Imao sam trinaest godina i svaki dan sam sve više saznavao o Bitlsima. Nisam doduše imao još ni jednu njihovu, ali sam već imao dve-tri naše ploče na kojima su bili prepevi nekih njihovih pesama, prepoznatljivih po onom „Lennon – MacCartney“ na mestu predviđenom za autore pesme. U bioskopima su već bili hit njihovi filmovi, devojčicama je, ko zna zašto, bio najsimpatičniji Ringo, a po leksikonima u školi kao najomiljeniji sve češće su se pominjali „The Beatles“. Znao sam već desetak njihovih pesama, isecao fotografije iz raznih časopisa i, kao i mnogi drugi, počeo da ih podražavam puštanjem kosice tek nešto malo preko ušiju.

Piše: Duško Antonić

Tog leta `66. godine moj drugar Crni Pera vratio se iz Francuske u kojoj mu je radio ćale i pored nekoliko ploča Adamoa, Antoana, Mišela Polnarefa i još nekih Francuza, doneo singl Bitlsa (tek kasnije ću saznati da se te male ploče sa četiri pesme nazivaju extended play), sa njihovog tada aktuelnog albuma „Rubber Soul“. Kako u to vreme još nisam imao gramofon na kom su se mogle slušati one velike (long plej) ploče, ta mala je baš pasovala i bila gotovo idealna, bolja i lepša od bilo koje koju sam do tada imao ili video u životu. Sa tvrdim lakiranim omotom, istim kao i onaj veliki koji ću nabaviti tek koju godinu kasnije, čak je lepo i mirisala, tako da sam se u nju zaljubio već na prvi pogled i prvo slušanje.

Crni Pera stanovao je u drugoj ulici, u maloj sređenoj kući, kao iz Ivice i Marice, stotinak metara daleko od mene, a čast da prvi put preslušavamo nove ploče kod njega ukazana je još Đoki koji je stanovao preko puta mene i Debelom Mariću iz moje ulice koji se celog života nervirao što ga zovemo po prezimenu, a ne po tada veoma čestom imenu Zoran. Njih trojica bili su godinu dana stariji od mene i išli zajedno u odeljenje, a ja sam u tu „ekipu“, kao klinac, upao pre svega zato što je moja keva bila najbolja prijateljica sa Perinom. Iz istog razloga bio sam pozvan i na Perin 14. rođendan, a preslušavanje novih ploča u stvari je bilo „proba“ za tu žurku, na kojoj smo nas četvorica vežbali đuskanje i imitirali razne stilove igranja koje smo tu i tamo videli na prvim igrankama na kojima smo pre toga bili. Pored dve lagane stvari oko kojih ćemo se godinama potom raspravljati kome se koja više sviđa, da li „Michelle“, koja se više sviđala Peri, jer je u sredini imala onu strofu na francuskom, ili „Girl“ u kojoj nam se svima dopalo ono divno slaganje glasova, dok je Marić, koji je tada lupao bubnjeve u školskom orkestru, kao „stručnjak“ prepoznao da Ringo tu svira sa nekakvim metlicama za koje sam prvi put čuo, a na dobro ukomponovanoj ploči, pored ova dva „stiskavca“, bile su i dve brze stvari: „Drive my Car“ i „Run for Your Life“. Koje ćemo te večeri puštati desetak puta, pokušavajući da skinemo i uskladimo neke pokrete i korake, gledajući se sve vreme u veliko stojeće ogledalo koje je, kao i u svim našim, stajalo u spavaćoj sobi u kojoj se ovo dešavalo. A sve to da bi se dopali devojčicama, koje su sve više počele da nam bivaju važne u životu.

Crni Pera bio je lep dečko malo tamnijeg tena, po kom je i dobio nadimak, stalno je pisao neke pesmice, lepo pevao i važio, onako, za romantičnu dušu, na šta su devojčice tada naprosto „otkidale“. Zbog svega toga je bio jedan od najpopularnijih u školi i u kraju. I njegov rođendan dan-dva posle „probe“ bio je pravi harem sa najlepšim devojčicama iz škole, koje su sve od mene bile starije i razvijenije toliko da se nisam ni usudio ni jednu da biram za ples. Umesto toga, što će mi se kasnije često dešavati, ja sam kao tutumrak sedeo pored gramofona i „džokejisao“, iako nisam ni znao da se taj „posao“ tako, zove, puštajući i neke svoje, ali najviše pomenutu ploču, i brze i lagane pesme, naizmenično A i B stranu, pa opet ispočetka, ne samo da sam „odlepio“ na Bitlse nego se to prenelo i na sve koji su tu bili prisutni.

Polazeći kući posle žurke, sakupivši svoje ploče, zamolio sam Peru da mi pozajmi da preslušam i neke njegove, a među njima i ovu sa koje sam već svaki ton i svaku reč znao napamet.

Iako je redovno jednom-dvaput godišnje dobijao ploče iz Pariza ili ih odande sam donosio, Perica, kako su ga zvali u kući, jer se njegovoj kevi baš i nije sviđalo ono Crni po kom su ga svi znali, nije se mnogo „palio“ na ploče i, osim što mi je tada pozajmio one koje sam odabrao uz jedno lakonsko – „Ma, uzmi sve što hoćeš“, bio mi je svih tih godina izvor saznanja i ploča sa francuske muzičke scene, tada još uvek i kod nas dosta popularne. Sve te ploče, iako mi ih nikad nije tražio, redovno sam mu vraćao, mada on za njih, kako je sam govorio, nije imao ni vremena, a ni previše želje da ih sluša. Jer, prvi je od svih nas počeo da izlazi sa devojkama, da se „zabavlja“, i svakoj od njih, koje je dosta često menjao, posvećuje srceparateljne stihove.

I svaki put kad bih mu vratio prethodno uzeti „kontingent“ Francuza, ja bih ga zamolio da oni Bitlsi još malo ostanu kod mene, dok mi jednom nije rekao – „ma ne moraš ni da mi ih vraćaš“. I ja ih zadržao tek kao uspomenu na to vreme, skoro ih i ne puštajući, pošto sam u međuvremenu nabavio i album, ali i nemački singl na kom su bile samo „Michelle“ i „Girl“, koji mi je bio zgodniji za puštanje ovih „evergreen stiskavaca“, za razliku od onih brzih stvari od kojih će se u međuvremenu ispiliti na stotine zgodnijih za đuskanje.

Moj drug iz detinjstva Petar Zdravković, zvani Crni Pera umro je mlad nakon teške bolesti početkom devedesetih, ostavivši iza sebe dvoje preslatke dece koja tad još nisu bila ni pošla u školu. Nekoliko meseci posle sahrane, rizikujući da ne rasplačem njegovu majku Cvetu, a što se neizbežno desilo, jer ona od tada i nije prestala da plače na svaki pomen sina jedinca kome svaki dan ide na groblje, ja sam joj jednom, kad je došla kod moje keve, vratio malu lepu ploču Bitlsa sa albuma „Rubber Soul“, tako značajnu u našoj zajedničkoj mladosti..

- Ovo je Pericina ploča, koja je kod mene godinama – promrsih teško nekoliko reči – dajte je Milošu, možda će mu jednog dana, kad poraste, nešto značiti.

Mislio sam tada da ću nekom prilikom Milošu i Sanji koja je tada gotovo još bila beba, ispričati i priču o toj ploči. Ali se za to nikada nije ukazala prava prilika, jer sam ih sve ređe sretao samo u prolazu, svaki put se iznova zapanjivši koliko Miloš frapantno liči na oca. Kao da gledam Crnog Peru iz onih „naših dana“.

A pošto mu je nikad nisam ispričao, možda će je, ako ovu priču ikad smestim „u korice“, jednom i pročitati i tako saznati nešto više o ocu kojeg teško da je mogao i zapamtiti.