Kada sam 2007. odgledao na Ušću Rolingstonse u Beogradu smatrao sam da je posle svega iluzorno gledati na živo bilo koga drugog, da su toliko podignuti standardi u muzičko-produkcijskom i vizuelnom smislu visoko, da ih je nemoguće u dogledno vreme dostići, a kamoli prestići, da je predstava na toliko značajnom nivou, da nema potrebe da bilo šta gledam i slušam, da sve kasnije užitke moram porediti sa navedenim šouom, a sve na štetu budućih dešavanja. Prosto, sve što sam hteo odgledati, odgledao sam… Naravno da nisam bio u pravu.
Piše: Miodrag Marković
U ovom trenutku se traži solidarnost među svima nama, određena vrsta altruizma i žrtve za drugog, da bi svima naknadno bilo bolje. Možda… U nama je oduvek bio urođen taj gen neposlušnosti, makar i na sopstvenu štetu. U kapitalizmu i prikapitalizmu solidarnosti nema. U zapadnim zemljama merilo ljudskog uspeha i dostojanstva je isključivo kapital. Izuzetak su delimično skandinavske zemlje u kojima se trude da sprovedu socijalnu državu, da ne kažem državu blagostanja. Što se komunizma tiče to je odavno propao projekat. Kao nešto između i socijalizam je slično prošao.
U poslednjih tridesetak godina i u našem društvu vlada sistem apsolutno poremećenih vrednosti, počev od porodice kao nukleusa života, školskog sistema obrazovanja, pa do uposlenosti. Životne vrednosti se ne menjaju preko noći, a za dan nisu. Dokle god primat budu imale nekakve zadruge i parovi u vaspitanju mlađih naraštaja ne može se očekivati da će isti razumeti solidarnost i pomoć drugima, osim kada je u pitanju marketinški trik. Da, čitav život je laž i prevara, od pamtiveka. Biće još ratova, virusa, gladi i slično, to je ono što je u čoveku samom oduvek. Što reče Hobs, čovek je čoveku vuk. Uvek bio i biće, kada nevolje pomahnitaju svi se zatvaraju u sebe i gledaju isključivo sopstveni interes. Naravno da uvek ima izuzetaka, no oni samo potvrđuju pravilo…
Guns and roses održavaju koncerte i dalje, ne haju za poslednju pošast koja trese ceo svet. Tačno, predstava mora ići. Ali ne uvek i ne po svaku cenu, a pogotovo kada joj vreme nije. Dobit je stavljena ispred svih drugih vrednosti. Hoće li propasti svet ako nema svirke nekoliko meseci, ako svi ćutimo, a stvaramo u sebi i oko sebe. Sumnjam. Imam li nešto protiv gore navedene grupe? Ni slučajno, obožavam ono što su stvorili, dali su izuzetan doprinos rok kulturi. Ali… kao što se vremena menjaju i ljudi se menjaju. Ne mogu odobriti ljudsku pohlepu za novcem po svaku cenu, cenu zdravlja, pa ako i hoćete – života. Pitanje je vredi li sve to i na takav način…
Da, korona je peti jahač apokalipse. Strašno dobro se uklopila sa svojim okruženjem. Ali, ni ona nije nepobediva. Ako joj sami ne damo šansu, savladaćemo je. A posle se možemo radovati svirkama, što svetskim, a još više lokalnim.
Ima jedan divan roman od našeg pisca Borislava Pekića, neopravdano zapostavljen, ima jednostavan naslov – Besnilo. Radnja se dešava na londonskom aerodromu Hitrou u prošlom veku. Pročitajte ga i mnoge stvari će vam biti jasnije. Roman je neprepričljiv jer ima oko 1000 strana, što zavisi od izdanja.
Uživajte u muzici koju volite, pročitajte neku knjigu i odgledajte neki stari film, ali budite pametni – OSTANITE KOD KUĆE.
