(Dnevnički zapis o čudnom Katabazijinom putešestviju, u Zelenom kombiju, na bliski susret sa Mizarom)
Osećao sam ogroman teret na leđima. Tačnije, nikada nisam bio bez tovara vrhunske planine. Lepota nestajanja. Topio sam se i, polako, pretvarao u zver, čekajuci zeleni kombi (prevoz) sa ostalim Katabazijancima. Činilo se da ništa nismo zaboravili, i nismo. Zvoni mi sprava (telefon). Saznajem da se vozač parkirao nedaleko od mesta na kome smo, na kome smo, na kome smo… razdragani.
Piše: Ljubiša Jovanović – Ponoćni Vodeničar
Foto: Danko Strahinjić
Sledeći trenutak je frustracija! Malj. Grom. Vozač govori o nekakvom, naprasnom, povratku iz Beograda, a da nismo ni pošli, što nas je pokosilo poput nenajavljene smrti. Saletovo lice se pretvara u grč, u Grč Titana. Trenutačni bes koji prži okolinu. Tupkamo. Mora da se krene, pravimo dogovor koji to nije. Horhe i Žile, vidno iznervirani, komentarišu situaciju, da je povratak nazad, nemoguć do ponoći – na čemu je vozač zelenog kombija insistirao. Pakujemo stvari i krećemo. Valjda ćemo, usput, napraviti dogovor, nadamo se dobroj volji. Sili koja će regulisati započeto.
Cigarete su dozvoljene u kombiju! O, da. Odlično, odlično… Situacija se, konačno, poboljšava uz razgovor. Vozač i ja pričamo o glupostima, uz muziku koja je… pih… pa on i ne zna da je to smetnja. Žile čita neku knjigu. Nekad se nasmeje, nekad dobaci koju, smislenu, pošalicu. Hhahahahaha… Horhe, Biljana, Aleksandra i Sale čavrljaju… Pokušavam da ne obraćam pažnju na to, već se usredsređujem na razgovor sa vozačem i, konačno, on pristaje da pođemo nazad, pola sata iza ponoci… hhahahahaha… glupi razgovori su rešenje. Zaista me nije zanimalo to što drži polovne delove za automobile, što mi poznaje brata i sl. ali sam morao voditi razgovor do nekakve prisnosti, bar. Stvar je otoplila i sada možemo utonuti u putovanje. Ali, avaj, ružne li muzike na radiju.
Kiša. Dan je depresivan. Ko naručen za oholost izlivenih reka. To se i vidi po, zaostalim, popunjenim rukavcima sa autoputa, negde, negde… U jednom trenutku, pošto je vozač stalno drndao dugme na radiju, začu se crkveno pojanje (to, nikome od nas, nije bilo potrebno) ali se Horhe prenuo i zatražio od vozača da ostavi to. Auhhh… mislim da se čovek prepao jer je, to je očigledno, pripadao novokomponovanom delu Balkana. Dvadeset minuta je vladala jeziva, mrtvačka atmosfera, neprijatna isto, jer se videlo da mu to nije prijalo. Posle par minuta, nije ni nama, ali je, definitivno, bilo bolje od slatkastih poluturbofolkerskih pesama.
Menjaj majstore, ako ti smeta. Dobaci Horhe. I stvar se vrati na staro. Jebeš to, osećam grupnu emociju. Isključujemo se i svako od nas odlazi mislima na druženje.
Stižemo u “Božidarac”. Hladno je. Srećemo Gorazda. Pozdrav je i više nego srdačan, Mizar ima tonsku probu. U redu, pakujemo stvari. Tonsku odrađujemo i mi i Fancy Frogs. Vraćamo se mislima.
Gubim polako i njih, nestajem. Osećam kako mi se duša odvaja od tela i kako telesna prisutnost gubi na značaju. Razgovaram sa Anđelima Ničega. Ništa sam. U magnovenju, pre potpune katarze, primećujem Žileta kako i dalje čita onu knjigu. Sale mi pokazuje Zlatkovu poruku da vozač mora da ispoštuje dogovor o povratku, Biljana mi nešto govori, ali je ne čujem. Viktorija (Mizar), posve hladna, dovršava senku na licu, šta vec… Momci iz Fancy Frogs sede naspram nje… Odlazim odatle… Ne svojom voljom, preuzima me dubina Okeana. Opev neprisutnosti sveprisutnog. Sa mnom je Maldoror.
Budim se. Mizar naveliko drži cas. Tu sam, u telu. Nazad. Vraća mi se pogled saučesnika (publika) koji su toliko bili toplo, romantično, uzvišeni! Tada me je obuzela uznemirenost od beskrajne količine ljubavi našeg, zajedničkog, mračnog kutka.
Naši drugari (ne bih da imenujem, pojedinačno, jer se može desiti da nenamerno nekog izostavim, a ima ih mnogo) i mi smo imali dogovor da se posle celovečernjeg putešestvija odredimo provodu. Gotik seansi najlepšeg druženja! Ali se prepreka, zvana, vozač zelenog kombija, isprečila poput nepremostive jaruge. Na našu, a na žalost i naših drugara, druženje je odloženo. Ali, o radosti, za sledeći put kada se budemo videli ili kada se Katabazija bude vratila saučesništvu, ljudi do kojih nam je, u punoj meri, stalo. Da ponovno podelimo romantiku znanu srcima našim! O, dragi ljudi!
U povratku, Sila je odgodila vreme na meru dogovora. Vozaču se zeleni kombi pokvario ispred Pojata (izlaz sa autoputa za Kruševac). Želja je jedno majstore, a put onoga što se mora desiti nešto sasvim drugo, pomislio sam. Desilo se to, da si morao da se vratiš kada je zacrtano.
Neverovatna stvar je to da sam, posle prve jutarnje kafe, sutradan, od Biljane saznao da je bivši vlasnik zelenog kombija, bio jedan od tvoraca gitare za Maldororovo pevanje, Aleksandar, kada smo pre sedamnaest ili više godina pokušavali da je napravimo, a što je, ispostavilo se, učinjeno mnogo kasnije, voljom Njega koji je okupio Katabaziju u jedno telo, u duh jedan, kako bi sproveli ono što se, očigledno je, mora sprovesti.
Zurio sam u zid i pokušavao da shvatim značaj te informacije.
