Jedna od mojih prvih ploča (EP sa četiri pesme) kupljenih negde `66. godine bilo je PGP-ovo licencno izdanje grupe neobičnog imena Dave Dee, Dozy, Beaky, Mick & Tich, u neku ruku pravi mali „best of“ album sa tri njihova velika svetska hita iz te godine: „Hold Tight“, „Hideway“ „Bend it“ i „Here`s a Heart“ koji je bio B strana jednog od tih singlova, a koja mi se, budući lepa i lagana stvar, najviše i dopala i zauvek ostala među najomiljenijim „sentišima“ iz šezdesetih godina.
Piše: Duško Antonić
To što su sve preostale bile daleko popularnije, pa čak, po poznatim rifovima i ispoljenoj energiji, svrstavane među etalone britanskog roka s polovine šezdesetih, ušavši čak i u antologijske LP kompilacije toga vremena, poput one pod nazivom „Beat Scene Now“, nije me se mnogo ticalo. Uostalom, ja o toj grupi do kupovine njihove ploče, nisam imao pojma. A da je kupim odlučio sam se pre svega zbog zanimljivog šarenog, na kartonu štampanog, omota i naravno, zbog neobičnog imena. I pošto su mi se sve pesme na ploči dopale mnogo više nego što sam očekivao, ja sam na prečac postao fan ove grupe, o kojoj osim te četiri pesme više ništa nisam znao.
U to vreme već Bitlsi i Rolingstonsi su za nas tinejdžere bili kao Zvezda i Partizan i malo ko se, navodeći najomiljeniju grupu, opredeljivao za neku treću, iako sam ništa manje tada voleo Enimalse, Smol Fejsise, Bič Bojse i posebno Kinkse, kao i razne druge grupe koje su se tih ludih šezdesetih svakodnevno rađale (da upotrebim tu otrcanu frazu) kao pečurke posle kiše. I mada sam, naravno, Bitlse voleo najviše nekako mi se činilo kao dobar štos da u raznim u to vreme popularnim „leksikonima“ na pitanje – „Koja je tvoja omiljena grupa“ redovno pišem – Dave Dee, Dozy, Beaky, Mick & Tich, uživajući u ovoj specifičnoj vrsti dečjeg egzibicionizma i prosto se unapred radujući odgovaranju na pitanja, koja sam neizbežno izazivao – „Zašto ti se baš oni najviše sviđaju?“. U celoj toj priči, nekako mi je bilo logično i to da, ako već stvarno najviše volim one koje svi vole, imam tu i nekog „svog“, ko je mnogo više „moj“, pa ću tako i kasnijih godina uvek imati neke svoje skrivene i manje poznate favorite. Kao što ću, na primer, iako zagriženi partizanovac otkako znam za sebe, često na pitanje – „Za koga navijaš“, odgovarati – „Za Hajduk sa Liona“, koji je tada bio lokalni klub i u kom su igrali mnogi moji školski i zvezdarski drugari.
No, ovaj „štos“ sa grupom DDDBMT, iako sam sve vreme naravno znao da oni baš i nisu nabolji, stalnim „upražnjavanjem“ sve više je postajao i istina, jer ta grupa će u narednih par godina, po dva-tri godišnje „izbacivati“ hit za hitom i biti večito prisutna na svetskim top-listama. PGP RTB će još `67. god izdati njihov „Touch me, Touch me“ singl, a zatim neobjašnjivo prestati da izdaje ploče grupe koja će upravo naredne dve godine biti na vrhuncu popularnosti, dostigavši i svoj jedini svetski No 1 hit – „The Legend of Xanadu“. Pre toga, međutim, čuvši je na top listi emisije „Sastanak u devet i pet“ ja ću „odlepiti“ na njihovu pesmu „O Kay“, kada će valjda proraditi onaj prigušeni harmonikaš u meni (u muzičkoj školi sam svirao harmoniku), zbog efektnog uvoda i „foršpila“ na tom instrumentu, pa ću se i pomučiti da taj singl nabavim, a ništa manje mi se neće dopasti ni „Zabadak“ zbog svog, za mene tada novog, koketiranja sa afričkim ritmovima i udarljakama. I mada ova priča možda pomalo smara sve one koji za ovu grupu nikad nisu čuli, ili su jednostavno mnogo mlađi i muziku šezdesetih poznaju tek po nekoliko najpoznatijih imena, malo u šali više u zbilji, krenuvši od toga da moram da znam sve o grupi koju „najviše volim“, ja sam bio uvučen u mašinu i „kupljen“, a na neku foru svoju infekciju Dejv Dijem i kompanijom, uspeo sam da prenesem i na društvo iz kraja. Taj virus posebno je zahvatio mog druga Đorđa Petrovskog, koji je u to vreme često išao u Nemačku, gde su oni na neku foru bili najpopularnija grupa, i odande (mi) donosio sve njihove ploče. Pa i prva dva albuma, kad sam već kasnije kupio gramofon na kom sam velike ploče mogao da slušam.
Zanimljivo je da je Đole „Legendu o Ksanadu“ prvo kupio za sebe, pa smo se zajedno oduševljavali harmonijama i za to vreme tendenciozno u pesmu ubacivanim detaljima, poput violina, marijača i raznih drugih za nas tada egzotičnih „caka“, na koje smo „padali“. Jedan od efektnijih fazona u ovoj pesmi bilo je, dal` pravo ili veštački izvedeno (ko bi ga tada znao) pucanje bičem na određenim mestima u pesmi, za koje smo tek posle više preslušavanja primetili da pri kraju ploče zvuči mnogo slabije i nekako rasplinutije nego na početku. Đole je to tumačio (kao) da mu se ploča „izlizala“ i bez obzira na sva naša ubeđivanja da je to nemoguće, jer je vinil bio besprekorno očuvan, bio je nepokolebljiv u tom stavu. Što je dokazao tako da mi je poklonio ploču koju tako „oštećenu“ više ne može da sluša, a on će sebi kupiti drugu. Što je i učinio i nikad nije hteo da prizna da se pucanje bičem i na novoj ploči čuje potpuno isto.
Stvari su se, međutim, u muzici tih godina strašno brzo menjale, baš kao i moj ukus, koji je sve više naginjao nekim drugim, težim, kompleksnijim i „ozbiljnijim“ zvucima, s kojima Dave Dee, Dozy, Beaky, Mick & Tich više nikako nisu mogli da idu paralelno. Kupivši nakon toga, više po inerciji, još dva-tri njihova singla ( „Don Juan“, „Snake In the Grass“, „Wreck Of the Antoinette“…) koji mi ni približno nisu pričinjavali zadovoljstvo poput nekih ranijih pesama, nastavio sam nekim drugim putem, uvek ih se rado sećajući kao lepe uspomene iz tinejdžerskih dana.
O kojima sa Đoletom, neizbežno se podsećajući vremena kad smo zajedno svirali i obožavali grupu Dave Dee, Dozy, Beaky, Mick & Tich, povremeno pričam, kada jednom u dve-tri godine dođe iz Nemačke u koju je posle toga zauvek otišao, tamo se oženivši, skućivši i dobivši sina Ivana, zbog koga kasnije nikad više neće ni razmišljati da se ovde vrati. I što je još zanimljivije, prvi posao na kom će se tih sedamdesetih godina zaposliti i dugo tamo raditi, bio je u fabrici ploča „Bellaphon“, odakle će mi godinama potom donositi mnoga zanimljiva izdanja.
