U kičmenom stubu regionalnog rokenrola, značajni pršljen predstavlja YU grupa, sada vremešni nosioci zlatnog razdoblja izumrle nam države, ali ono što vredi ostaje zauvek, bez obzira na pakovanje i raznorazne fotošopove i ostale lagarije. Taj iskonski prasak roka, gore navedena družina, i posle 50 godina od osnivanja hrabro nosi u sebi i na sebi.
Piše: Miodrag Marković
Ej, 50 godina stvaralaštva, mnogi moji ispisnici i mlađi, nisu dočekali navedeni jubilej, ne dade život. Taj tužni crni leptir što ga opevaše u svojim počecima i dan danas je svirački nastanak svakog dečaka koji uzima gitaru u ruke. Naravno uz „El condor pasa“ i kasnije „Smoke on the water“.
Od te 1970. godine svašta se dešavalo oko nas i u nama samima, bilo je velikih uspona i još strmoglavijih padova, ponosnih rezultata i kukavičjih begova, kao i kod YU grupe, bilo je sjajnih pesama i onih koje bih zaboravio što pre, kao i oni sami, ali bilo je i klasika rok pesama sa ovih prostora. I dan danas me prođe tiha jeza kada na ulici čujem zvonjavu mobilnog telefona uz pesmu „Čudna šuma“. Mnogim deranima, koji i ne znaju ko je pomenuta grupa, slušaju otpatke od muzike u slušalicama, tonovi ove pesme predstavljaju užitak posebne vrste i zato ih navedeni zvuci bude između letargijskog slušanja neinventnih muzičkih pravaca i surfovanja po raznoraznim internet adresama koji su odavno rekli laku noć bilo kakvoj edukativnoj svrsi, već služe dokoličarenju i ubijanju neorganizovanog vremena mladih …
Ne, rokenrol nije samo muzički pravac, nije samo pokret nekolicine vrhunskih umetnika od Prislija, Hendriksa do Springstina i Kleptona, to je način života, stremljenje ka nečemu uzvišenom, nedodirljivom, ali tu nekako oko nas, slobodno leprša, kao vetar u kosi zanosne lepotice na motoru… Tu svoje časno mesto zauzimaju, kako bi sad bilo neumesno reći momci, još neprikladnije napisati neku drugu reč koja je mnogo bliže istini, ali nije pravična, ne ocrtava sav uloženi trud braće Jelića, kao muzički projekat kroz sve ove godine bitisanja grupe.
Pisati o bilo čemu što je sveže može biti mač sa dve oštrice, jer vas uvek mogu povesti trenutna osećanja, raspoloženje ili prosto nezainteresovanost za ono što radite. Jedna od vrhunskih svetskih hard rok grupa Led Cepelin nikada nije oprostila najpoznatijem muzičkom magazinu Rolingstons što im je u prikazu prvog albuma, na početku karijere, isti sasekla kroz negativnu kritiku. Po meni vrhunski majstori pisanja u najprodavanijem muzičkom magazinu poveli su se isključivo trenutnim instiktom i tu su pogrešili. Mnogo… Kao i sve drugo, pa i u ljudskom uhu i muzika mora da odleži… Ništa na prečac. Tako je i sa poslednjim albumom YU grupe, mislim da im je to dvanaesti studijski album, ali ne držite me za bilo kakvu statistiku, ne podnosim matematički prikaz bilo čega, lirika je moj osvrt i prikaz. Album iz 2016. godine je čvrst, moderan i produkcijski veoma zahtevno odrađen u maniru savremenog rokenrola, ne onog sa početka ovog pisanja. Yu grupa je i sa tim delom pokazala zašto su sve ove godine opstali. Ne, nisu imali samo ono nešto, imali su nesporni kvalitet, strpljivost i marljivost u radu, nisu žurili, nisu tezgarili, prosto… Oni su stvarali… Kako im i sam album kaže „Evo stojim tu“… To smo mi, takvi smo kakvi smo, grešni, umorni, mrzovoljni, često uplašeni, ponekad obesmisleni… Ali stojimo tu… Prkosni i usamljeni, bez rama, nema fotošopa i šarene televizije, samo mi… Sa ratničkim pogledom u budućnost i usahlim treptajem u prošlost. Ali stvaramo, još uvek prašimo… Žao mi je što ne objaviše i vinilno izdanje, oni su to svakako zaslužili. Ne znam da li oni koji odlučuju o tome imaju neku drugu viziju, sem gomilanja novca kroz prodaju proizvoda. A vinil je topao, nežan i traje, to je pravi otisak u vremenu.
Imao sam tu čast i zadovoljstvo, tada još toga nesvestan u svom adolescenskom dobu, da ih odgledam na živo, sa možda najboljim u to doba bubnjarem u bivšoj nam državi, Dragoljubom Đuričićem, a sada bezvremenim muzičarem sa ovog podneblja. Bili su to njegovi počeci kojima je moja malenkost prisustvovala uz promociju albuma „Samo napred“… Sa ove distance bio je to relativno pristojan projekat, odlično muzički odsviran, ali meni se lično nisu svideli tekstovi, mislim da su suviše tanki za tako snažnu grupu, da nisu imali onaj očekivani emocijalni naboj, a koji je bio prisutan u prethodnim albumima, pre reći singlovima. Na srpskoj Vikipediji, posvećenoj YU grupi, stoji da se na pomenutom albumu nalaze i dve, meni lično izuzetno kvalitetne pesme, Identitet i Ideš mi na nerve, što je apsolutno netačno. Njih tamo nema, to je singl ploča, ali očigledno da oni koji se bave isključivo suvoparnom hronologijom i statistikom, ne vode računa o tim „sitnicama“.
No bilo kako bilo, sve je to stvar ukusa, ali YU grupa traje i stvara. Ove godine će obeležiti izuzetno vredan jubilej postojanja i mišljenja sam da im i država treba pomoći u smislu organizovanja jednog muzičkog spektakla, uz simboličnu cenu karata, kako bi se privukle sve generacije sa šireg prostora regiona da svojim prisustvom obeleže slavlje pomenute grupe. Naravno i šarena televizija bi takav događaj trebalo prenositi, ako može bez reklama. To neka se sačuva za celodnevni rijaliti program. Ipak, rokenrol ima dušu… A da li ima nade? Hm…
