U sutonu godine koju će po lošem pamtiti i oni posle nas napustio nas je Saša Gočanin, muzički izdavač, novinar i kolekcionar. Nažalost, po ko zna koji put smo se uverili da tek kad neko ode i kada samo njegovo delo ostane da svedoči postajemo svesniji njegovog pregalaštvai značaja. U Sašinom slučaju, na tragove onoga što je radio i razmere njegovog dela ćemo itekako nailaziti u budućnosti.
Piše: Miroslav Stašić
Izvor: Vrnjačke novine
Rođen je 1968. godine u Kraljevu, a Gimanziju je završio u Vrnjačkoj Banji. Budući dobar fudbaler vrlo brzo je zaradio nadimak Hrubeš, po krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih slavnom nemačkom fudmaleru Horstu Hrubešu, sa kojim je imao fizičkih sličnosti. Budući veliki zaljubljenik u fudbal, ne bez ponosa je nosio ovaj nadimak. Ali jedna druga velika ljubav će prevagnuti i u potpunosti obeležiti Sašin život. To je bila muzika. Često je isticao da je imao privilegiju da odrasta i formira se u periodu velike ekspanzije rok muzike, pa su se njegovo poznavanje i usresređenost vrlo brzo pretvorili u ozbiljnu opsesiju i posvećenost. Rado se prisećao raznoraznih načina kojima je dolazio do novih muzičkih izdanja i odricanja potrebnih da muzička kolekcija ne pati zbog sitnica kakve su novac ili putovanja od par stotina kilometara da bi se došlo do teže nabavljivih izdanja. Svoju fascinaciju muzikom je podigao na viši nivo krajem osnovne i početkom srednje škole kada je pokrenuo svoj fanzin u kome je pisao o omiljenim muzičkim izdanjima. Tako je Vrnjačka Banja svega dve godine od pojave istih u Jugoslaviji dobiti svoj prvi fanzin.
Kao vrlo bitan momenat će se ispostaviti prilika da počene da radi na radio Vrnjačkoj Banji i to u vreme njenih najslavnijih dana. Ljudi koji su tada vodili naš radio su vrlo brzo prepoznali njegov talenat i dobio je svoju emisiju u kojoj je prezentovao manje komercijalni, ali zato kvalitetniji deo naše tadašnje muzičke scene. Tako su slušaoci radio Vrnjačke Banje imali prilike da čuju intervjue sa Vlatkom Stefanovskim, Zoranom Predinom, Zoranom Kostićem Canetom, Jurom Stublićem… Sa puno veselja je pričao da su se tonci sa radija sredinom osamdesetih mrštili na muziku kasnije opšte prihvaćene Ekatarine Velike i pretili pozivama direktoru ako nastavi sa takvim muzičkim izborom. Po završetku srednje škole i nakon vojske 1988. godine je otišao u Beograd na studije medicine. Budući da se obreo u epicentru muzičkih dešavanja vrlo brzo je postao član redakcije „Pop Roka“ u tom trenutku najtiražnije rok novine u zemlji. Imao je privilegiju da deli redakciju sa panteonom jugoslovenske muzičke kritike. Sa Petrom Janjatovićem, Aleksandrom Žikiće, Draganom Kremerom, Banetom Loknerom, Ivanom Ivačkovićem, DušanomVesićem, Vojom Pantićem… Po gašenju „Pop Roka“, januara 1991.-e prelazi u još tiražniji časopis „Ćao“.
Saša Gočanin, Miroslav Stašić i Ivan Rizinger
Mada prvenstveno komercijalna novina namenjena tinejdžerima, imala je i ozbiljne tekstove i u tom segmentu je sarađivao i Saša. Tako je između ostalog u jednu visoko komercijalnu novinu ubacio intervjue sa tada aktuelnim nadolazećim alternativnim grupama. U istom periodu postaje i muzički saradnik radio Politike. U narednih nekoliko godina će uređivati i voditi nekoliko emisija na ovom radiju u vreme kada je taj radio imao i najveću slušanost i uticaj. Bio je i jedan od osnivača radio Indeksa, a sarađivao je i sa radio Beogradom. Maja 1992. godine pokreće izdavačku kuću „Take It Or Leave It records“ i upušta se u avanturu u kojoj će ostati do kraja života. Isprva sa Dragom Borićem, a kasnije sa drugim saradnicima, potpisaće čitav niz danas klasičnih izdanja srpske rok scene.
Tako su za „Take It Or Leave It records“ svoje albume objavili Deca Loših Muzičara, Direktori, Zvoncekova Bilježnica, Ateist Rep, Ortodoks Kelts, Osvajači, Kerber, Darkvud Dab, Klinički Mrtav, Neverne Bebe, Šaht, Del Arno Bend… Kada se bude pisala istorija srpske rok scene devedesetih godina uloga i značaj Sašine izdavačke kuće će zauzeti vrlo bitan i važan deo. Vremenom se okrenuo i drugim muzičkim pravcima i u jednom trenutku je bio najvažniji promoter ovdašnjeg etno / vorld zvuka izdavši albume trubačkim orkestrima Fejata Sejdića, Miće Petrovića, Dejana Petrovića, Slobodana Salijevića… U okviru podetikete Rep kartel je izdavao albume hip hop izvođača. Poslednjih nekoliko godina je bio jedan od najproduktivnijih izdavača rok grupa u Srbiji, a sa zadovoljostvom je komentarisao činjenicu da su neka njegova izdanja iz devedesetih dobila vrtoglave cene i bila vrlo tražena. Prepet godina je sa svojim dugogodišnjim saradnikom Ivanom Rizingerom pokrenuo portal „Rokomotiva“.
Ivan Rizinger, Saša Gočanin i Petar Janjatović
Po sopstvenom priznanju ova 2020-a godina je bila vrlo uspešna za njegovu firmu. Godinama unazad je pratio i prihvatao promene u muzičkoj industriji i bio je jedan od pionira kada je reč o digitalizaciji u muzičkom svetu.
Tokom svog ovog opisanog vremenskog perioda Saša je bio i ostao strastveni ljubitelj i kolekcionar muzičkih izdanja. Svakako najveći u Vrnjačkoj Banji. Često je u šali govorio da su njegovi apetiti kada je reč o muzici nezaježljivi. U periodu od 1988. do svog preranog odlaska živeo je i radio između Beograda i Vrnjačke Banje. Ostao je blisko povezan sa radio Vrnjačkom Banjom sa koje je i potekao, a zadržao je i veze sa vrnjačkom muzičkom scenom. Podsticao je autorski rad i preko svoje izdavačke kuće je objavio dokumentarni film o vrnjačkoj rok sceni i kompilacijski album vrnjačkih rok grupa. Mada će zvučati kao oveštala fraza, napustio nas je u naponu snage i u trenutku kada je imao pregršt planova i projekata u najavi. Praznina koju je ostavio će biti još dugo vidljiva. Na stranu svi ovi podaci iz biografije koji ilustruju Sašino pregalaštvo, napustio nas je dobar i drag drug i prijatelj.
Ostaće mnogobrojne anegdote poput one da je u zimu 1992. godine svoje vrnjačke prijatelje uveo na koncert Partibrejkersa u beogradskom SKC-u. I na pola koncerta se kao gost pojavi niko drugi do glumac Džoni Dep. Sa trinaest godina je frustriran činjenicom da se u Vrnjačkoj Banji ne može kupiti album Azre „Ravno do dna“ pozvao direktno izdavača Jugoton u Zagreb i dobio nikog drugog do velikog Sinišu Škaricu, koji je prepoznavši da pred sobom ima retku vrste entuzijaste ga stavio na ekspluzivnu listu ljudi kojima je Jugoton slao izdanja pouzećem. Često je govorio da mu je upravo to i predodredilo ostatak života. Ne znam gde je sada Saša, ali sam apsolutno siguran da se tamo sada sluša dobra muzika.
Kada sam dobio vest da je preminuo Saša Gočanin zapitao sam se zbog čega sam, od mnogih, baš njega, tada mlađanog gimnazijalca, izabrao, kao glavi urednik, da sarađuje u Radio Vrnjačkoj Banji tada, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, prestižnoj i slušanoj stanici u Srbiji. Možda odgovor nisam znao tada, možda mi je, jednostavno, bio simpatičniji od drugih, vaspitaniji i obrazovaniji svakako. Sada sam siguran da sam kod njega, pored ogromne ljubavi prema muzici, prepoznao i želju, ne da bude popularan, ne da bude radijska zvezda već želju da svoja znanja i interesovanja vezana prevasnodno za rokerol podeli sa drugima, s jedne strane, i da sam učestvuje u kreiranju scene, sa druge. Sve što je radio od tog davnog debija na Radio Vrnjačkoj Banji pa do nedavne iznenadne smrti potvrda su ove moje naknadne pameti.
Milan Nikodijević, nedašnji urednik i direktor radio Vrnjačke Banje
Otišao je Saša Gočanin. Sam… Kao što je i živeo, iako su mu prijatelji uvek bili tu negde… Na dohvat ruke… Više on njima, nago oni njemu… Pripadao je generaciji talentovanih saradnika koje je tada imala Radio Vrnjačka Banja. Njemu i kolegama tada sam bio direktor i glavni i odgovorni urednik ali smo uvek, više od svega, kako na poslu, tako i van njega bili drugari. I van posla nam se sve svodilo na posao. Uvek sam rado prihvatao njegove inovacije u programu. Skoro bez izuzetka sve su bile svrsishodne kako, u prvom redu, za slušaoce, tako i za sve nas.
Kasnije je Saša bio oslonac svima nama kada bismo se zatekli u Beogradu. Najveće domete ostvario je u produkciji, izdavaštvu i distribuciji, mada iskreno mislim da je on sebe najviše video i voleo u tehnici i realizaciji programa. Nikada nije zaboravio malu redakciju RVB-a u kojoj je ponikao. Nema toga iz Vrnjačke Banje, ko se zadesio u Beogradu, pa mu je kojim slučajem bila potrebna pomoć, da mu se Saša nije odazvao ako bi mu bio upućen poziv. Tako su se mnogi od nas vraćali u V. Banju sa kutijama krcatim diskovima sa novom muzikom što nam je Saša obezbedio, pronašao i dao, odnosno poklanjao a preko toga još i druženje, pa i neko iće i piće jer dalek je put do kuće… Saša je bio po naravi dobrica i uvek vedra duha. Dobar za sve, ponajmanje za sebe.
Vest o njegovoj smrti zatekla me je u situaciji kada su se i u mom zdravstvenom biltenu pojavile nekakve, najblaže rečeno, simptomatične amplitude i hrapave krivulje koje doktori pokušavaju danima da mi zaravne i uglačaju. Ovu brazgotinu koju je ostavio Sašin odlazak, teško da će moći tako brzo da ispeglaju. Sale, mlađi brate moj, odaberi tamo gde si krenuo neku dobru frekvenciju i Študerovu miksetu po tvom filingu. Znam sigurno da ćeš pronaći put i talas da i mi već nekako čujemo taj nebeski zvuk. Toliko od mene do ponovnog susreta negde… Male su reči, koliko mi je žao što si otišao… Tvoj
Zoran Rajić, nekadašnji direktor i urednik radio Vrnjačke Banje
Ne slušam muziku poslednjih dana, samo tišinu, ogrnut prazninom kroz koju emocije proleću kao farovi kroz maglu… Ostavio je Sale uključeno pojačalo pre nego su ga odvezli na poslednje putovanje, računajući da će se za nekoliko dana vratiti svom domu. Moj dobri večiti optimista, ubeđen da će se dobrotom zaštititi od ovog poganog sveta. Zapravo, ostavljao je iza sebe pouključivana svetla svuda gde je prošao, radio i u svim mnogobrojnim prijateljima koje je sticao već prvom izgovorenom rečenicom. Brat kog sam mogao da pozovem u 3 noću, siguran da će istog trenutka učiniti sve da mi pomogne, dečak u večitoj potrazi za najboljim osobinama u ljudima, zanesenjak koji se radovao svakom novom delu koje je izlazilo iz Take It Or Leave It kuhinje, svakoj pozitivnoj kritici, svakom pomirljivom pogledu onih koji su ga prethodno saplitali računajući naivno da je ona banalna teza „kako su dobar i budala braća“ zaista tačna. Za mene će zauvek ostati tihi mudrac, čovek koji je u ovih 30 godina vladavine „jahača apokalipse“ uspevao da ostane nepokolebljivi nosilac najuzvišenijih ljudskih vrlina, noseći se dostojanstveno sa svim nedaćama koje mu je život u rafalima priređivao.
Ivan St. Rizinger, portal Rokomotiva
Od „Tibetanske knjige mrtvih“ do „Nije to ništa strašno“ Džulijana Barnsa, promišlja se i piše o smrti, čini se, uvek sa pomalo viška, bez obzira koliko te knjige bile potrebne, utešne i vredne. Apsolut ne postoji ni u teološkom ni u hegelovskom smislu, kao što je netačno da „smrt poravna sve stvari“ kako glase stihovi važnog pesnika Nikole Živanovića. Saša Gočanin se trudio, ali je i postigao vredne uspehe. Na nama je da sačuvamo uspomenu na njega i sve što je vredno učinio. To je jedini ispravni način da mu se odužimo.
Srđan Čeperković, pesnik
: Odlazak velikog muzičkog neimara){kind=link}