Radi se o duhovnoj potrazi, a koja je potkrepljena opskurnom lepotom apsurda. U svedenom smislu – mi smo Apsurd. Kristalno čist. Zato se oseća ta klackalica i ja se ne mogu, po tom pitanju, jasno odrediti. Svako je odgovoran za sopstveno buđenje. Mi smo tu da govorimo o toj srećnoj patnji i njenoj magičnoj besmislici.
Piše: Ivan St Rizinger
Foto: Una Škandro
Jasika, selo koje od kruševačke industrijske zone deli samo zaobilaznica i Zapadna Morava… Za selo čudno darovit broj ljudi živi u njemu, al to se, imam utisak, otelo kontroli još onomad, 1872. godine, kada se u njemu rodio Stanislav Binički.
Rokenrol baza na Moravi, koju je svojom više no autentičnom avangardom začeo još početkom 80-tih Milomir Bata Cvetković, danas ponositi suvlasnik izdavačke kuće Nova Poetika, a svojevremeno frontmen kultnog benda Maske Dr Jobeca. Za njim se nižu, kano biseri, Marko Stojiljković – Madža basista čuvenog niškog fjužn džez kvarteta Eyot, njegov mlađi brat Veljko, član grupe Selected Home, gitarski vunderkind Vlada Panin, koji je sa samo 18 godina odsvirao debi album grupe Le Svraka Bizarre…
Najkasnije od svih njih, u aktivno bavljenje muzikom, uključila su se i dva drugara iz detinjstva – Ljubiša Jovanović, autentični poeta mraka, sa nekoliko objavljenih knjiga poezije i zapisa, danas u narodu poznat i kao Ponoćni Vodeničar i Dušan Sredojević, povučeni gitarista ispostaviće se vrlo specifičnog senzibiliteta, već dve godine kao hemičar na privremenom radu u Kataru.
Prvo su se pre nekoliko godina samo njih dvojica oglasili sa scene, na promociji jedne od Ljubetovih knjiga, iznenađujuće dobrom kombinacijom vizantijskog pojenja i električne gitare, da bi nešto kasnije, okupili za svojom idejom, spektakularnu ekipu kreativaca oko sebe. Basa se dohvatio legendarni vođa Scarpsa Saša Ognjanović, njegov ortak Fet Zlaya (Scarps, ZAA, 2Totems) seo je za bubneve, a za klavijature i produkciju postade zadužen Zoran Vasić (ZAA)… i mnogi bi ustvrdili da je nastala nova legenda, mit začet na sred mračnog trougla – Mizar, Borghesia i Sisters Of Mercy. Rodila se Katabazija, krštena po stepeništu koje vodi ispod oltara u Pravoslavnim crkvama.
Prvi album simbolično nazvan „Prvi silazak“ objavljuju zadnjih dana 2013.
Od vašeg stupanja na scenu pojavila se i jedna vrlo jasna kontraverza – jeste li vi verobošci ili sledbenici nekog mračnog kulta i ta dilema je pre svega potekla od vaše vizuelne estetike… Kako umiriti duhove?
LJ: Ne, nikako. Mislim da se to ne može umiriti. Radi se o duhovnoj potrazi, a koja je potkrepljena opskurnom lepotom apsurda. U svedenom smislu – mi smo Apsurd. Kristalno čist. Zato se oseća ta klackalica i ja se ne mogu, po tom pitanju, jasno odrediti. Svako je odgovoran za sopstveno buđenje. Mi smo tu da govorimo o toj srećnoj patnji i njenoj magičnoj besmislici.
D: Zapravo tu nema nikakve dileme, svi smo Hrišćani Pravoslavci. Nema obožavanja nikakvih mračnih kultova, idolopoklonstva, niti bilo kakvog koketiranja sa nekakvim religijskim sektama i sličnim budalaštinama. Ono što svakako zbunjuje je, kao što si pomenuo, korišćena vizuelna estetika u spotu za pesmu “Maldororovo pevanje“, i to mahom Ljubin izgled koji je mnoge naveo na pomisao da se tu krije nešto više od ustaljenog gothic koncepta. Mada igrom slučaja i pozornica, koju krase dva svećnjaka,kao i preklapajući kadrovi sa nagom plesačicom, nagorelom filmskom trakom, plamenom koji gori Ljubinu ruku, i figura preplašene devojke svakako doprinose sveopštem utisku ezoterično-opskurnog rituala. Prosto su se stvari dešavale spontano, praćene velikim entuzijazmom koji je usledio nakon snimanja pesme i nikakvog većeg planiranja scenarija tu nije bilo, mnoge stvari su urađene ad hock. Druga stvar koja navodi na dilemu je zapravo samo ime pesme koja nosi naziv istoimene knjige “Le Chants de Maldoror“ (1868-69) samoproklamovanog grofa Lotramona (Isidore-Lucien Ducasse). Kao što je teško prepričati i samu knjigu koja sadrži krajnje nelinearnu naraciju, nadasve nadrealnu, ističući Maldorora kao mizantropnu figuru apsolutnog zla (mada Ljuba više voli da kaže suštog zla), koja je antiteza svekolikog Božanskog poretka, tako je isto teško približiti široj masi sveukupnost muzičko-vizuelnog sklopa same pesme i ideje. Ovde treba jasno naglasiti da pisati ili pevati o zlu ne znači nužno biti njegov pobornik, već ukazati na jasan dualitet sa kojim je svako od nas suočen. Inače je i Ljubin poetski izraz u velikom delu i inspirisan ovom knjigom, što uopšte ne čudi s’obzirom na to da se u vremenu u kom živimo nastavlja ista ona suprotstavljenost dobra i zla koja je oduvek prisutna, a koja proizilazi iz slobodne volje koju je čoveku darivao sam Tvorac. Mada moram da priznam da je u samom startu postojala inicijalna ideja da duhove ne treba umirivati nego ih čak potpirivati kroz naglašenu muzičko -vizuelnu estetiku očiglednoga kontrasta. Jedan od primera je taj što Ljuba nosi krst oko vrata istovremeno salutirajući o ovekovečenju diva koji je personifikacija samoga zla!
Zadojeni ste i istočnim (tzv. Vizantijski rock) i zapadnim (Laibach, Borghesia, gothic) uticajima i to se jasno prepoznaje u mnogim segmentima vašeg kreativnog delanja. Kako sebe sagledavate u tom fajlovskom domenu?
Lj: I jedno i drugo je naše, logično, gensko nasleđe. I nelogično, takođe. Zato je Apsurd odlična vibracija koju koristimo za fine provokacije. Nema tu prostora za ~između~. Krčimo stazu stisnutih zuba kroz sadašnjicu sveopšteg ludila. Pesnice su stisnute isto. U toj borbi neprijatelj mora stradati. Zato smo tu. Ko je neprijatelj?
D: Tu uopšte dileme nema, bliski su nam bendovi kao što su Padot na Vizantija, Mizar, Anastasija itd. kao nosioci svojevrsnog Vizantijskog odgovora na zapadnjački gothic zvuk, tako da je meni bliži termin Vizantijski gothic (ma koliko ovo delovalo nespojivo u istorijsko – kulturološkom kontekstu), kao i Laibach i Borghesiasa druge strane, kao odgovor na gothic – industrial zvuk koji je uporedo počeo da se javlja na zapadu još početkom 80-ih godina. Ma koliko međusobno zvučala različito, ova dva pravca su potekla sa istog izvora, svrstavajući se pod okriljem underground zvuka, što potvrđuje i činjenica da ljudi koji su priklonjeni jednom od ovih muzičkih pravaca gotovo obavezno vole i onaj drugi. Ja i Ljuba, kako si naveo, smo bili “zadojeni“ Mizarom i Anastazijom još od ranih 90-ih, tako da su ideje za neke pesme napravljene još tada. Moram ovde da istaknem da su tu bili uključeni još neki ljudi iz našeg kraja, kao što su Aleksandar Sredojević, Vladimir Panin (Le Svraka Bizzare, The Scarps), Marko Stojiljković (EYOT), Slobodan Stričević … Hoću da kažem da se Katabazija nije pojavila tada više iz tehničkih nego iz bilo kojih drugih razloga. Jako je bilo teško u to vreme imati gitaru, sve žice na njoj i ispravno pojačalo (ovo već zvuči pretenciozno), ovo se takođe odnosi na ceo set bubnjeva kao i na ispravne mikrofone i kablove, da ne pominjem gitarske efekte koji su isto tako preko potrebni za postizanje određene atmosfere… Naravno, ovde si pomenuo najdirektnije uticaje sa prostora bivše SFRJ, mada su bendovi kao sto su: Joy Division, Bauhaus, Sisters of Mercy, Dead Can Dance, Cocteau Twins, Clan of Xymox, The Cure, Siouxsie and the Banshees, Minimal Compact, Deine Lakaien, The Smiths, kao i mnogi drugi imali strahovit uticaj na nas i na oblikovanje naših muzičkih afiniteta. Ovde pre svega mislim na sebe i Ljubu, o muzičkim uticajima i preferencijama ostalih članova Katabazije nisam kompetentan da pričam, mada ima dosta preklapanja.
Jedan od najkvalitetnijih regionalnih albuma s kraja 2013., vaš „Prvi silazak“, postao je prava enigma za mnogobrojne poklonike dark zvuka – jednostavno se previše njih požalilo da ga je prosto nemoguće naći. Vaš izdavač je čak pre godinu dana objavio da ste vi njegovo najprodavanije izdanje, pominjani su čak i vinili… Dokle se stiglo sa radom na ozbiljnom daljem trasiranju vaše diskografije?
LJ: Verovatno se radi o isturanju svih, već odštampanih, diskova. Bilo je reči o vinilu, ali ne mogu precizno odgovoriti kada će se to ostvariti. Ti detalji zavise od našeg izdavača, sa koji smo do sada imali dobru saradnju.
D: Drago mi je da tako misliš o našem prvom albumu. Iz nekog razloga domaća dark scena je jako oskudna, zapravo ne postoji nijedan bend iz ove branše koji je ostvario bilo kakvo zapaženo prisustvo van granica naše zemlje. Jedino su možda Luna i Dobri Isak ostavili neki ozbiljniji trag u istoriji domaće, da je tako nazovem, “Dark“ scene. Mislim da nismo imali odgovarajući pandan gorepomenutim velikanima sa prostora bivše SFRJ. Što se tiče izdanja, tu nemam previše informacija, zaista ne znam kako je Miner Recordings vršio distribuciju i gde tačno mogu da se kupe diskovi. Verujem da se diskovi mogu naručiti direktnim kontaktiranjem izdavačke kuće, podaci o kontaktima se nalaze na sajtu (www.miner.rs) ili istoimenoj Facebook stranici. Da, bilo je govora da će se pojaviti i vinili, nažalost ja nemam nikakvu informaciju da li je izdavač još uvek pri tome. Što se tiče tvrdnje da smo najprodavanije izdanje Miner Recordings-a, verujem da je ipak malo preterana.
I pored velike želje svih onih koji su se za kratko vreme navukli na vaš zvuk ipak još uvek opstajete na samo nekoliko koncerata koje ste održali u Nišu, Kruševcu i Beogradu… Hoćete li uskoro opet na bliske susrete sa publikom?
LJ: I kao što sama Katabazija nosi suđenu tajanstvenost, na koju ne možemo uticati, tako je i sa nastupima. Niš je bio (ne)suđen, odličan. Jedino što sa sigurnošću mogu potvrditi je Novi Sad 25. aprila u okviru Invasion From The East – Miner Recordings festivala…i, mislim, Karusel fest u Čačku, ali ne mogu potvrditi tačan datum. Ima vremena.
D: Ja čak nisam učestvovao ni na tim koncertima, već me je menjao Marko Miladinović (Sheret Blejzer Micro Driver). Sećam se priče kako su neke Nišlije pisale posle tog koncerta: „Mi Nišlije meraklije ne možemo bez Katabazije“, Hahahaha. Kako sam čuo reakcija publike je bila neverovatno dobra! Ali eto, meni nije bilo dato da budem tamo i podelim tu energiju i emociju sa svim tim ljudima… Problem je u tome što sam ja otišao na postdoktorske studije u Katar, u vreme kada smo završavali album, i to je bio glavni razlog zašto Katabazija nije krenula sa turnejom posle izlaska albuma, kao što su svi očekivali. Posle nekog vremena je entuzijazam počeo da jenjava, ma koliko sam se ja trudio da održim vezu preko Skype-a i facebook-a. Čak i sa Markom, koji je inače bio potpuno adekvatna zamena, stvari nisu previše dobro funkcionisale. Izgleda da je ta energija koju smo pokrenuli ja i Ljuba jedino bila održiva u sinergiji. Međutim, ja sam u dva navrata dolazio iz Katara, i za vreme prvog dolaska snimljen je spot za pesmu Rebro, a za vreme drugog još dve nove pesme koje još uvek nismo objavili. Trenutna situacija je takva da je došlo do pregrupisavanja u bendu. Naime, Saša Ognjanović (The Scarps, Yoda Ben Hur) je prešao da svira gitaru, Marković Ivan (The Scarps, Yoda Ben Hur) je na basu i Zlatko Petković (ZAA, The Scarps) ostaje za bubnjevima. Ili kao što ja volim to da izrazim egzaktno: Katabazija = The Scarps + Ljuba. Nažalost u kombinaciji za nastupe više nismo ja i Zoran Vasić (ZAA). Međutim, ono što je dobra vest je to što će se konačno krenuti sa nastupima.
Kako se osećaš, nakon nekoliko godina, u Kataru i primećuje li se i tamo ta blikoistočna napetost? Šta ti smeta, a šta su prednosti života na Arabijskom poluostrvu?
D: Zapravo su dve godine prošle otkako sam ovde, i hvala na pitanju, osećam se odlično! Mislim da se ovde ne oseća nikakva posebna napetost, mada često napetost nastaje prekomernim praćenjem medija i razmišljanjem o svim tim stravičnim događajima koji se dešavaju širom sveta. Na svu sreću ovde ne dopiru titraji bilo kakvih ekstremističkih zamaha. Kriza jeste počela i otpuštanja radnika ima čak i ovde. Ono što mi svakako smeta je hermetičnost tradicionalističkog društva, dok su prednosti te što je gotovo nepostojeća stopa kriminala i krajnja opuštenost kao odraz sveopšteg blagostanja.
Iako su vaši video radovi u kategoriji onih visokokreativnih i tehnički dobro urađenih ipak vas nema na onim najposećenijim kanalima – MTV i RTS. Da li je to plod vaše indolentnosti ili njihovog straha od nepoznatog?
Lj: Naše je da radimo ono u šta verujemo, nismo bili indoletni, mislim da se tu radi o tome da za gotik i dark populaciju nema mesta. Radi se o pravoj diskriminaciji. Ima dosta stvari koje zaslužuju tu vrstu pojavnosti, ali, s druge strane, nema volje. Takvo stanje možete samo ignorisati.
D: Da, lepo si to definisao, iako su prva dva niskobudžetna, mislim da je kreativnost uspela da nadomesti nedostatake koje je možda bilo moguće postići sa boljom opremom. Međutim, za razliku od prva dva (Maldoror, Kelija), spot za pesmu Rebro je realizovan na mnogo višem nivou, koristeći bolju tehniku za snimanje, pozorišne kostime, šminkera itd. a sve to pod nadzorom reditelja Milana Dujovića Duje (produkcija i montaža) dok je Aleksandar Nešić Dandi (Swepeer) imao ulogu glavnog kamermana. Ovde se kontroverza dalje nastavlja i mi preuzimamo ulogu postapokaliptične sekte, koja ostaje verna svojoj ortodoksno – hrišćanskoj dogmi, a sve u kostimima sličnim krstaškim i madmax-ovskim, sa, naravno, Ljubom kao glavnim idolopoklonikom u monaškom odelu i štapom koji krasi izrezbareni idol sa utisnutim krstom. Siže spota čini prikaz postapokaliptičnog sveta u koji ulazi jedna nevina, zalutala duša prepuštajući se krajnjoj dekadenciji sveta koji je preživeo ono najgore i neizbežno hrli ka svojoj daljoj propasti. Momenti sa bakljama, svećama i voskom koji kapa u pehar sa vinom su zamišljeni kao uvertira za proces inicijacije koji tek treba da usledi, a sve uz svojevrsnu molitvu „Klekni me Gospode, u grm pretvori da gorim“, koja ukazuje na pokajanje, pijetet i povratak Tvorcu! Indolentnost, ne znam da li je to prava reč koja bi opisala naše odsustvo sa meanstream medija, mislim da se nikada posebno i nismo trudili da se bilo kome nametnemo ili dopadnemo, radije, kao što Ljuba voli da kaže, sablaznimo! To je jedini put koji stvara tvrdokorne fanove… beskompromisno srljanje i praćenje ideje i emocije koja se na volšeban način nameće stremeći ka apsolutu.
„Prvi silazak“ je majstorski zaokružena priča, kakva će biti naredna?
Lj: Idemo u pravcu rane post punk gotike, ako se tako mogu izraziti, jer je tu neviđena sloboda crnih mrežastih čarapa i crvenog karmina. Slede nove pesme koje ćemo prezentovati na narednim nastupima, naravno i određene sa prvog albuma, određene ne.
D: Pa “Drugi silazak“, ako ne budemo rešili da se uspinjemo! … Hahaha. Pravo da ti kažem, ne znam tačno, sudeći na osnovu ove dve snimljene, a neobjavljene pesme (Plamen i Promena Svesti), prva će se uskoro pojaviti na kompilaciji kruševačkih bendova (Krušenje), rekao bih jako dobra! Mislim da će se malo odstupiti od “Vizantijskog zvuka“ u pravcu klasične gothice, ali svakako će se kvalitet održati. Moj učinak će se svesti na, možda, par pesama, sa mojom velikom željom da se snimi drugi deo Maldororovih pevanja tj. pesma koja će nositi naziv Maldororovo Pevanje (Drugo poglavlje) ili tako nekako i iskreno se nadam odgovarajućim spotom. Pesma trenutno postoji kompletna u mojoj glavi tj. samo Ljuba treba još da napiše tekst i to je to, ostali članovi su toliko profesionalni da uopšte ne sumnjam da će ispasti više nego dobra!
Hoćete li na nekom izdanju objaviti sjajne obrade Borghesie i Tears for Fears?
Lj: Mislim da ne. Radićemo na novim stvarima, a hoće li se one pojavljivati negde i gde, zavisi od trenutne situacije.
D: Obrada pesme Borghesie (Divlja Horda) se već nalazi na našem prvom albumu kao bonus track, kao i na tribute kompilaciji (Their Music, Our Lives). Što se tiče obrade pesme Shout (Tears for Fears), tu je bilo dosta nesuglasica i lomova, tako da je, na kraju, izdata u okviru kompilacije nezavisne etikete Blackplanet Records, ali ne kao Katabazija, nego pod nazivom “Ponoćni Vodeničar feat. Tamara Ristić“.
Može li Katabazija preživeti ove gnusne nalete svakodnevice i ima li dovoljno snage da izraste iz ove mračne sredine?
Lj: Samo da saznamo ko je neprijatelj?
D: Ta je mračna sredina nju i iznedrila i dala joj takav polet bruseći je do nivoa apsolutnog sjaja! Nemam razloga da poverujem u to da neće opstati, ma koliko okolnosti bile komplikovane. Katabazija nikada i nije imala te tričave ambicije koje ima većina bendova. Antologijski bivaju oni koji idu stranputicom…
Koliko si zadovoljan svojim dosadašnjim spisateljskim opusom i šta je sledeće?
Lj: Nakon romana „Sozercanje Anđela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo“ pravim pauzu jer smatram da hiperproduktivnost nije dobra. Planiram ekranizaciju romana. To mi je želja.
: Samo da saznamo ko je neprijatelj?){kind=link}