Nekoliko godina nakon mog doseljavanja na Zeleno brdo, kako se naime zove taj obronak zvezdarskog brda i istoimena mesna zajednica, koji čine moj zavičaj, na poljanče nedaleko od moje kuće, na kom se tih godina odvijao gotovo sav krajski društveni život, stigao je ringišpil. Na tom mestu i do tada smo provodili svo slobodno vreme, jer je tu po ceo dan neko pikao fudbal, tu smo igrali „između dve vatre“ i organizovali naša prva atletska takmičenja: skok iz mesta, bacanje kamena s ramena i sprint-trke, a oko njive sa kukuruzom, smeštene na jugoistočnoj strani, prema Bulevaru revolucije, s jedne i granici sa Malim Mokrim Lugom, s druge strane, trčali smo na srednje i duge staze, u zavisnosti koliko krugova bi za trku odredili. Tu na tom poljančetu, na delovima sa izgaženom travom, bili su i naši tereni za klikere, ali i za krajcarice koje smo mi zvali „bockanje“, a uz bagrem pored Deda Borine ograde i „trule kobile“ i razne druge igre.

Piše: Duško Antonić

Kada je tu polovinom šezdesetih došao ringišpil nije nam oduzeo mnogo od tog prostora, jer poljana je bila velika, pa je na njoj i dalje bilo mesta za sve. Cigani, za koje tada, kao ni oni sami, još uvek nismo znali da se zovu Romi, držali su pre toga ringišpil na vrhu Zvezdare, kod Belog bagrema, a ovo je očito bila njihova „proširena reprodukcija“ i osvajanje novog „tržišta“. Pored onog velikog, tu je bio i jedan mali dečji ringišpil sa drvenim konjićima opevanim mnogo kasnije u pesmi Đoleta Balaševića, kao i neizbežna streljana u čijoj je pozadini bilo smešteno i nešto što bi mogli nazvati „dnevni boravak“, gde su oni kuvali, jeli i odmarali se.

Tu u toj streljani, tokom dana kad ringišpil nije radio, puštali bi nas ponekad da iz praćke gađamo limene figure, koje bi pogotkom na određeno mesto izvodile nekakvu nama tad zanimljivu mehaničku radnju, pazeći pritom da kamenom ne razbijemo neku od flaša sa pićem koje su bile namenjene za nagradu strelcima koji bi iz tri hica u metu sakupili 30 ili 29 poena. A puške, naravno, nisu bile naštelovane i vukle su u stranu, tako da se ne sećam da je to piće ikad neko i osvojio. Mi klinci iz kraja, koji smo svi usput bili učlanjeni i u Streljačku družinu „Zvezdara“ i tu u blizini, na starom Mirijevskom strelištu, često ispucavali pune konzerve dijabola, brzo smo ih provalili i znali smo koja puška u koju stranu vuče. Ali, nekako nije bilo fer da im uzimamo to piće, do kog nam tad nije ni bilo stalo. Jedino bi povremeno, želeći da fasciniramo i obradujemo neku od devojčica, gađali da za „izabranicu svoga srca“ osvojimo ružu napravljenu od krep papira. Za taj trofej trebalo je pogoditi makaron koji je do pola bio nataknut na ekser, a u kojem je s gornje strane stajala ruža sa drškom od žice, a onaj koji radi u streljani vešto je, kad bi makaron bio pogođen i kad bi ona poletela u vis, hvatao u letu, da nikad ne padne na zemlju. To što je taj jedan ispaljeni metak koštao mnogo više i od same ruže i polomljenog makarona bilo nam je u tom trenutku nevažno u odnosu na činjenicu da je neka devojčica nosi. A i one su se, kao i starije devojke „za udaju“ s ponosom nosile te ruže kao Bog-zna-kakvu dragocenost. Mnoge velike ljubavi pa i brakovi upravo s tom papirnom ružom, tu pored streljane i ringišpila, prvi put su nagovešteni.

Dolaskom na naše poljanče ringišpil(i) i streljana su iz temelja promenili i naše živote, jer ne samo da bi se tu u večernjim satima sjatili svi mladi iz okoline, tako da je naš kraj odjednom postao centar zabavnih zbivanja i da smo pored celog dana tu visili i uveče do kasnih noćnih sati, čime su na neki način počele da se menjaju i naše kulturne navike. A bogami i finansijska potraživanja u odnosu na roditelje. Jer, ma koliko bila jeftina, svaka pojedinačna vožnja na ringišpilu ili dijabola ispaljena iz vazdušne puške i želja da se vozamo što više, pa još svako veče, već je predstavljala priličan izdatak koji je bilo teško ispuniti. Otud smo bili prinuđeni da se dovijamo na razne načine, a jedan od najefikasnijih bio je taj da Žiki i Tomi, braći koja su bila vlasnici svih tih skalamerija, pomažemo u svemu što bi od nas zatražili; od toga da im oni koji stanuju neposredno uz poljanče, u svom frižideru `lade lubenicu ili pivo i u metalnoj kanti donose vodu za piće, pa do toga da im nešto prenesemo, donesemo i na kraju krajeva čuvamo njihovog Sretu koji je imao pet-šest godina, a kog oni, kad bi se tu, subotom i nedeljom, sjatilo i nekoliko stotina ljudi, nisu mogli da paze. A dogovor je bio takav, da mi, koji smo im pomagali, u svakom trenutku, kad ringišpil krene sa novom vožnjom, možemo da uskačemo u korpe koje bi do tog trenutka ostajale prazne i kad više niko ko je bio spreman da plati, u njih nije mogao da se popne. A mi smo se već izveštili da uskačemo u vožnji i to nam je čak pričinjavalo zadovoljstvo, jer smo time dodatno privlačili pažnju devojčica koje smo želeli da fasciniramo.

Ono, međutim, što je, vezano za ringišpil, za sve nas bilo možda i najvažnije, bilo je jako ozvučenje i na njega povezan gramofon, sa kog su se puštale ploče. Radnim danima, kad je poseta bivala slabija, muziku su puštali sami Toma ili Žika, ali subotom ili nedeljom i nekim drugim danima u vreme raspusta i godišnjih odmora, u ispomoć im je priskakao Čeda Ciganin iz komšiluka, čiji je mlađi brat Gari išao sa mnom u razred i odlično igrao fudbal, pa je tako i zaradio nadimak, po tada čuvenom brazilskom fudbaleru Garinči.

To što mi je Gari bio školski drug i što sam poznavao Čedu dodavalo mi je još po neku besplatnu vožnju, ali mnogo važnije od svega bilo je što sam kod Čede povremeno mogao da tražim i ispunjavanje nekih muzičkih želja. A ja sam se trudio da mu ne dosađujem i da ga za pesme koje sam voleo zamolim da ih pusti baš onda kad bi tu bile neke devojčice koje su mi se sviđale. I, naravno, da to uradim tako da one vide i shvate da je ta pesma puštena po mojoj želji.

Za razliku od ostalih koji su najčešće puštali narodnjake, kao i na svakom vašaru, što sve ovo i jeste bilo, Čeda je bio osvedočeni roker i za divno čudo imao je za to vreme neke zanimljive i ko zna odakle nabavljene strane ploče. Tako sam tu, na ringišpilu, redovno slušao „Wooley Booley“, grupe Sam the Sham And the Faraons, „Lets Twist Again“ Čabi Čekera i „Twist And Shout“ Bitlsa, a kasnije i „Get Of My Cloud“, „Satisfaction“ „Paint It Black“ ili „Jumpin Jack Flash“ Rolingstonsa, koji su Čedi očito u međuvremenu postali najomiljeniji bend. E sad, da bih mogao da mu „naručim“ pesmu koja mi se sviđa, ja sam, naravno, morao prethodno i da saznam kako se zove i malo-malo, kad bi mi se nešto dopalo, trčao sam do mesta gde je stajao gramofon sa pločama i pitao ili gledao koja se od njih u tom trenutku okreće.

Čedi, koji je tada bio srednjoškolac i išao u neku od onih trogodišnjih škola učenika u privredi, koje su svi skraćeno zvali ŠUP, to je nekad bilo simpatično, a nekad ga je i smaralo, jer ja i nisam bio jedini koji ga je davio sa sličnim pitanjima i željama. I u nekom trenutku obavezno bi sve okrenuo na zezanje, pogotovo ako su u tom trenutku bile prisutne neke devojke ili društvo koje je on želeo da fascinira svojom duhovitošću (a jeste bio duhovit) pa je do besvesti izmišljao naslove pesama za koje bi mi klinci u prvom trenutku čak i poverovali da se stvarno tako zovu. Kao na primer kad bi rekao:
- Oćeš da ti pustim ono „Ludak preplivao reku“ – a na moje zbunjeno pitanje o kojoj se pesmi radi, odmah nastavljao – ono sa busterima, vah-vahom, ehom, halom…

Mojem iznenađenju nije bilo kraja nekoliko godina kasnije, kad je Elton Džon, zaista i snimio album „Madman Across the River“, kao da je čuo onaj Čedin, na brzinu izmišljeni i po njemu u tom trenutku otkačeni, naziv.

Pozitivna posledica ovakvih Čedinih odgovora bila je da smo veoma brzo, prepričavajući te njegove priče starijim drugarima, saznali i šta su to buster, vah-vah i ostala gitarska pomagala, pa se potom i sami u društvu „puvali“ svojim poznavanjem rokerske opreme i decenijama potom i sami u zezanju ponavljali Čedine izmišljene nazive. I, kao neki odgovor na „lozinku“, obavezno ubacivali one bustere, vah-vahove i ostalo.

Od Čede Ciganina, koji već odavno, da opet citiram Balaševića – „ore nebeske njive“, nekoliko godina kasnije, kad je već imao nekolicinu sitne dečice, a ringišpil sa našeg poljančeta nepovratno otišao, zajedno sa našim detinjstvom, kupio sam jednom prilikom sve pomenute ploče. Koje su sve bile bez omota i „preorane“ do neupotrebljivosti. Ali su za mene i tada, kao i sada, imale neku neopisivu sentimentalnu vrednost.

Jer, vrtele su se na ringišpilu moga detinjstva, za koji me još mnogo lepih uspomena veže.