Navijač sam beogradskog Partizana od početka svog svesnog života a letos sam napunio 49 godina. Virusom panka neizlečivo sam zaražen na početku srednje škole, negde u jesen 1981, ali kao pravu inicijaciju računam proleće naredne 1982. i prvi odgledani pank koncert u podrumu Trinaeste. Prve dve rečenice su okvir za priču koja sledi, priču iskrenu i pristrasnu, novom sjajnom monografijom nadahnutu.
Piše: Dejan Šunjka
“I need to give voice to those explosions in my head”, reči Džona Sevidža iz Engleskih snova otvaraju grobarsku knjigu a tu ih, na samom početku svog uvoda, zakucava Dušan Mihajilović, jedan od trojice autora. Politički pokreti, umetnički pravci, strip autori, disidentske grupe, mnogi sa pravom mašu tapijom na samizdat / fanzinska izdanja ali se ipak zna – pank je kičma, zamajac i eksplozija kanalisanja emocija uz pomoć fotokopir mašine i heftalice. Brza prljava muzika i snažan huk sa tribina su dve strofe jedne iste pesme a partizanovci to, bez većih napora i po inerciji, uspešno demonstriraju već više od dvadeset godina.
“Ma nema problema, dobijaš sigurno oba broja, sreo sam čoveka juče na istoku, originali su u jednom podrumu na Banovom brdu”. Ne, nisam ništa dobio. Nulti proto fanzin po imenu ‘Grobar’ možda je i prošao makaze/ lepak fazu ali definitivno nikada nije postao regularno izdanje. ‘Daj gol’ je ipak bio prvi ali urbana legenda koja mu prethodi daje pravu notu, šmek i začin celoj fanzinaškoj priči iz Humske 1.
Osnivač, pokretač i patrijarh grobarske fanzinologije je Dejan Vladović, u ranoj mladosti autor sjajnog pank fanzina ‘Odgovor’ i pevač u jednoj od postava beogradske Necrophilie, hardkor grupe mitskih dimenzija sa samog početka vremena. Novembra meseca 1995. godine izašao je prvi čisto navijački fanzin na srpskom jeziku i zvao se ‘Daj gol’. Izlazio je dve godine i doživeo šest brojeva. Lavina je krenula, valja se i kotrlja i dan danas. “Da nije bilo ‘Daj gola’, ljudi ne bi stekli te navike i posle bi nas pregazio internet”, reči su Autora, sto posto tačne. Bio je prvi i zato uz njega u uši ide sve što je bilo prvo u svom fahu: Ramones, Sex Pistols, Discharge, Crass…
Prvi su se pozivu odazvali partizanovci iz Mladenovca (‘Fan’, dva broja, 1997/98) i Zemuna a njihove reči pogađale su samu suštinu stvari. Fanzin se radi iz čistog zadovoljstva i nasušne potrebe za kritičkim stavom a sve sa ciljem podizanja svesti prosečnog posetioca južne tribine Stadiona JNA. To je praktično značilo da je fanzin namenjen za čitanje i čuvanje na polici a ne za pod guzicu ili pravljenje aviončića. “U reportaže namerno nismo uvrstili one sa utakmica protiv Lacija, Njukasla, Crvene zvezde i Obilića, jer smo mišljenja da se pravi navijači i prava vernost klubu pokazuju i dokazuju na tzv. malim tekmama”, kažu momci iz fanzina ‘Mi dolazimo’ (dva broja, 1999), dok u pozadini ječi promukli glas Džo Stramera… Ne želim da idem gde bogati idu, ne želim da znam šta bogati rade…
“Kako nikome nije jasno da nama navijačima sa juga komfor i ne treba. Kada budemo želeli da sedimo, ići ćemo na istok i zapad. Treba nam komforan stan, automobil, ali tribina – kop, nikako!” Opštegrobarsko gnušanje prema tek postavljenim šarenim stolicama dobilo je i svog glasnogovornika – Igora Todorovića Zgroa. Odličan tekst nosio je naslov “Nećemo stolice za sedenje” i objavljen je u fanzinu ‘(Mi smo) Grobari’ (tri broja 1999/2000). Fina hartija, vrhunska štampa, profi prelom, oštre slike, mnoge u boji, milina za videti. Kao prilog uz čitanje, za komplet ugođaj, predlažem jaku melodiju i horske refrene, dakle Cock Sparrer, može i The Business.
Taj isti fanzin uradio je nešto do tada nezamislivo – Ivica Iliev i Sale Ilić lično i personalno, dali su intervjue za drugi i treći broj. Jeste, baš tako – istaknuti fudbaleri navijačima za navijački fanzin. Još jedna barijera je pala. A onda je na klupski marketing počeo da deluje Uranijum od NATO bombardovanja i skoro cela redakcija fanzina ‘(Mi smo) Grobari’ uključena je u prvi broj zvaničnog lista Samo Partizan, koji je u jesen 2000. godine pokrenuo nikad prežaljeni Sloba Novaković.
“Ko je odvratni homoseksualac? Izvinjenje redakcije svim homoseksualcima i lezbejkama jer su dovedeni u vezu sa Draganom – Elton – Džon – Džajićem, direktorom našeg najtrofejnijeg kluba..”. ‘Pljačka u Partizanu’, ‘Poezija urbanih pogrebnika’, ‘štene na engleskom’, svakom čitaocu ime fanzina bilo je na volju i maštu. ‘The PUP’, 16 brojeva i 17 izdanja, važno sredstvo mentalne higijene između 2000. i 2006. godine, grub izgled i dizajn, suština pre forme. “Za saradnika fanzina je bilo važno da zna svih trideset slova i da se iz teksta vidi da voli Partizan” – ovo su reči Vojkana Kostića, jednog od urednika ‘The PUP’ i monografije ‘Sloboda ili ništa’, nekih desetak godina kasnije.
Fanzin je bio oštar, surov i tukao je pravo u glavu, ravnoteža je morala da se uspostavi, cinizam se podrazumevao. “Trebalo je nekako preživeti svakodnevna proseravanja Dobrivoja – Bobija Jankovića i ostalih veštaca iz Madere. Drugi nivo problema je bila tupava Partizanova klupska propaganda, koja je predstavljala tešku uvredu za zdrav razum (Gazza).” Plivalo se uzvodno a onda je usledio udarac s boka – miran ali neprijatan sastanak sa vođama južne tribine koji nisu mogli da prihvate postojanje nečega van njihove kontrole. Logo grupe na naslovnoj, prostor za saopštenja i distribucija novim kanalima bili su kompromisi ali za autore je to bilo prekasno i fanzin ‘The PUP’ je otišao u istoriju. Izašlo je dosta brojeva pa zato najbolje legne prateća muzika ozbiljnijih bendova: Dead Kennedys, Bad Brains, za neizlečive britanofile kompletan 2 Tone opus.
Za svog života, The PUP je imao i vanbračnog sina, malog, bezobraznog i crknutog. “Nerviralo me je što se pravila velika fama oko ‘PUP’ – a, gotovo kao da je Biblija. Najviše bih voleo da smo u isto vreme imali četiri ili pet fanzina posvećenih Partizanu.“ Taj jedan i jedini broj ‘Dead Hedgehog’, sa Predragom Materićem na naslovnoj, uredio je Marko Teodorčević u zimu 2004. godine u osnovnom tiražu od dvadeset primeraka. ‘Jež’ je spašen i sačuvan od zaborava u monografiji o kojoj je ovde reč, baš kao i Opsajd, tri godine stariji fanzin “bez ikakvih ciljeva i uređivačke politike”. Urednik Uroš se i danas čudi kako je uopšte uspeo da sklepa i izda tih šesnaest fotokopiranih strana?! Ovo su raspad i haos fanzini podvučeni anarhijom i zato su Flux Of Pink Indians i D. I. R. T. prava mera i pravo odstojanje. Može i Disorder, sve od Bristola do Norveške.
“Kradi i živi, živi i kradi, kad možeš ćorni, gde možeš mazni, kradite, kradite, još dok ste mladi, dok smrt ne dođe da vas kazni…” Ljuto ali nadahnuto kaže Sloba Novaković o ciganima u jednom od svojih čuvenih prenosa. Kratko i slikovito, bolje od klasičnog nekrologa preminulom bardu, objavljeno je 2007. godine u grobarskom split fanzinu ‘Žalna vest/ Napred Panktizan’.
Novi fanzin dobio je ime po čitulji sa bandere na šetalištu u Ohridu. Glavni impulsi pokretači za ‘Žalnu vest’ bili su “neizdrž, bes i frustracija katastrofalnim stanjem u voljenom klubu”, fanzin je rađen u fotokopir tehnici i dobacio je do četvrtog broja. Mlađi brat je od starijeg ‘PUP’ – a pozajmio izvorni stav, tehniku izrade i jedan broj autora. Tiraž se kretao između 48 i 64 primerka ali se svaki vlasnik besplatne kopije zaklinjao (na “keve mi“) da će umnožiti i razdeliti bar još pet komada.
Sijamski blizanac ‘Žalne vesti’ bavio se muzikom (čitaj: pankom i rukavcima oko žanra), bio je pun tekstova, izveštaja i prikaza ali i prvorazrednih ekskluziva iz Britanije (Blekpul!!!), pankerske meke i medine. ‘Napred Panktizan’, baš taj muzički odraz u ogledalu, često je bio bolje primljen i prenošen od “depresivnih i ciničnih smaranja o Partizanu”, to su reči Dušana Mihajilovića, jednog od urednika fanzina, i tim rečima treba verovati. Bez obzira na zaglavlje, “Metalika nije moj najbolji drug”, uz ovaj fanzin meni ide nešto skroz suprotno – Mighty Mighty Bosstones, može i Husker Du i hardkor i šećer opus, uklapaju se kao tetris.
- Poraz u kupu od drugoligaša, čačanskog Borca 2. Smrtonosna grobarska podela 3. Trulež kao redovno i skoro normalno stanje u Partizanu 4. Fanzinaška suša i oseka. Sve ovo, ovako na gomili, zvuči kao rafal u srce svakom iskrenom i poštenom partizanovcu. “Suštinsko je pitanje da li bi fanzin ikad i ugledao svetlost dana da je bilo šta oko njega i u vezi sa njim bilo povoljno”, govori nam Mirko Vuković, urednik ‘4. H 1945.’ i autor i izdavač monografije ‘Sloboda ili ništa’. Čovek je izgovorio / napisao reči koje važe uglavnom za sve grobarske fanzine, od postanka prvih zapisa do naših dana.
“Jedva čekam da počnem da sudim prvu ligu, pa daj bože da mi zapadne derbi, da izmislim penal u zaustavnom vremenu, naravno za Zvezdu!” Tako i nikako drugačije reče i osta živ preplanuli čovek u belim kupaćim gaćama jedne, ne tako davne godine na letovanju u Grčkoj. Igrokaz ‘Drugar s mora’, sa sve glavnim junakom Majom V, verovatno je najvoljeniji i najprenošeniji tekst iz svih grobarskih fanzina, svih vremena. Hvala ti Kerry Dixone.
Miodrag – Mile Kos bio je publicista, novinarski as i legenda Partizanovog ‘Vesnika’, a dr Mile Kos počasno pero i ključni igrač u timovima mnogih fanzina partizanovih navijača. Topla i lepo napisana priča o Jovanu – Zoranu Miladinoviću (serija tekstova Asovi Partizana) i naročito “Stradija” (Da je Radoje živ…) o ciganskim nepočinstvima i obraz – đonu, sjajno su napisani tekstovi, stilski i tonom na tragu velikog uzora. Ipak, nedostaju “Ljubi te tvoj Belka” i “Bravo Fare, generale!”, još dva bisera iz gorespomenute serije.
Ova rečenica je za zaboravne, nejač i neupućene: Tog 4. oktobra 1945. osnovana je fudbalska (i samo fudbalska!) sekcija pri Centralnom domu JA, pod imenom ‘Partizan’. Ovo priključenije se zbilo u Topčideru ali izvori iz Madere insistiraju na Zagrebu. Fanzin pod tim imenom izdržao je sedam brojeva (računam i specijalac), odužio je obavezu prema 700 kupaca (!) i sa prestankom međugrobarske podele, 2014. godine sam sebe upisao u istoriju. Vrhunski fanzin vapi za muzikom sebi ravnih, pustite Stiff Little Fingers ili Nomeansno, sve manje od toga je čisto skrnavljenje.
Stvarnost i mašta – prvo su svi igrači u dresu najdražih boja sa grbom Branka Šotre na srcu a drugo svi (anti) heroji, velikani, dendiji i luzeri koji po mentalnom sklopu stanuju u Humskoj 1. U tom procepu između realnosti i fikcije – rađa se ‘Grobarski treš romantizam’, godina je 2012, mesec septembar.
Osvedočeni grobari Oldas Haksli, Džordž Orvel, Korto Malteze i Bukovski na direktnoj su duhovnoj liniji sa slikarom Perom Borotom i Musom iz epskog deseterca ali ne Kesedžijom nego Jusufom Hatunićem – Musom, robusnim i beskompromisnim odbrambenim igračem FK Partizan iz sedamdesetih godina prošlog veka. Džaba ti harizma Malkolme MekLarene, predmet ljubavi Vivijane Vestvud je modni stil fešn ikone Miodraga Ješića, svi znamo ko je, da ga ne predstavljam. Migel de Servantes, ljuti grobar sa zapada Stadiona JNA, u 17. veku ustanovio je Orden zlatne vetrenjače koji se dodeljuje “istaknutim prkosnim gerilcima koji ne pristaju na institucionalizovanu podlost i javašluk”. Dobitnik svih dobitnika je Milivoj – Mićo Antolović, crno beli dres u gradskoj skupštini Rijeke, ko do sada nije čuo za njega i treba da umre u neznanju.
Partizan nije samo fudbalski klub, pa tako ni GTR nije samo fanzin. Pozorišne predstave, izložbe, majice, modne revije i naročito murali širom našega grada kompletiraju sliku o ovom “časopisu za umetnost i filozofiju”. Ko je do sada uspeo da ne vidi neke od beogradskih zidova sa likovima čika Duška Radovića, Edi Granta ili Bore Todorovića, za njega važi gornja presuda – živi i umri u neznanju. Grobarski treš romantizam u monografiji je zaokružen na deset brojeva, dobro se oseća, živi i radi u Beogradu. Muzička podloga: Joy Division, Killing Joke, Theatre Of Hate, baš me briga da li se autori GTR – a slažu.
Pre ili kasnije, jednom je i to moralo da se desi – grobarski fanzin potpuno drugačije koncepcije. “Odlučili smo da budemo prvi fanzin koji će biti nešto najsličnije klupskom časopisu – koji definitivno nedostaje – a da ga pritom rade navijači”, horski nam poručuju Petar i Srđan, autori fanzina ‘Partizan iznad svega’. Prvi broj je direktno iz kafane donet na žensku košarku u Halu sportova a hajlajt smisla bio je broj sa tekstom o Saletu i prvi primerak uručen lično Dvaesdvojci na svirci Grupe JNA u Košutnjaku. Urađen i je PIS disk sa svih trinaest brojeva i to je okruglo 70. izdanje predstavljeno u monografiji ‘Sloboda ili ništa’, ko ne veruje neka proveri, ja brojao tri puta. Fanzin ‘Partizan iznad svega’ mi najviše liči na Stranglers i kasniju fazu The Jam, to je taj osećaj, teško objašnjiv, ali pravi.
…samo deca vojnih lica i mali Jusuf Mehmedovski. Hvala ti gnjili mozgu koji si uspeo ovo da smisliš, dobili smo grobarski fanzin najboljeg imena, ikada. “Prvo na šta se treba navići kada se zakorači na JNA ili bilo koje drugo borilište na kome se takmiče sportisti voljenog JSD – a, jesu bolni, neretko i sramotni porazi”. Priču prati i slika sa juga – posle lekcije od Šamrok Roversa – ozbiljan otac, ozbiljnim rečima teši malog, uplakanog sina a možda i sebe: Svaka grobarska generacija ima svoj fljamurtari. ‘Jusuf Mehmedovski’ se rodio 2013, pre monografije izbacio je dva broja, po izlasku iste još jedan. Mrzim sebe, volim Partizan. Max Splodge, Macc Lads i Tenpole Tudor svi zajedno u glas na istoj bini, iz istog zvučnika, to je ‘Jusuf M’.
I tako… od Dekija Vladovića do malih Opače i Cijana, što na poleđini knjige reče Pećinko iz Ateista. “Skaj Kola umesto Koka Kole i preskakanje šiš ćevapa onda kad je najslađi” – eto štednje ali eto i šteka za ‘GTR’ klince, tačno dva broja. Uspeo sam da promašim drugi, baš onaj što je izašao prošle godine na rođendan JSD Partizan, ko ima za prodaju/zamenu/poklon – mene je lako naći. Deo prihoda od fanzina ugrađen je u novu WC šolju a ista ugrađena u kupatilo kuće Miroslava Gajića – Miše Baskuza u prigradskom naselju Barič. Grobarski, iskreno, dirljivo, bratski… dopišite sami, ali pazite na reči, govorite o sebi. Čujem Teenage kicks i lelujavi i pomalo napukli glas F. Šarkija, mada i ponešto od Iana Djurija fino ide baš uz tekstove ‘GTR’ klinaca prenete u ovoj debeloj knjizi.
Monografija ‘Sloboda ili ništa’ je best of kompilacija tekstova, slika, crteža i priloga iz 21 godine duge istorije grobarskog fanzinašenja. Izašla je iz štampe u septembru 2016, urađena je u mekom povezu na 264 strane velikog, položenog formata. Svaku stranu monografije čine po dve originalne jer su apsolutno svi grobarski fanzini (osim ‘GTR’ desetke) rađeni na baš zgodnom malom A5 formatu. Nasmejani autori – priređivači, već više puta spomenuti u ovoj priči, su Vojkan Kostić, Dušan Mihajilović i Mirko Vuković, potpisan i kao izdavač.
Prepreke nema da bodrimo voljeni tim. Šta su jedan prelom ruke i gips kad su neizmerno jači strast i ljubav prema Partizanu? Ili lice dečaka koji, u eri eksplozije klupsko – navijačkih suvenira, na utakmici podiže i širi rukom ispisanu običnu belu krpu!? I sve to u istom kadru na fotografiji Milovana Milenkovića. “Nepatvoreni mazohizam crnih ovaca i belih vrana” – baš tako, Željko Tomiću. Samo jedan Klub na svetu celom.
