Jedan od najupečatljivijih dogadjaja u svetu opšteprihvaćene muzike u poslednjih šezdesetak godina je svakako Vudstok festival. Prvi mega događaj koji je pokrenuo milione mladih širom sveta, koji su, na tada veoma oskudne načine, dolazili do muzike i časopisa u vezi navedenog događaja, tako da je sama akcija bila na ivici mita. Nebitno je da li je na nekrunisanom muzičkom skupu bilo 200 hiljada, 500 hiljada, ili, ne znam koliko već ljudi… Moglo ih je biti i samo 100, a da su imali čemu prisustvovati. No, mogli su biti i samo bezlična masa oivičena sa milionima lica koja samo predstavljaju ciljani prikazani statistički podatak.
Piše: Miodrag Marković
Nije mi namera pisati o učesnicima, do tada, neviđenog poduhvata, jer sve podatke o Festivalu lako ćete naći na internetu. Međutim, sam koncert je organizovan u jednom krvavom periodu, gde hiljade mladih gine u nekakvim bespućima, zarad interesa malog broja dobitnika na ratnoj lutriji. Uostalom, u svim sukobima, malen je broj koji crpi neku korist iz istog, a veliki je broj uniženih, a vremenom i misaono osakaćenih generacija, koje se, čekajuću Godoa, pretvaraju u sužanje, smatrajući da je to tako oduvek dato… Od ovog ili onog, sve je praćeno u skladu sa prolaznošću vremena, sa željom da sve odnese zalutali vetar u besciljnu tišinu čovekovog nepostojanja.
Da to ne bude tako, krajem šezdesetih godina prošlog veka, pobrinulo se par očajnika čiji je vapaj bio dosledan hrabrosti da se pljune Caru u lice i kaže mu se da nije obučen. Istina, gola, tužna i suvoparna, uvek je bleda, naborana, a često i okrvavljena, ali nikada pokopana. Takvu istinu je nosila Džoan Baez, svojim protesnim pesmama protiv golgote rata, ne samo onog tada aktuelnog, nego i prošlih, ali i onih koji su u najavi, ili će tek doći…
Naravno da se ne treba zanositi idejama dece cveća, hipi pokreta, da će mir večni nadvladati, da će ljubav pobediti, sve je to utopija, nikad dosanjani san, ali uvek se treba pokušati izdići iznad učmale situacije, a još više događaja koji tek slede. Međutim, Džoan je bila duh svih budućih dešavanja koja su opkrilila ovu planetu. Slobodno mogu reći da je ona bila Jovanka Orleanka savremenog doba. Ne muzike, ona je u drugom planu, nego snage duha kojom je ta žena plenila, gde je svojim stihovima duboko uklesala sve patnje kroz koje svet prolazi.
Džoan Baez je zaista celo svoje bitisanje na ovoj planeti uskladila sa pokličom „Nikad robom“. Ceo svoj život posvetila je neprestanoj borbi za boljitak ljudskog življenja i osvajanja slobode. A taj njen vapaj provejava kroz sva tri dana pomenutog festivala, tu je ostavljen pelcer za sva protesna okupljanja koja su se ređala u godinama koje su dolazile, bez obzira na boju kože i sistem koji je vladao.
Vudstok je bio začetak spektakularnih muzičkih događaja, skupova koji ostaju za pamćenje, ali je bitna i poruka koja je upućena svima onima koji i ne slušaju rok muziku, da dopre do svih gladnih, uniženi i obespravljenih. Taj izvor i sada tiho teče kroz klance koje je produbila ta vrsta muzike kao noseći jezičak na tasu boginje pravde, usnule lepotice sa povezom na očima, valjda da ne gleda svo to stradanje…
Naravno da je spisak učesnika na sva tri dana Festivala impozantan, kao i spisak onih koji nisu hteli da učestvuju na istom, pa su se posle pravdali raznoraznim razlozima, koji, uglavnom, nisu odraz razuma, no okasnelog smislenog kajanja. Da je padala kiša – padala je, da je bilo blata koliko hoćeš – bilo je, da je nestalo hrane i vode, i to je tačno, ali je ostao taj poklič otrežnjenja ka hodu slobode. Iz Vudstokovog blata izronile su mnoge ljubavi, probuđena nada istinskog patriotizma kroz onaj jutarnji završni eho Hendriksove gitare dok je svirao himnu. Ni pre, ni posle njega, niko na takav način nije odsvirao himnu svoje otadžbine, stavivši svima do znanja ko je i šta mu je u srcu. Šta mu je bilo na duši, to samo on zna.
Zato, kad pomislim na Vudstok, prva asocijacija mi je Džoan pa Džimi. Jedna je još živa legenda, a druga je besmrtni tračak koji isijava. Između njih Koker, Dženis, Santana…
Da, doći do slobode nikada nije lako, traže se odricanja, ili si vođa ili vođen, ili veruješ u to što radiš ili samo otaljavaš kroz niz automatizovanih bezvoljnih pokreta. Ta tri dana u suton leta šezdeset devete su akumulirala neviđenu energiju na jednom mestu. Kamen temeljac za sva buduća okupljanja. Ne samo muzička. Muzika je samo povod, a razlog je sam opstanak čoveka i planete mu, ove istrošene, umorne i obespravljene.
