Sravnjen je sa zemljom. Na video klipu se vide snimci iz vazduha ulica, bulevara i trgova, koji su sada u ruševinama. Haleb je ostao samo u našim sećanjima * Mislim da je ovo jedan savremen album, koji verno oslikava vreme u kome živimo * Narodnjaci su i dalje zakon, rock je alternativa, a alternativni rock skoro da i ne postoji * Vreme je bilo da se iziđe iz zone beogradskog komfora i krene u nepoznato * Ima nečeg inspirativnog u dolini Kruševca – ugao pod kojim sunce pada i prelamanje svetla i taj vetrić koji struji sa padine više Makrešana dole prema gradu… * Alternativnih bendova pre Perli nije bilo. Mi smo bili prvi * Odustao sam od benda u onom smislu iz 20. veka

Drak je svakako jeste velika legenda ex YU scene, pionir psihodelije, predvodnik prve postave Igre Staklenih Perli, nepopustivi i neumoljivi „vlasnik“ WHITE RABBIT BAND-a koji nije želeo da objavi album grupe sve dok mu se nisu složile sve kreativne kockice – pa makar to potrajalo i čitave tri i po decenije… Neposredno nakon objavljivanja video singlova „The Rain“ i „Qur’an“, koji prethode studijskom albumu prvencu – Drak mi priča kako danas stoje stvari u njegovom rokenrol bivstvovanju.

Piše: Ivan st RIZINGER

„Beli zec“ već 36 godina skakuće ovom Zemljom čuda ili još bolje Svetom čuda i nikako da ostavi nešto materijalno iza sebe, za budućnost… Izgleda da se u toj tvojoj magično-nadrealnoj zvučnoj priči konačno događaju krupne promene?

Drak: Za male biljke ne treba dugo čekati. Posadiš semenku i za dan-dva pojavi se biljka. Za velike biljke treba dugo čekati, za neke biljke su potrebne godine, decenije…

Bend je nastao u Beogradu, mislim da je to bilo 1982, dok smo prvi nastup imali 1983, tako nekako… WHITE RABBIT BAND je stvoren kao “drums & noiz” projekat, specifično za jednu avangardnu predstavu “Alisa u zemlji čuda” u režiji Ištvana Lalića. Predstava se nikad nije desila, ali smo Snow White (bubnjarka) i ja nastavili sa radom. Nikad se ozbiljno nismo posvetili studijskom radu, jer nismo mogli da nađemo producenta koji zna da barata sa specifičnim zahtevima našeg zvuka.

Konačno, posle tolikih godina, taj producent se pojavio u obliku Zlatka Petkovića iz Makrešana, kod Kruševca, koji je uspeo da stvori logističke uslove za kreativni rad u Sonic Ant studiju. Zlatko je jedini producent koga znam, koji je u stanju da izmiksuje prljave, masne električne gitare sa basom i bubnjem, sa klavijaturama, vokalima i sve to sa bukom, elektronikom, distorzijom, semplovima i morem digitalnih efekata… tako da sve to zajedno zvuči seksi.

Kako bi rečima oslikao šta se sve nakupilo na albumu, na šta miriše i koliko je prvi, nedavno objavljeni video singl „Rain“ čitka karta za ulazak u novi svet WRB?

Drak: Danas je ceo koncept “albuma” u velikoj meri izgubljen. Pre albuma Bitlsa “Sgt. Pepper”, izdatog ’67. godine, slušali su se uglavnom singlovi; albumi su bili kolekcija od desetak do dvadeset singlova, koji nisu imali neki određen redosled. Tek od te ’67. pa do kraja 20. veka albumi se izdaju kao konceptualna kategorija.

U 21. veku muzika se opet izdaje i sluša u vidu video singlova sa youtubea, pa se albumi, kao takvi, od početka do kraja retko slušaju. Retko ko sluša ceo album jednog benda. Većina slušalaca pravi svoje playliste, na kojima kombinuje po jednu ili dve stvari od različitih izvođača. Nadam se da će naš prvi album zadovoljiti obe vrste slušalaca.

Album “Ek-a-Tattwa” sadrži u sebi širok spektar stilova i žanrova… moglo bi se reći da svaka stvar pripada drugačijoj muzičkoj kategoriji. Ja sam emotivno vezan za zvuk prejakih, izobličenih električnih gitara, tako da je taj zvuk neizostavan u WHITE RABBIT BAND-u, a obogaćen je savremenim zvucima, elektronikom, samplovima, kao i blues motivima, koji deluju kao protivteža svim onim nehumanim industrijskim i elektronskim zvucima.

Naravno, kao i uvek, nešto što je karakteristično za WRB, prisutan je eksperiment. Stvar “The Rain” predstavlja upravo jedan takav eksperiment. Namerno smo odustali od električnih gitara i ostali na “bass & drums” formatu, koji smo obogatili vokalima i klavirima. I… desio se “The Rain”.

Postoji li kod tebe, nakon svih ovih nakostrešenih godina nekontrolisanog balkanisanja, zapitanost ko će zapravo da upija i apsorbuje čitav ovakav umno zamašan muzički projekat – kad veliki deo bivšeg Yu prostora nije u stanju da shvati i prihvati bilo šta što nije emotivna turbo-mega-giga splačina?

Drak: Dobro pitanje. Da bih odgovorio na njega, vratićemo se nazad u ’70-te godine prošlog veka, kada je u bivšoj Jugoslaviji prodato preko 80 hiljada albuma nemačkog elektro benda Tangerine Dream. “Drugovi” iz rukovodstva nisu mogli čudom da se načude ko u toj “zemlji seljaka na brdovitom Balkanu” sluša serioznu nemačku elektronsku muziku. Gde su ti ljudi? Onda su, po tadašnjem obrascu, odmah potražili domaći pandan za tu vrstu muzike, pa su otkrili beogradski bend Igra Staklenih Perli… i tu je sam početak regionalnog alternativnog rocka. Pre Igre Staklenih Perli ga nije bilo.

Međutim, ono što postoji su ostrva kulture, kažem “ostrva” u moru mainstream splačina… a ovo prevazilazi sam region, ovo je svetska situacija. To su mali klubovi, portali, kafići, kulturni centri, izložbe, vašari, pojedinci, festivali… raštrkani po celom svetu, a međusobno su povezani internetom. To su milioni ljudi širom sveta, koji konzumiraju autentične kulturne vrednosti… nisu vidljivi na prvi pogled, oni su kao gerila, kao partizani skriveni u šumi, ali kad se pojavi novi album, novi koncert, novi festival… to su milioni ljudi.

A WHITE RABBIT BAND nikad nije pripadao nekom određenom muzičkom žanru, a naš stil se menjao tokom godina i decenija… mislim da je “autentičnost” ono što je ostalo nepromenjeno od početka. Na koncertima vidim tri bazične kategorije publike: u prvim redovima su oni istetovirani hard-core punkeri koji su uvek raspoloženi za dobru punk šutku, onda ide masa publike koji su došli da popiju pivo i dobro da se provedu na koncertu, a u zadnjim redovima su “intelektualci”, dakle oni što stoje i budnim okom posmatraju šta se dešava.

A mi ovaj album nismo ni namenili strogo regionalnoj publici. Obraćamo se celom svetu. Bavili smo se temama koje su aktuelne, koje su svima prepoznatljive, bez obzira na kraj sveta u kome se nalazite.

Da se pravimo nevešti – kako bi mi objasnio šta je to zapravo spakovano na novom albumu, zašto je sniman baš u Makrešanu i pruža li pomoravska provansa neki kreativno izmešteniji pogled na svet koji nas okružuje? Usput si se okružio čitavom jednom malom kruševačkom gerilom…

Drak: Jedan od razloga postojanja WHITE RABBIT BAND-a jeste upravo ta potreba za eksperimentisanjem i avanturističkim izletima u nepoznato, neistraženo. Da bi se tako nešto postiglo, neophodno je da se iziđe iz sopstvene zone komfora. Sa ovim prethodnim video singlom “Bog Voli Rock ’n’ Roll” mislim da smo postigli svoj maksimum u Beogradu. Vreme je bilo da se iziđe iz zone beogradskog komfora i krene u nepoznato. Tako me je put naveo u selo Makrešane kod Kruševca. Usput sam izgubio bubnjara i gitaristu, ali sam našao nove kvalitetne muzičare u Makrešanu.

Vremena su se promenila. Nekada su se na selu slušali narodnjaci, a u gradovima rock. Sada je obrnuto. Danas se u Beogradu slušaju narodnjaci, a za dobru heavy svirku treba se udaljiti od kruga dvojke.

Ima nečeg inspirativnog u dolini Kruševca. Ugao pod kojim sunce pada i prelamanje svetla i taj vetrić koji struji sa padine više Makrešana dole prema gradu… laveż kučića i kukurikanje ujutru… brateeeeeee… melem za dušu.

Još uvek nisam dobio potpuni odgovor na prethodno pitanje – tvoju definiciju šta je tačno upakovano u tvoj prvi WRB dugosvirajući studijski materijal?

Drak: Šta je stalo na album? Sve je stalo. Sve je stalo, a opet je dovoljno toga preostalo za sledeći album. Osnovna ideja albuma jeste ljubav i nepokolebljiva odluka za ne-odustajanje do Istine, bez obzira na težinu situacije.

Tehnologija je svima dostupna, ali nas ta tehnologija na čudan način udaljuje jedne od drugih. Privatnost postaje apstraktna kategorija, gotovina polako nestaje, planeta se guši i brani se putem prirodnih katastrofa… ljudi svakodnevno nestaju… svakodnevno smo bombardovani lošim vestima, ratovima, izbeglicama… plaše nas novim ratovima, katastrofama, nestašicama… fašizam i rasizam su ponovo na usponu popularnosti u svetu… epidemija raka se širi velikom brzinom, a lek je zabranjen zakonom… osećamo se izolovano jedni od drugih, pojedinac ima osećaj da su svi poludeli i da je on jedini ostao normalan… a puno ljudi se tako oseća.

Eto… o tome se radi. Sve to je stalo na album. Sve to, plus ogromna količina nade, ljubavi i svetlosti i nepokolebljive odluke da se istraje.

Mrak je najgušći pred samu zoru, kažu. To je to.

Da li su „tvoja življenja“ u Americi umanjila ili uvećala tvoj avangardni muzički potencijal? Čudesno je da smo imali prvi album Perli, dakle objektivno totalnu alternativu i za današnju balkansku svest, već u ranim danima ovdašnje rokenrol diskografije…

Drak: Dobro pitanje. U Americi sam svirao i sarađivao sa raznim muzičarima, ali sam uvek osećao jednu određenu dozu frustracije sa Amerikancima, a mislim da se ta frustracija zove Bob Dylan.  Većina Amerikanaca još uvek ne mogu da se pomaknu od tog muzičkog formata. Znači, stvar se pravi tako što se prvo krene od teksta… mora se imati dobar tekst, pa se dodaju prikladni akordi, pa se osmisli refren i solo, uvodi, izvodi i sl., a sve se to potkrepi dobrim ritmom. Tako sam i sam mislio dok nisam čuo CAN sredinom ’70-ih. E, tu je sve to palo u vodu. I dan-danas, često krenem da pravim stvar od ritma, što je za Amerikance neshvatljivo. Pevanje i tekst će doći kasnije, samo će se desiti. To je Amerima nejasno i ne znaju kako da funkcionišu u tim formatima. Bar su moja iskustva takva.

A sredinom ’70-ih, kad je nastala Igra Staklenih Perli, u Jugoslaviji nije bilo domaćeg alternativnog roka. Pop Mašina je imala ozbiljne izlete u psihodeliju, ali su u biti bili jedan opasan blues/hard rock band. Alternativnih bendova pre Perli nije bilo. Mi smo bili prvi. Mislilo se da nema publike za to.  Ispostavilo se da publike ima i to daleko više nego što je iko mogao da pretpostavi. To su primetili i pankeri, pa su se i oni okuražili, tako da smo mi svojom pojavom pokrenuli pravu punk & new wave lavinu. Ne kažem ja da su oni stilski nas kopirali, ne. Nego su provalili da ima mesta za alternativu, pa su krenuli da rade svoju stvar i dobro im je išlo. 

E, a onda smo ’78. dobili termine za snimanje prvog albuma u Studiju 5 (danas bioskop Takvud) PGP-a u Beogradu. Tu je došlo do ozbiljnih problema. Producent i snimatelj nisu ni znali ko smo mi i šta radimo, niti ih je to mnogo zanimalo. Satima smo ih čekali, a za ono malo vremena što su nam posvetili, očekivali su od nas da se ponašamo kao narodnjake da snimamo. Dakle, prvo se snima bass&bubanj, pa onda gitare, pa klavijature, pa na kraju vokali i gotovo. Kraj priče. Mi nismo bili spremni na to i nismo znali tako da sviramo. Do tada smo samo znali svi zajedno da sviramo i u tome je snaga naše muzike bila. Tako da je snimanje tog prvog albuma bilo jedno veliko mučenje i neprijatno iskustvo za sve nas. Ali, izgurasmo ga. I ako smo…!

E, sad.  Odmah posle ovog snimanja, krenuli smo da kujemo planove za dalje i tu smo pukli. Pošto se prvi album prodao u tiražu većem od očekivanog, dobili smo ubrzo ponudu za drugi album. Ja sam smatrao da treba da insistiramo na našem formatu rada, dakle svi sviramo odjednom i uglavnom improvizujemo, dok je ostatak benda gravitirao ka simfo-roku, dakle ka kompozicijama u kojima se jasno zna početak, razrada i kraj.  

Neposredno posle tog raspada sa Perlama, početkom ’80-ih nastao je WHITE RABBIT BAND.  Prvobitni format je bio drums&noizz, dakle Snow White je tukla manje više jedan isti ritam, a ja sam se preko toga dernjao i puštao buku iz gitare i pojačala. Od toga je počela WRB priča.

Danas, tridesetak godina kasnije… Snow White je odavno otišla, a ja nastavljam onu našu priču, ali sviram sa sasvim novim timom ljudi. Mislim da se format uvećao, proširio. I dalje imamo osnovu koju sačinjavaju jaki ritmovi, a na tu osnovu kačimo širok spektar muzike u širem smislu, dakle pored muzike u standardnom smislu, koristimo i buku, distorziju, elektroniku, semplove i koješta…  Trudimo se da održimo te balanse između čoveka i mašine, bluza i elektro sounda, ali — kao što znamo — Ljubav je vezivno tkivo.

Razmišljam da ceo album posvetim našoj prvoj bubnjarki Snow White, često mi nedostaje. Nadam se da će joj se svideti album.

Nakupilo se prilično materijala WRB-a svih ovih prethodnih godina, jesi li razmišljao da i od svih tih sporadično objavljivanih singlova jednog dana može da se načini jedna baš reprezentativna kompilacija?

Drak: Da, razmišljao sam o tome.  Već postoje piratske CD kompilacije i kasete. U Subotici sam dobio „živi“ piratski CD iz 1986, najverovatnije iz Novog Sada, sniman iz publike, na kome je jako dobra svirka, ali relativno slab kvalitet samog snimka. Vredelo bi jednog dana sesti i re-masterovati sve te snimke, povaditi sve što valja i izdati u obliku jednog duplog albuma.

Već imam i ime za taj album. Zvaće se „Stories of Blissful Chaos“.

U kojoj postavi WRB kreće na promo turneju nastupajućeg albuma i hoće li biti promena tvog vrlo zapaženog vizuelnog izgleda?

Drak: Vidiš, odustao sam od benda u onom smislu iz 20. veka. Nekadašnji bendovi, kao što su bile originalne Perle ili stare postave WHITE RABBIT BAND-a, to je bilo nešto drugo. Mi ne samo što smo svirali skoro svakog dana, nego smo se i družili, zajedno drogirali, zajedno išli u bioskop, zajedno smo provodili vreme… bili smo upućeni jedni na druge.  Sve smo bratski delili… jako dobro smo se poznavali. Delili smo iste snove, zajedno smo pravili planove za budućnost. Totalno smo verovali u to što radimo.

Danas je druga situacija. Danas većina muzičara svira u nekoliko bendova odjednom (što je nekad bilo skroz nezamislivo). Zato je nemoguće očekivati onaj vid lojalnosti koji je postojao u 20. veku.  Mislim da sam sada okružen jednom grupom ljudi, sa kojima se družim i sarađujem na izradi audio i video traka, dobro se osećam sa njima, a rezultati govore za sebe.

Za promo turneju računam prvenstveno na Zlatka Petkovića (bubnjevi, elektronika) i Stefana Mijajlovića (gitara, klavijature). Nadam se da će nam se pridružiti i Spomenka Milić (vokal, klavijature) i Dejan „RastaDroid“ Stanisavljević. Deki živi na dva kontinenta, tako da ne znam da li će se sve to vremenski uklopiti, ali videćemo. U prošlosti smo sarađivali sa Bratislavom Mitrovićem iz Niša. Ako ne bude na turneji sa Plastic Sunday, možda odradi nekoliko svirki sa nama.

Šta je ostalo nedorečeno?

Drak: Ono što je još ostalo nedorečeno jeste trenutna globalna situacija o kojoj se nedovoljno govori. Previše nas ima. To je osnovni problem. Svi ostali problemi proističu iz ovoga. Prenaseljenost.  Priroda se guši. Planeta ne može da diše od prezagađenosti. Zemljotresi, jaki vetrovi, poplave, požari… svi Elementi su se okrenuli da brane planetu od nas. Davimo se u otrovima. Ti otrovi su prisutni u hrani, u lekovima, u vodi, u vazduhu, na televiziji, u kompjuterima, u međuljudskim odnosima….

Kad sam bio mali, učiteljica Cveta nam je govorila kako ćemo u 21. veku imati kolonije na Mesecu i Marsu i u dubinama okeana, pa će prenaseljenost biti rešena na taj način. (Jedva sam čekao da porastem i to da doživim.) Nažalost, ništa od toga se nije obistinilo. Mi kao globalna zajednica jednostavno nemamo plan B.

Kao posledicu ovog globalnog trovanja, vidimo veliki porast smrtonosnih bolesti, kao što je rak.  Otrovi nam slabe imunitet, te svakodnevno čujemo da je taj-i-taj umro od neke “retke i neizlečive bolesti”. Svako od nas poznaje nekog ko se bori ili je umro od raka. Rak je i dalje u porastu na celoj planeti, a naročito u Srbiji.

Mediji prenose oprečne informacije, tako da generalno nepoverenje i apatija rastu. Vlasti štite kriminalce, ali hapse prosjake na ulicama… Strah je dominantna emocija na Planeti trenutno. Da bi se opstalo u ovom sveopštem ludilu, potrebna nam je fizička, emotivna i duhovna stabilnost. To se relativno lako može rešiti pravilnom ishranom, jogom, pravilnim disanjem i meditacijom.

Foto: Biljana Marković

Dobra strana cele ove situacije je ta što nailazi jedna nova generacija mladih ljudi, koji drugačije misle. To su ljudi koji više ne veruju ni demokratima, ni republikancima, bole ih uvo i za hrišćane i za muslimane, nisu impresionirani ni bogatima ni siromašnima, ne gledaju televiziju, ne izlaze na izbore… to su ljudi koji pozitivno razmišljaju, uglavnom su vegani, bave se jogom i meditacijom, povezuju se sa drugim istomišljenicima putem tehnologije. Njihova prednost je u tome što su mladi, još nisu zatrovani negativnim iskustvima prethodnih generacija, otvoreni su ka kulturnim i duhovnim vrednostima… za njih ništa nije nemoguće. Prepoznaju ljubav kao univerzalnu silu. Nisu stegnuti nacionalnim granicama, nisu opterećeni profitom, imaju tu globalnu svest, koju održavaju preko interneta, znaju engleski, povezani su sa mladim ljudima iz udaljenih krajeva sveta… oni su instrumenti jednog novog talasa buđenja na našoj planeti. Oni su naša budućnost.