuti da je GB oko tri puta bila veća od Jugoslavije. Tiraži u Srbiji, Hrvatskoj i BiH danas su beznačajni. Nesporna je činjenica da male zemlje daju manje doprinose na svim poljima, pa i u muzici. Bogata Austrija je imala svega dva-tri poznata imena u popularnoj muzici – Uda Jirgensa, Falka i grupu Opus. Iz još bogatije Švajcarske vrata uspeha van njihove avlije tek je otškrinula grupa Krokus. Danska je najpoznatija po Larsu Ulrihu, bubnjaru grupe Metallica, a Finska po dva, u svetskom okvirima, beznačajna benda Gringos Locos i Hanoi Rocks. Luksemburg je muzička provincija. Odgovor na pitanje mogao bi da se svede na jednu rečenicu: definitivno, male zemlje ne mogu u rok muzici svetu da ponude ništa veliko.
Deklarišete se kao levičar. Šta je po Vama suština ideje levice i kakva bi trebala da bude partija u Srbiji, koja bi je istinski sprovodila, s obzirom da postoje naznake da će se u skorije vreme osnovati, transformacijom bivše SDU, dok su u Sloveniji (Levica) i Hrvatskoj (Radnička fronta), stranke takve ideološke orijentacije, već ušle u republičke parlamente?
Bogica: Poznato mi je da je levica na mala vrata ušla u institucije u Sloveniji i Hrvatskoj, i da će njihova uloga biti minorna, da ne kažem nikakva, ali sam siguran da se to skoro neće dogoditi u Srbiji. Razloga je više. Jedan od, po meni najvažnijih, je nesporna činjenica da su levu opciju obrukale sve stranke koje su, makar deklarativno, bile tog usmerenja: SPS, JUL, DS, SDU i druge, i da su glasači izgubili poverenje, ne samo u njih, već i samu ideju levice. A Srbi su narod koji, uz brojne mane, ima i jednu osobinu koju veoma cenim: kada ti jednom da poverenje, a ti ga prokockaš, NIKADA više ga nećeš steći. Najbolji primeri su sudbine: SPS-a, SPO-a, SRS, DS-a, DSS-a, LDP-a, GSS-a i G17. Bez obzira na pozne godine, sutra bih se učlanio u levičarsku partiju koja bi se, pored onih osnovnih načela, svojstvenih samo takvim partijama, zalagala za:
1. donošenje zakona kojim bi svim političarima aktivnim od 1987. do danas bilo zabranjeno bavljenje politikom. Znam da je to kršenje građanskih prava, i da je nemoguće doneti takav zakon, ali takve članove ne sme da ima ozbiljna leva partija.
2. donošenje novog zakona o tužilaštvu, sudstvu i policiji koji bi imao takve kaznene odredbe da nikom od pomenutih ne bi palo na pamet da ne postupa po zakonu, ili, nedajbože, da iste krši.
3. ispitivanje imovine SVIH koji su se bavili politikom – od lokala do predsednika vlade i republike, od 1987. do danas, i oduzimanje nelegalno stečene imovine
4. ispitivanje imovine SVIH biznismena, od 1987. do danas i oduzimanje nelegalno stečene imovine
5. denacionalizaciju najvažnijih državnih resursa (što je uradio Orban u Mađarskoj)
6. detaljno preispitivanje SVIH privatizacija i gde god se utvrdi kršenje zakona, ili korupcija, oduzeti sadašnjim vlasnicima kupljena preduzeća i izvršiti novu privatizaciju.
7. promena izbornog zakona koja, pored ostalog, podrazumeva zabranu pravljenja predizbornih koalicija, kao i zabranu pravljenja koalicija s partijama koje nisu prešle cenzus, čime se izvrgava volja naroda iskazana na izborima.
8. zabrana preletanja poslanika iz stranke u stranku
Pretpostavljam da pratite dešavanja na domaćoj i regionalnoj rokenrol sceni. Šta mislite o značaju i mogućnosti angažovanih rok bendova, pogotovo sada u vreme globalne krize muzičkog biznisa izazvane pandemijom Kovid-19, da u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima daju doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama, koji bi i njima dao priliku da se oslobode od izrabljivačke logike industrije zabave?
Bogica: Poslednje demonstracije u Beogradu i Novom Sadu pokazale su sve slabosti i opozicije i organizatora okupljanja, ali i koliko je rokenrol danas bitan u Srbiji. Procentualno toliki broj nas danas sluša rokenrol. Sama činjenica da smo skoro statistička greška govori sve o mestu i ulozi rokenrola u društvu. Nažalost, činjenica je da među slušaocima rokenrola u Srbiji danas ima neuporedivo više nas matorih nego mladih, čiji je muzički ukus u najmanju ruku diskutabilan. Najveći broj srednjoškolaca i studenata već dve decenije sluša ono što je za moju generaciju neslušljivo, čega se mi zgražavamo. Eventualne poruke retkih rokera, kao i mnogo popularnijih hip-hopera, jer su njihovi tekstovi uglavnom angažovani, ali istovremeno i vulgarni, kod ozbiljnih ljudi nemaju težinu niti efekat koji su nekad imali tekstovi Džonija Štulića, Bore Đorđevića, ili Balaševića. Svi znamo onu čuvenu Čerčilovu rečenicu: „Čovek koji pre tridesete nije liberal, nema srca, a čovek koji posle tridesete nije konzervativac, nema mozga“. Ta mudrost kod nas odavno ne važi. Naši mladi većinom su dezorjentisani desničari. Dajbože da jednog dana mentalno obrnu pomenutu Čerčilovu misao i da posle tridesete postanu levičari. U tom slučaju srpska levica imala bi nekakve šanse.
: Bogomir Bogica Mijatović){kind=link}