Objavljen je masterpis album “Ek-A-Tattwa” legendarnog Draška Draka Nikodijevića (White Rabbit Band), čije je oblikovanje okončano neposredno pre nego što je veliki rokenrol bard preminuo početkom avgusta prošle godine. O stazama i bogazama kojima je hodio ne bi li stigao do ovog remek-dela govorio je u iskrenom, ispovednom razgovoru, početkom 2021. za Rockomotivu.

Piše: Ivan St RIZINGER

Foto: Biljana Fotoinstalater MARKOVIĆ

U prvoj fazi smo Andrija Babović i ja ovde u Beogradu snimali neke trake, koje sam ja kasnije obrađivao zajedno sa Sajberbabom na Dorćolu, što je bilo interesantno… u tom periodu rada su se otvorile nove muzičke mogućnosti, nove ideje… ali projekat nikako da „uzleti“.

Onda sam, u drugom periodu rada, odneo sve te trake koje smo do tada uradili kod Brace Mitrovića iz Plastic Sunday, a Braca je nekako sve to postavio na noge, ali sam opet imao utisak da se sve vreme vrtimo u krug.

A u trećoj fazi sam upoznao Zlatka Petkovića iz Makrešana, kod Kruševca. Ja sam se tih godinu dana praktično preselio bio u Makrešane, u Zlatkov studio. Sve smo snimili iz početka, Andrija je do tada manje-više već odustao od projekta, tako da smo Zlatko i ja, uz pomoć prijatelja, odsvirali ceo taj album. Ja sam prolazio kroz jedan od najtežih perioda u svom životu, što je svakako ostavilo traga na albumu, naročito na traci ’Frozen’. Jako je teško stvarati kad si u stanju doboke depresije, ali mi je tada snimanje albuma bilo kao borba za goli život. Ako odustanem od snimanja, potonuću. I… posle više od godine dana rada sa Zlatkom, album je konačno bio gotov. Zlatko ga je isproducirao, pa sam tako gotov album, odneo nazad u Beograd kod Dekija Rastadroida da ga čuje.

Deki je veteran beogradske muzičke scene, najpoznatiji po projektima Beograd i Xanax. Deki je preslušao ceo album i rekao „Dobro je, ali može to i bolje“, na šta sam mu ja odgovorio, „E, ajde… ako misliš da može bolje, izvoli“, „I, oću!“, reče on… i tako smo ušli u četvrtu fazu, odnosno četvrtu godinu rada na albumu. Deki je krenuo iz početka, poređao sve trake i krenuo da miksa. Dosta toga je izmenio, dodao svoje sintove, pretumbao levo desno. Deki ima OGROMNO muzičko uvo, plus je muzički obrazovan i ima VELIKO iskustvo iza sebe, tako da mi je bilo veliko zadovoljstvo raditi sa njime. Kao mađioničar, on je izvlačio niti iz zamršenih čvorova i činio da svaka traka postane ’radiofonična’, dakle slušljiva. Takođe, Deki voli jači drum & bass, a meni je to skroz ok. Deki je dobar učitelj, objašnjava to što radi, rado deli svoje znanje i iskustvo, tako da sam pored njega proširio svoje muzičke vidike. I konačno… posle više od godinu dana rada – i jednog infarkta – shvatio sam da je album konačno gotov. Mislim da je to to.

A šta sad? Pojma nemam. Kad smo Andrija i ja krenuli u ovaj projekat pre 4+ godina, imao sam megalomanske planove. Album je trebalo promovisati, prvo turnejom ovde u regionu bivše Jugoslavije, pa posle po kontinentalnoj Evropi, sa velikim završetkom turneje u klubu „Paradiso“ u Amsterdamu… pripremao sam video show na tri monitora na bini sa stereo hi-fi zvukom i pevačice i plesačice i još koješta… i sve je to moguće, ako se planski razmišlja, vredno radi i ako postoji voljnost i sredstva. Međutim, onaj moj infarkt koji se dogodio 13. juna 2019. godine u Beogradu, mi je omogućio jedno iskustvo pri kome sam bio na samoj ivici života i smrti, ali su me vešti doktori vratili nazad u svet živih. Od onda, ne vidim više svet istim očima. Od onda sam lagano počeo da menjam planove. Mislim da sam, zahvaljujući tom iskustvu, od Zena više prešao na Tao. Ranije sam smatrao da ’akcija proizvodi rezultate’, a sada se sve više povlačim, usporavam i puštam stvari da idu svojim tokom. Neću više ništa da radim na silu. Ako treba neki napor da se ulaže u nešto, nisam zainteresovan. Kad sam se vratio iz Amerike pre skoro 10 godina, Koja me je upozorio da ovde u regionu sve ide „na mišiće“. Kad sam ga pitao, šta to znači, rekao mi je „videćeš i sam“. A bio je u pravu. Prvo sam mislio da je to zato što ne plaćam ljude, pa sam počeo više da plaćam svoje saradnike, međutim, opet isto. Čak i kad ih plaćaš, opet moraš da cimaš ljude i da ih ložiš da završe svoj deo posla. Mene to strašno frustrira i umanjuje mi uživanje u radu. U svakom slučaju, odustao sam od megalomanskih planova sa bendom. Sada se tako osećam da bih najradije, kao što Tibetanski budisti metlom počiste mandalu od peska čim bude gotova, spakovao ceo album u jedan folder i pritisao DELETE. A, najverovatnije ćemo okačiti album na neku platformu, objaviti neke vinil, pa otići u kafanu da se napijemo. (Otvoren sam za saradnju u vezi izdanja albuma.) Posle toga planiram put u Indiju.

A zašto sam odustao od promo turneje sa bendom? Nisam odustao. Ne vidim ja to kao ’odustajanje’. Jednostavno, shvatio sam da nema više smisla baviti se rock muzikom. Možda ima smisla onim bendovima koji imaju hitove iza sebe i stotine hiljada pregleda, ali za mene je rock muzika povezana sa buntom, sa revolucijom. Kad se oduzme taj bunt, ostaju tri dosadna akorda u 12 taktova. Na to se sveo današnji R’n’R. Kad sam ja bio mali, a to je bilo jako davno, rock muzika je bila povezana sa buntom protiv rata u Vijetnamu, sa generalnim buntom protiv sveta kakav nam je serviran, a mi smo bili nosioci tog novog sveta koji smo gradili. Bili smo deo revolucije, kako u političkom, tako i u muzičkom, kulturnom, modnom, seksualnom… bila je to revolucija na svim planovima života. Tokom 60’ih svet je od b/w prešao na kolor. Muzika je bila šokantna, duga kosa je bila šokantna, tekstovi su bili šokantni… dok sam svirao u Igri Staklenih Perli, mi nismo bili samo bend, mi smo menjali svet… znali smo da svet više nikad neće biti kao pre. Odlazak na rock koncert je bio ritual za koji se posebno pripremalo, oblačilo… svaki koncert je bio događaj koji se pamti do kraja života. A danas, jako malo ili ništa od toga nije preteklo. Danas ljudi odlaze na koncerte da vide koga ima od poznatog sveta, da popiju pivo i da pevaju pesme koje svi znamo. Jako mali broj ljudi je zainteresovan da čuje novu muziku. Gledano sa bine, to je gomila sveta koji se šetaju, pričaju međusobno, idu po pivo… i tapšu na kraju svake stvari. Ma daj, to nije rock, to je kao da sviraš na nekom seoskom vašaru. Poslednji pravi rock koncert WHITE RABBIT BAND-a bio je pre nekoliko godina u Ljubljani, gde je bila prepuna sala, sa gužvom i skakanjem i tučom za vreme svirke… srce mi se ispunilo. To je duh rock koncerta. Pitaju me klinci zašto se Cane tukao s publikom… oni ne mogu ni da zamisle kako je bila napeta energija na koncertima u to doba.

Jel’ rock ’n’ roll umro? Ne znam da li je umro rock, ali je definitivno izgubio svoju vitalnu komponentu. Danas ovde u Srbiji imamo režimski-odobrene ’festivalske’ bendove. Na svim festivalima se vrte jedni isti bendovi, a na sve strane reklame za razne korporacije. Nekako sve deluje uobličeno, uokvireno, ukalupljeno… onako mainstream… to više nije rock, to je zabavna muzika. To je ono protiv čega se borimo. Ja se time ne bavim. Na istoj bini, jedni iza drugih Partibrejkersi pa Riblja Čorba… tužno! Sve je to postala zabavna muzika. Pa, zar smo se za to borili?

Jutros ćaskam sa Milicom, mojom koleginicom iz Londona. Ona me je podsetila da smo nekad išli na koncerte da bi čuli novu muziku. U ono doba, pre 40+ godina, jedini način da se čuje nova muzika bio je da se pozajmi album od ortaka i da se ide na koncerte. A publika je tada zaista slušala muziku. Kad smo u SKC-u svirali „The Mushroom“, na primer, u sali je bila totalna tišina. Ljudi sede na podu i slušaju. Danas mi to izgleda neverovatno. Danas, čim stanemo, čuje se žamor publike.  Jedan od razloga za to je i taj što se u ono doba alkohol nije točio. U SKC-u nije bilo alkohola, a tu se najviše sviralo. Posle dva-tri piva, ljudi više ne slušaju muziku, nego hoće da se grle i da pevaju zajedno.

Onda ima i ono što neko reče, zaboravio sam ko, kaže: kad rock prestane da nervira naše roditelje, to više nije rock. Dakle rock mora, po definiciji, da iritira prethodnu generaciju, a to se odavno izgubilo. Rap je jedno vreme prauzeo tu funkciju, ali mislim da su i oni otišli u čabar.

Pre izvesnog vremena, pričam sa jednim kolegom, spomenusmo i proteste, pa mi on reče da ne dolazi na iste. „Neću da se blamiram“, kaže mi on. ($%&/()!!!!) Ej, neće da se blamira!!! On ove godine nije ni jednu svirku imao, kinte nije zaradio, nema ni za pivo da popije… a sve to zbog odluka vlasti… on svaki put kad pali džoint, mora u klonji da se krije. Nije ga blam da se krije po WC-ima kao klinac neki, ali mu je blam da ga neko vidi na protestima. Neverovatno!!!

Muzičari su, iz meni neshvatljivih razloga, prestali da dolaze na proteste protiv vlasti, a to se oseća i u njihovoj muzici. Elchi, moj kolega iz Sarajeva, reče mi svojevremeno, kaže, „ti si aktivista, a ja sam samo muzičar“. Pa, msm, ok, kapiram ja taj stav s jedne strane, ali s druge strane, nismo mi punili Slogu u Sarajevu zato što smo bili dobri instrumentalisti, nego što smo bili hrabri, kreativni, ludi… i što smo isijavali taj bunt iz sebe.

One scene kad Riblja Čorba svira za režim ili Oliver Mandić koji AV-u ljubi ruku… izazivaju neki osećaj tuge i mučnine u stomaku. Mislim da su ta dva događaja defintivno dno srpskog, srbijanskog, pa čak i jugoslovenskog rock-a.

Slična je situacija bila i sredinom 70-ih godina, kad sam mislio da je rock gotov… a onda se pojavio punk i totalno ubrizgao svežu krv u onaj amorfni zvuk. Kasnije u jednom trenutku je rap/hiphop preuzeo tu ulogu, kad je rock postao suviše pitom. Danas, primećujem, matori hipici su postali alergični na elektronsku muziku, da si se tu krije bunt u novom skrivenom obliku?

Photo  Vladan Marinković

Šteta što muzičari ne dolaze na političke proteste. Puno propuštaju. To je ta energija koja se nekad dešavala na rock koncertima, sad se nastavlja na ulici.  Tako da, što se mene tiče, rock i dalje živi, ali je na ulici, to je kombinacija političkih mantri, poruka, rodoljubivih pesama, ritmova, pištaljki, truba i udaraljki. Mislim da Bog voli rock ’n’ roll i da će se vratiti bunt opet u nekom obliku. A za sada, jedino što je od pravog rock ’n’ rolla ostalo to su ti ulični protesti protiv vlasti. To je ta energija! Dok matorci sve više odustaju od protesta, primećujem veći priliv mladog sveta na protestima. To je ohrabrujuće: mladi ljudi koji su spremni da se bore za bolji život.

Međutim, bilo kakva politička akvitnost ovde u Srbiji je teža nego bilo gde u svetu. Bio sam aktivan u organizaciji „IRKA“ u nastojanjima da se i u Srbiji izmeni zakon o medicinskoj upotrebi marihuane.  Posle nekoliko godina sam shvatio uzaludnost tog posla u Srbiji. Srbija je valjda poslednja zemlja u Evropi, u kojoj je korišćenje kanabisa kažnjivo zakonom, i to nehumanim kaznama. Za obično posedovanje se može dobiti pet do 10 godina robije. Dokazano je da kanabis leči rak, ali naši režimski lekari poštuju odluke vlasti, koja više zarađuje na zabrani, nego na legalizaciji, pa radije prepisuju morfijum (koji je, verovali ili ne, legalan) nego kanabis. Ljudi umiru od raka, švercuju lek iz Makedonije i Slovenije… ali opet neće da iziđu na proteste, da ih ne vidi neko. Ja to stvarno ne razmem. Godinu dana treba da se organizuje jedan skup, koji se konačno desi u centru grada… i dođe jedva pedesetak ljudi. A cela Srbija duva, ljudi umiru od raka… neverovatno! U Americi se ljudi bune na ulicama svaki put kad benzin poskupi, pa zato Amerika ima najjeftiniji benzin na svetu. A kod nas je sramota buniti se, pa nam je benzin najskuplji u Evropi. Zaveli su nam policijski čas, izveli vojsku sa mitraljezima na ulice, postavljaju kordone, gađaju nas suzavcem, prebijaju nas bez objašnjenja… a opet na proteste retko ko dolazi. Ne znam. Ne kapiram. Valjda još nisu počeli na kolac da nas nabijaju, možda zato. Uvek sam bio ponosan na to što sam potomak hrabrih ratnika, koji su bili strah i trepet u ovom delu sveta, do te mere da su zbog njih, Krstaši, umesto kroz Srbiju išli preko juga Italije, pa preko mora do Bliskog istoka… a vidi sad ovo! Srbija se pretvorila u naciju poslušnih robova, koji ćute i trpe. Šta se dogodilo?

E sad, neki ljudi kažu, „E, lako je Amerikancima, oni blah blah blah…“. Pa i kod nas isto tako. Osim same smene vlasti, sve što smo konkretno tražili na protestima, dobili smo. Tražili smo ukidanje policijskog časa, dobili smo ga. Studenti su zatražili da ostanu u domovima, dobili su. Šta nije jasno? Za obaranje vlasti sami protesti svakako nisu dovoljni, ali za gomilu drugih konkretnih zahteva protesti su način da se do njih dođe. Plus, međunarodnoj javnosti se šalje snažna poruka o činjeničnom stanju u Srbiji.

Budućnost? Ne verujem da ću ikada više okupiti bend i svirati rock. Trenutno planiram još jedno putovanje u Indiju. Ovaj put ću malo duže da ostanem, a – ako mi se dopadne – možda i ostanem tamo. Već vidim sebe kako sledeće godine negde na Himalajima pušim čaras sa saduima, polugo, prekriven pepelom sa tri Šivine linije na čelu.

A, ako opet budem svirao, biće to za moju dušu, za manje ljudi. Ako opet budem svirao, sviraću sam po kafićima ili muzejima. Videćemo. Vremena su takva da je nemoguće praviti bilo kakve planove.  Šta bude, biće. To je to.

Da li je Marina Abramović satanista? Pojma nemam. Ne znam šta ona radi kad ostane sama kod kuće. Ali znam da je to pitanje postalo integralni segment njene umetnosti. Ne privlači me njena umetnost, ali cenim njenu promišljenost i njenu sposobnost da od ničega stvori nešto, a to nešto posle proda za skupe pare. A ljudi ne kapiraju da je to pitanje sastavni deo njenog konceptualnog rada, pecaju se i prepiru oko toga na internetu.

Isto važi i za Madonu. To što ona koristi ili ne koristi neke rogove i/ili izvrnute pentagrame u video klipovima je ne čini satanistom. A šta ona radi kad je niko ne gleda, pojma nemam.

Merylin Manson je navodno deklarisani satanista. Njega sam imao prilike lično da upoznam na jednog partiju u New Yorku. Stekao sam utisak da njega ‘ladno zabole za satanizam, ali, ako pali, ako povećava broj pregleda, što da ne.

Levica vs. Desnica Kad sam ja bio mali, a to je, kao što znamo, bilo jako davno, ekstremna desnica bila je surovi kapitalizam, slobodno kretanje kapitala i ekonomija vođena profitom… dok je, nasuprot njima, ekstremna levica zastupala jaku državu, komunizam, socijalnu jednakost, centralizovanu vlast. Danas, su se ti pojmovi dosta izmenili, rekao bih. Desničari su se danas pretvorili u rasiste i fašiste, dok su levičari postali liberali, koji lepo govore, ali bez ikakve političke moći da ostvare promenu.

Stičem utisak da se prava levica izgubila sa političke scene. Levica, po definiciji, štiti radinička prava od eksploatatora. A da bi se opstalo na političkoj sceni potrebne su pare, puno para. Radnici nemaju te pare, pa se treba obratiti kapitalistima za novac, a tu dolazi do preklapanja interesa. Dakle, da bi se opstalo na političkoj sceni, svaka stranka mora da se pomeri udesno, pa tako dolazimo do situacije da za glasanje imamo spektar izbora od ‘eksremne desnice’ do ‘umerene desnice’.

U cilju da se ovaj paradoks nekako prikrije, izmišljaju se novi pojmovi kao što su ‘globalisti’ i ‘suverenisti’, pa onda ‘liberali’ i ‘konzervativci’ i sl., kako bi se stvorila neka iluzorna slika o političkom pluralitetu.

Pravu moć na političkoj sceni izgleda da imaju ‘satanisti’. To je dobitnička opcija. Učlaniš se u njihovu stranku i — opa! — preko noći postaneš ugledan gospodin čovek. Tu vojni dezerteri i lopovi postaju ugledni ministri, izdajnici dobijaju crkvena odlikovanja… što više lažeš, više ti aplaudiraju…

Suverenisti ili globalisti? Vladari ovoga sveta stalno smišljaju nove načine da nas podele i drže u strahu jedne od drugih. Sad je fora da smo ili ’suverenisti’ ili ’globalisti’. Ne dam se podeliti.  Neće im uspeti. Ja jesam suverenista, u smislu da smatram da je Srbija jedna bogata zemlja, koja treba da ostane suverena, ali da istovremeno prepozna globalne trendove i da deluje u skladu sa njima.

Ono što je najsuludije je to što je Trump složio priču kako je on ’dobar momak’ koji se bori protiv ’negativaca’. Svako ko za njega ne glasa je satanista, globalista, pedofil, reptilijanac… mislim, svašta ima na ovom svetu. Nije nemoguće da satanisti stoje iza demokrata u Americi… ali mi je van mozga to što ljudi stvarno veruju da će nas Trump spasiti od zla. Kao da je Trump novi Superman. U realnosti, Trump je jedan pohlepni prevarant koji će da obeća, slaže, prevari bilo koga, samo da bi ostao na vlasti.

Fragmentacija društva? Ceo svet je fragmentovan, na sitne komade. Ovde u regionu nas dele na Srbe, Hrvate, Muslimane… e, pa neće. Ne dam se podeliti.  To što sam Srbin ne znači da ću se bojati svojih suseda. Neće im uspeti. Svi regionalni lideri su u međusobnom dogovoru. Oni su inscenirali stanje napetosti. Tobože smo u lošim odnosima sa Crnom Gorom, Kosovom, Makedonijom, Hrvatskom… uopšte ne verujem u to. To su stvorili nekompetentni političari, da bi – po ko zna koji put – obmanuli narod i ostali još koju godinu na vlasti.

Svirali smo u Sarajevu pre nekoliko godina. Na tonsku probu upada jedan mlad čovek, ljut, ljut, ljut… besan, psuje. „Šta je bilo, momak, sedi, smiri se!?“ A on nastavio da plete i po Srbima i po Hrvatima i Bošnjacima. „E, jebe mi se više i za jedne i za druge i za treće!“ Ispostavilo se da ga je njegov otac nagovorio da gleda Whire Rabbit Band, jer nas on pamti još iz onih vremena. On taman krenuo na koncert, kad mu njegov ujak zamerio što ide da gleda „one četnike“. E, tu je on prs’o načisto, pa je tako ljut i besan i došao. Taj čovek je rođen posle rata najverovatnije, a ceo život je proveo okružen tim ratnim ranama, koje nikako da zarastu. BiH je najviše pogođena ovim međuetničkim sranjima, ali to je prisutno u celom regionu.

Evo, nedavno smo objavili i na YouTube okačili „The Qur’an“ video klip, što je izazvalo čitav talas napada i uvreda, kako od ekstremnih Muslimana, tako i od Srba desničara. Mislim da većinu sveta sačinjavaju ljudi kojima je već dosta fragmentovanja, kojima je dosta podela… ali su, na žalost, ovi koji zagovaraju međuetnički rat i mržnju glasniji, pa deluju brojnije.

Zašto uopšte glasati? Ovde u Srbiji je dokazano da su izbori pokradeni, ali ih je i pored svih dokaza o krađi Ustavni sud priznao, što otprilike znači da u Srbiji nije neustavno krasti glasove na izborima. Isto tako, na poslednjim izborima u Americi Hilary Clinton je dobila većinu glasova, ali je NEKO odlučio da ipak postave Trumpa za predsednika. Znači, ONI odlučuju o tome ko će da bude predsednik, a narod se loži kao blesav i opet izlazi na izbore.

A kako je sve ovo počalo? To je počelo još 1965. (???), kad sam prvi put video Bitlse na televiziji. To su oni čuveni snimci sa Shea stadiona u New Yorku. Pošto su svirali preko stadionskog ozvučenja, muziku niko nije ni čuo… ali ona cika i vriska, devojke koje vrište i čupaju kose, hitna pomoć izvlači onesvešćene iz mase… moja keva i baba Mara su to gledale i krstile se. Ja pojma nisam imao šta se tu događa, ali sam totalno video sebe u tome. Kasnije sam saznao da to ima ime. Zove se „rock ’n’ roll“.